Smrtni ishod atletskih povreda

Kada se u knjižarama pojavio roman Milice Vučković Smrtni ishod atletskih povreda, ono što se brzom pretragom i čitanjem opisa radnje moglo zaključiti bilo je da je u pitanju priča o toksičnim odnosima i o nasilju u vezi. U svakom slučaju, nije baš priča “za čitanje i uživanje”, ali svakako jeste tema koja je bitna i o kojoj se u poslednje vreme dosta priča, ali opet, kao da se tim skretanjem pažnje na samu važnost teme vrtimo u krug, bez nekih konkretnih rešenja, bez preispitivanja uzroka toksičnog odnosa i zbog čega oni toliko dugo traju (i, što je najgore, najčešće se ni ne prekinu!). Treba reći da, iako je ovde u pitanju ljubavna veza, ovakva priča može da se primeni na bilo koji disfunkcionalan odnos – roditelja i dece, braće i sestara, prijatelja, kolega… koji su, čini se, sve češći.

Fotografija preuzeta sa: citymagazine.danas.rs

Roman počinje posvetom “dragoj Draginji, koja je bila najhrabrija pa je ćutala zauvek”. Zatim je tu citat Ive Andrića: “Možda to i jeste prava, velika i potpuna ljudska nesreća, kad je čovek nem od gađenja i ukočen od stida zbog onoga što drugi s njim čine, tako da ne ume i ne može da brani svoje pravo, nego mora, pored toga što je žrtva, da uzme na sebe i izgled krivca.” Već kada pogledamo posvetu shvatamo da čitanje ove knjige nije “prijatna vožnja”, ali ipak na kraju ostavlja jak utisak i natera na razmišljanje, ili kako je to neko lepo napisao na sajtu Goodreads – “jedina relevantna ocena je ona koja može da oceni kako ste se nakon čitanja osećali”.

Dakle, o čemu se zapravo radi? Roman je napisan u prvom licu, vrlo jednostavnim rečenicama (na nekoliko mesta sam pročitala da su ljudi imali utisak da im neka drugarica koju nisu dugo videli priča šta joj se dešavalo). Glavna junakinja romana koja nam “priča o sebi” je Eva, žena koja vodi ono što bi mnogi nazvali promašenim životom – iza sebe ima neuspešan brak, bivši muž više ne pokazuje interesovanje čak ni za njihovog sina, ona je postala nezainteresovana za svoj posao, svaki dan joj liči jedan na drugi (i sama kaže kako “da Mario nije učio nove reči, ne bih ni primetila da vreme prolazi”). I dok njena sestra vrlo uspešno studira molekularnu biologiju, ona se vratila u roditeljski dom i pokušava da ponovo izlazi sa momcima. Uz svu teskobu još ima i taj osećaj da je njen sin, mali Mario, poprilično uskraćen jer raste bez oca.

Zapravo, bez obzira na sve ove detalje, o samoj Evi ne saznajemo previše – ali jedna od zanimljivosti koja se kroz priču često provlači je ta da povremeno “progugla” neka bizarna pitanja na internetu (kad bolje razmislimo, sam naslov knjige, Smrtni ishod atletskih povreda, zvuči upravo kao nešto što bi Eva ukucala u Google pretraživač, iako su mnogi u njemu pre videli aluziju na činjenicu da se nasilne veze sve češće završe smrtnim ishodom. Takođe se može pročitati i kako sve te sitne povrede koje junaci u knjizi i sebi i drugima prećutkuju dovode do toga da od njih – figurativno – stradaju. Otvoreno za interpretacje!).

Milica Vučković je u jednom od razgovora o knjizi rekla kako Eva “nema vremena da se bavi sobom, ili možda za to nema ni novca. Eva je umorna, mnogo radi, ima dva posla i dete. Ona nema kada da čita dobru literaturu, niti ima novca za psihoterapiju. Nema vremena ni za kafu sa prijateljicama, ili na toj kafi niko nikoga neće slušati jer nema vremena, svako mora da stigne da ispriča svoje muke. Malo je nas koji imamo taj luksuz da se bavimo sobom, ljudi načelno žive napamet, plivajući kroz život onako kako plivaju gospođe sa natapiranim minivalom, sa glavom u grču iznad vode. Moja ambicija bila je da kroz nekakvu dostupnu književnost učinim takvo upoznavanje sebe bliže drugim ljudima.” Nažalost, čini se da je danas puno ljudi koji žive upravo na ovakav način – napamet – kakva god bila neka njihova lična priča.

Ali, u Evinom životu se pojavi Viktor, “šarmantni princ na belom konju”, pokloni joj pažnju i premda su čak i ti njegovi prvi znaci pažnje ono što popularno često zovemo “red flag” (crvena zastavica, kao signal da nešto nije u redu), Eva se zaljubljuje i oni postepeno počinju vezu i zajednički život. Iako ovo deluje kao ona priča o velikoj ljubavi koja se pojavljuje u pravom trenutku – kakve često viđamo u romantičnim filmovima ili ljubavnim romanima “za opuštanje” – dešava se upravo suprotno, kako vreme odmiče, situacija je sve gora i deluje da je sve teže prekinuti takav odnos. Eva ne samo da ne odlazi od Viktora, već kao da se u tu vezu “ukopava” sve više i više, pa čak ostavlja posao i odlazi sa njim u Nemačku, jer ih “ova zemlja ne zaslužuje”.

Izvor fotografije: Facebook stranica Booka izdavaštvo

U početku se često dešava da Viktor kaže ili uradi nešto za šta se Evi učini da je neumesno, a kada mu na to skrene pažnju, on se obično opravdava nekom sopstvenom “tužnom pričom” – i on je, kao i Evin sin, rastao bez oca, majka mu je umrla, a ima i tu traumu da je majka nekako uvek favorizovala njegovog brata (a da li je zaista, ili je i to još jedan vid njegove manipulacije i okretanja priče u svoju korist?). On u mnogim situacijama sebe predstavlja kao žrtvu – od onih najbanalnijih, do onih u kojima se vrlo otvoreno poneo kao nasilnik. I sam kaže u jednom trenutku:

Shvatio sam da pre svega treba da napišem knjigu koju ću posvetiti samom sebi. Ko će to drugi da uradi? Ionako sam svima na poslednjem mestu u životu“ – što je vrlo otvorena emotivna ucena i izazivanje osećaja krivice.

Ono što je takođe strašno ali i tužno je to što se vidi da se i Evinim roditeljima kod Viktora nešto ne dopada već u početku (“Evka, otac misli da on nije dobar čovek. Znaš da on to ne kaže nikada.”) – a kasnije pogotovo – ali oni više ne mogu tako lako da utiču na odluke svoje odrasle ćerke, niti mogu da reše njene probleme, kojih je, kako veza napreduje, sve više i više.

“Čovek odraste, shvatila sam, tek onda kada na roditelje počne da gleda kao na ljude, samo ljude, koji nemaju nikakvu moć, nikakav čarobni štap za rešavanje problema, i oni isto lutaju, pokušavaju, pogađaju i maše.”

Uz sve navedeno, Viktor je predstavljen kao neko ko je tipičan pseudo-intelektualac, kome je kobajagi jako stalo do ljudskih prava, on je veliki borac za rodnu ravnopravnost, njemu je stalo do radničke klase. On smatra da je žrtva kapitalističkog sistema jer nije propisno nagrađen za svoje sposobnosti (ali koliko ljudi zaista jeste?). Upravo zbog takvih svojih stavova on se jako ljuti recimo zbog Evinog poziva na skijanje, jer po njemu je to “zabava za buržoaziju”. On u više navrata tvrdi kako njega ne zanimaju materijalne stvari – što je kontradiktorno sa mnogim njegovim stvarnim postupcima – prvenstveno uživanjem u dobrim vinima ili skupom siru.

Izvor fotografije: Facebook

Viktor u romanu često ponavlja onu čuvenu rečenicu „nema većeg neprijatelja slobode od zadovoljnog roba“, i to ne bi bilo problematično, da se na pojedinim mestima ne stekne utisak da se on skoro pa gadi tog običnog naroda za čija se prava navodno bori (na primer, njegov odnos prema starom konobaru). On je, zapravo, čovek koga bi mnogi okarakterisali kao “najgoru osobu na svetu”: on se u sve razume, o svemu ima stav, njegov je stav ispravan, a zbog sopstvenog kompleksa više vrednosti on ne propušta priliku da svoje sagovornike – Evu naročito – “spusti”, pokaže im koliko su oni neobavešteni i koliko je on prosvećeniji i pametniji.

Dobila sam danas, rekla sam, nisam trudna. „Šta si dobila, Eva?“ Kad god bi na taj način izgovorio moje ime, znala sam da mu smetam. Menstruaciju, rekla sam. „Onda kaži dobila sam menstruaciju, a ne dobila sam, nisi dobila na lotou.“ Nisam dobila na lotou, pomislila sam. „Žene kao ti imaju problem sa činjenicom da su žene. Čim je tebe sramota da izgovoriš menstruacija, nešto s tobom nije u redu. Zato i ne možeš da ostaneš trudna.“ Viktore, nemoj tako da pričaš, rekla sam mu. Nije me sramota, već se samo tako kaže. „Ti znaš kako se kaže“, rekao je, „bolje pročitaj nešto o ovome o čemu ti govorim. Ja samo želim da ti pomognem, Eva.“

Posle cele ove lekcije o tome kako Evu ne treba da bude sramota da umesto „dobila sam“ i sličnih eufemizama izgovori reč „menstruacija“, sledeće što kaže je izrečeno samo da bi joj stvorio osećaj krivice jer je „loša majka“ – jer je, dok se oni ne snađu u Nemačkoj, mali Mario ostao sa njenim roditeljima: „Kada si se poslednji put čula s Mariom?“, pitao je. „Baš sam razmišljao danas, ipak ne mogu da verujem kakva si, ne mogu da verujem da si ga ostavila na toliko dugo.“

Izvesno je da je Viktor lik koji posebno nervira čitaoca zbog svojih postupaka i komentara, mnogi su rekli kako su ih i Evine odluke nervirale – zaista, na momente se može desiti da poželite da „uđete u knjigu“ i posavetujete je da ga konačno ostavi, ali činjenica je da ni to nije lako. Ako nam sa jedne strane roman odlično može pokazati kako izgleda manipulacija i koliko daleko ona može da ide, možemo – premda svi možemo reći kako bismo „mi postupili drugačije“… jer nismo u Evinoj situaciji – da bar razumemo to samoobmanjivanje, stid, strah, nevericu, pa i taj nekakav teret krivca koji žrtva može nositi.

Čitaoci su na različite načine protumačili otvoren kraj koji roman ima, ali namera autorke je bila veoma jasna – ili, kako je ona to lepo rekla: “Evu sam ostavila da se sama spašava, umesto što radi isto to što sam radila i ja – spašava, navodno, sve oko sebe. Tako da, nemojte da se zaluđujete, nesretna Eva, glupača jedna, može jedino da bude spašena ako to sama odluči.”

Surovo je, ali za bilo koju situaciju u životu može se reći upravo to – bez obzira na savete, pružanje bilo kakve pomoći i podrške – da se spasimo najčešće možemo ukoliko sami preduzmemo neke korake povodom toga. Evi bliski ljudi mogu da ukažu na to da je Viktor za nju loš, da joj pruže moralnu, pa u krajnjem slučaju i materijalnu podršku – ali sve to su samo privremena rešenja dok ona sama ne odluči da više ne pristaje na manipulaciju i definitivno prekine taj odnos.

Iz perspektive čitaoca, pa čak i iz perspektive nekoga ko u stvarnom životu možda poznaje neku Evu, možemo da se zapitamo zašto jednostavno nije otišla, zašto mu u nekim situacijama nije odgovorila… ali isto tako, kada imamo u vidu celu priču, kako je njihova veza funkcionisala i kako njegova manipulacija izgleda, vidimo koliko to zapravo nije jednostavno. Kako je rečeno na početku, ova priča može da se primeni na bilo koji toksičan odnos – pa, čak iako, iskeno se nadam, niste bili žrtva toksičnog partnera sa kojim sve delite, razmislite da li vam je i koliko nekada bilo teško da izađete iz nekog odnosa koji nije dobar za vas. Odličan primer mogu biti prijateljski odnosi ili ostajanje na poslu koji vam ne prija – osećate da prijateljstvo sa nekom osobom nije dobro za vas, vaši ostali prijatelji to primećuju, vaši roditelji to primećuju, čak i “vrapci na grani” to primećuju, ali – jednostavno nastavljate da se družite, jer ste se nekad lepo slagali. Ili radite posao koji ne volite, loše se osećate na poslu, ali – i dalje ste tamo, jer kada bolje razmislite – napustićete taj posao, i šta onda? Iako su u pitanju drugačiji odnosi i manje ekstremne situacije – princip je sličan.

Mnogi koji su o romanu pričali ili pisali prikaze su se dotakli i te teme ćutanja – i sam roman je, na kraju krajeva, posvećen onima koji ćute – i zaista je fascinantno koliko ljudi, šta god da im se u životu dešava, ne traži pomoć, već jednostavno “ćuti i trpi”. Pored neke želje da ne opteretimo druge svojim problemima (ne kukamo, lepo smo vaspitani, ali upravo zbog toga često i nesrećni), čini se da i dalje postoji i taj strah od traženja pomoći, strah od toga šta će o nama misliti okolina (šta bi mislili o Evi, ženi koja ima iza sebe dva propala braka i malo dete?), straha da nas neće razumeti…

Milica Vučković. Fotografija preuzeta sa: nova.rs

I oni su imali svoje patnje, svoje frontove na kojima su se borili, borili se za nas onim oružjem koje su tada imali, i zato će u našim srcima uvek imati povlašćenu poziciju, poziciju žrtve, a mi ćemo prema toj žrtvi uvek imati dug. Naši roditelji su zauvek stariji od nas, iako mi imamo daleko više zdravstvenih problema nego oni u našim godinama. Naši roditelji su, prosto, suviše stari da bismo im govorili ono što zaista mislimo, zato im sada vraćamo dug pričajući s njima kao sa decom, štedeći ih i čuvajući ih od svega, a najpre od sebe. Odlučila sam zato, da ih poštedim, jer oni nisu zaslužili ništa osim lepih reči.

Eva, rekla sam i obrisala suze, od danas ćeš ćutati.”

Sama autorka je u jednom intervjuu o tom ćutanju rekla:

“Zapravo sam tom posvetom želela da pružim sagovornika onima koji ćute, a ne da ih nateram da govore. Ljudi koji ćute navikli su da ćute jer misle da ih niko neće razumeti – ja sam želela da ih osokolim, da kažem da ih razumem. Naročito danas, u vreme opšteg otuđenja, kada je ljudima sagovornik potreban više nego doktor. Drugo, mi živimo u zemlji u kojoj se gaji kultura srama, a ne kultura prava, kao na zapadu. Želela sam da se nađem onima koji ćute, jer kad ćutiš, misliš da si sam na svetu; želela sam da im kažem da nisu sami. Da sve što nam se dešava, pa i najgore stvari, ne dešavaju se nikad samo nama. Život je borba i želela sam da budem saborac onima koji ćute, onaj kakav je meni bio potreban dok sam ćutala. U porodici ćutimo jer je sram naš folkor. Na poslu ćutimo iz sasvim drugog razloga, ćutimo iz koristi, u politici ne ćutimo, već pričamo na sav glas ono što se od nas traži, jer smo oportunisti. Ćutanje, dakle, nije poželjno, ćutanje je nepružanje otpora, svesno nepružanje otpora. Ne prihvatam da zauzmem poziciju žrtve zato što ćutim i da za to okrivim nekoga drugoga. Na žrtvu se pristaje, ja ovim romanom sokolim na nepristanak.”

Iako Smrtni ishod atletskih povreda nije knjiga o samopomoći, niti priručnik kako postupati u određenim situacijama (naprotiv!), iskreno se nadam da je autorka uspela u nameri da podstakne nekog čitaoca da malo upozna sebe, da možda preispita neke svoje odnose, da ne pristane na ponižavanje, bilo da je u pitanju veza ili neki drugi odnos.

U svakom slučaju, u pitanju je delo vredno pažnje.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
trackback
6 days ago

[…] [2] https://pulse.rs/smrtni-ishod-atletskih-povreda/ […]