“Смрт је само за друге” – Владан Десница

По сунчану дану, смрт се дјетету привиђа као немогућност, као чисти бесмисао. Осјећање властитог бића у дјетету тако је јако да рађа осјећајем неуништивости.

Дјетиње ја не подноси негације. Помисао престанка просто је неспојива с осјећајем постојања: та његова суштина, сама његова срж, и јест баш у томе, у том виду неуништивости, у том осјећају вјечног трајања.

Смрт је само за друге. Она припада не-ја. Она је својственост, она је, штавише, баш најприсније обиљежје оног широког, пространог, небројеног не-ја које наспрам нама и свуд око нас стоји. Смијешно! Чиста протурјечност, апсурд! Како би се ја одједном могло да преобрне у своју сушту супротност — у не-ја!

Да, смрт је само за друге. Ма које од лица наднесених над огледалом језера може да нестане. То ће бити болно, то ће бити жалосно, али, на концу, то је само нестанак једне јединке, и ништа више. То је, најзад, и сасвим природно. Све друго и даље траје. И, најчешће, сасвим непомућено и непоремећено траје. Али ако ја затворим очи, одједном нестаје све. Просједа се читаво језеро. То није (та схватите, људи!) само моја смрт, то је катаклизам свега! Нашим нестанком нестаје све, баш све, па и само мјерило постојања и непостојања. Оно што времену даје ток, то су куцаји нашег срца у њему: оно што простору даје просторност, то је кретање наше мисли кроза њ. И стога, нашим нестанком не остаје упражњено тек наше мјесто у простору, већ се сам простор одједном сплошњава у беспросторност, у непостојање. Јер простор и вријеме пуки су жичани скелети, кавези у којима су заробљена наша бивања и наша доживљавања — крхки кавези који се ударцем длана склапају у бездимензионалност. — Смијешно! Ко је само могао измислити смрт!

И дијете, се смије тој кукавној измишљотини приглупих, поземљушних људи.

Гледао сам плавокосу девојчицу у жалости због смрти добре баке. Плакала је уз мајку растрљавајући стиснутом шачицом сузе по лицу. Од напора јој се оросило чело и улијепило меко паперје на ивици косе. Онда се нешто заиграла, и час касније већ је гледала у чуду мајчину жалост: „Што плачеш? Та није умро Бог!” —Нису је схваћали.

Па јасно! Сасвим јасно! Умрла је само једна —ма колико драга, ма колико добра — бакица. Једна јединка. Није умрло сâмō начело постојања!

Али, ако умремо ми —е, тад је већ ствар сасвим другачија!

Јер, на свијету (укључивши ту, дакако, и свемир), има свега изобиља, па и бесконачно много. А свемир је тако знатан, да нема те појединачне ствари чији би нестанак он уопће и осјетио. А тако је простран и богат, да нема ствари којој се у њему не би нашла замјена, надокнада, двојник. Само је једна ствар јединцата и ненадокнадива у свемиру: то је ја. Доиста, у читавом свемиру постоји само једно једино ја. И, уједно, (гле чудна случаја!), то је ја у читавом свемиру једина ствар која постоји само у једном јединцатом примјерку. — Чудно! Чудно, али ипак тако!

(Послије много година посјетио сам ту исту плаву дјевојчицу у болници. Живот је био прешао преко ње; умирала је од рака у утроби. „Извадили смо из ње све што се дало извадити!” рекао ми је у ходнику доктор. Два црно заобручена ока лежала су као двије рупе у јастуку. Гледао сам је као шупаљ дуд, улиште клица смрти. Ето, и некадашња плава дјевојчица са сунцем у коси сада је постала само једно драго, убого, прегажено не-ја!)

Детињство — прегршт бесмртности!

Смрт преза пред ведрим дјетињим оком, расплињује се од зрачења дјетиње душе. Дијете је заштићено од ње, заогрнуто у плаву хаљиницу бесмртности. Ипак, у облачне дане, кад су дјеца шутљива и тиха, она неопазице уклизи у малено срце и јавља се у нејасној ствари бивствовања. Дијете је не препознаје, још јој не зна имена ни слова, али већ се јежи од њезина хлада. Колико пута дјетињом душом промакне, незнана, смрт! И за њеним проласком, куд је она помела својим црним скутом, остаје вир празнине… Кажем, дијете јој не зна имена ни славе, али у облачне и бесунчане дане ocјећа на лицу хладан дах вјетра за њеним проласком.

Негдје дубоко запретана у дјетињем бићу лежи једна ћелија у којој тиња бесмртност. А одмах до ње, у непосредном сусједству, друга ћелија у којој дријема смрт. Оне живе у добрим сусједским односима. И наизмјенице се јављају, огласују се из дубине — наша вјечита попудбина и наши стални сапутници, од почетка до краја. Њихов наизмјенични двопјев јесте предиво нашег живота.

Владан  Десница – Прољећа Ивана Галеба

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Proljeća Ivana Galeba, Vladan Desnica