Snovi i autoritarizam

Šta su Nemci sanjali pod nacističkim režimom

Nedugo nakon Hitlerovog dolaska na vlast, 1933. godine, jednu tridesetogodišnju ženu iz Berlina opsedali su neobični snovi. U jednom od njih, njen kraj u kojem je živela ostao je bez sivh svojih uobičajenih oznaka, sve su bile zamenjene plakatima na kojima je bilo dvadeset verboten (zabranjenih, prim. prev.) reči; prva je bila „Gospod“, a poslednja „Ja“. U drugom snu, žena se našla okružena radnicima, uključujući mlekara, radnika gasne kompanije, prodavca novina i vodoinstalatera. Osećala se smireno, sve dok nije među njima uočila odžačara. (U njenoj porodici nemačka reč za „odžačara“ koristila se kao šifra za S.S, što je bila aluzija na njihovu tamnu odeću). Muškarci su mahali rukama i izveli nacistički pozdrav. Zatim su skandirali:

„U vašu krivicu se ne može sumnjati.”

Ovo su dva od oko sedamdeset pet snova prikupljenih u  knjizi Snovi iz Trećeg rajha, neobičnoj i očaravajućoj knjizi spisateljice Šarlot Berat (Charlotte Berat ). Ova knjiga nije ni naučna studija, ni psihoanalitički tekst, već zajednički dnevnik, izveštaj svedoka koji je iz senke nacije izvučen na svetlo dana da bude ispitan. Knjiga je objavljena u Nemačkoj 1966. Uprkos stalnom interesovanju izdavača, niko nije uspeo da pronađe naslednika Berat , koji poseduje prava. Ali ova knjiga zaslužuje da joj se ponovo vratimo, ne samo zato što danas vidimo odjeke populizma, rasizma i sklonosti nadziranju koji su bili deo vremena u kojem živi Berat , već i zato što u literaturi o Holokaustu nema ničeg sličnog tome. „Ovi snovi – ovi noćni dnevnici – začeti su nezavisno od svesne volje njihovih autora“, piše Berat . „Njih je, takoreći, diktirala diktatura.“

Berat – koja je rođena kao Šarlot Aron (Charlotte Aron) iz Forsta, grada u blizini nemačko-poljske granice – bila je jevrejska novinarka. Živela je u Berlinu kada je Hitler postao kancelar, 1933. Te godine joj je zabranjeno da objavljuje svoje radove, a ona i njen suprug Hajnc Pol (Heinz Pol), uhapšeni su tokom masovnih privođenja komunista, što je počelo učestalo da se događa nakon što je donešen Dekret o požaru u Rajhstagu. Nakon puštanja na slobodu, počela je potajno da beleži snove svojih sunarodnika Nemaca. Šest godina, dok su nemački Jevreji gubili domove, posao i prava, Berat je sve vreme sakupljala snove. Do 1939. godine zapisala je trista snova. Projekat je bio rizičan, i to ne samo zato što je bila poznata režimu. Pol, koja je svojevremeno radio za Vossische Zeitung, vodeće nemačke liberalne novine, ubrzo je pobegao u Prag, a Berat se na kraju preselila kod svog budućeg supruga, pisca i advokata Martina Berata.

GODINE 1933. JEDNA ŽENA SANJA O MAŠINI ZA ČITANJE MISLI, „LAVIRINTU ŽICA“ KOJI OTKRIVA DA ONA POVEZUJE HITLERA SA REČJU „ĐAVO“. ZATIM, GODINE 1936. JEDNA ŽENA SANJA SNEŽNI PUT ZASUT SATOVIMA I NAKITOM. U ISKUŠENJU DA UZME NEŠTO OD TOGA, ONA PREPOZNA ZAMKU „KANCELARIJE ZA TESTIRANJE POŠTENJA STRANACA“.

Berat ovi su živeli u Šarlotenburgu – dominatno jevrejskom predgrađu Berlina, u kojem su živeli ličnosti poput Valtera Benjamina i Šarlote Salomon (Charlotte Salomon) – a snovi koje je Berat sakupila oslikavaju sekularni srednjoklasni milje te oblasti. „’Entuzijastični’ ljudi koji su izvukli neku dobrobit od režima nisu mi bili lako dostupni“, piše Berat . „Pitala sam za snove krojačice, komšinice, tetke, mlekare, prijateljime – uglavnom ne otkrivajući razlog, jer sam želea iskrenije i nedoterivane odgovore.“ Njeni prijatelji su doveli doktora koji je mogao “neopaženo” da pregleda pacijente.

Da bi zaštitila sebe i one sa kojima je razgovarala, Berat  je svoje transkripte sakrila u poveze knjiga, a zatim ih je stavila u svoju privatnu biblioteku. Izmenila je imena političkih ličnost, pretvarajući snove o Hitleru, Geringu i Gebelsu u „porodične anegdote“ o ujacima Hansu, Gustavu i Gerhardu. Onda kada su spaljivanja knjiga i pretresi kuća postali deo državne kontrole, Berat  je svoje beleške slala prijateljima u inostranstvo. Godine 1939. ona i Martin napustili su Nemačku i na kraju stigli u Njujork, kao izbeglice. Smestili su se na aveniji Vest End, a njihov stan postao je mesto okupljanja kolega emigranata, poput Hane Arent (za koju je Berat  prevela pet političkih eseja), Hajnriha Bluhera (Heinricha Blücher) i slikara Karla Hajdenrajha (Carla Heidenreich). Godine 1966, nakon što je povratila svoje transkripte, Berat  je konačno objavila snove, u Nemačkoj, pod imenom „Das Dritte Reich des Traums“.

Snovi iz Trećeg rajha imaju jedanaest poglavlja, raspoređenih uz pomoć simbola koji se ponavaljaju. Epigrafi Arendt, Himlera, Brehta i Kafke daju težinu tom nadrealnom materijalu, a poglavlja su naslovljena amblematičnim figurama – „Ne-junak“, „Oni koji glume“ i gnomskim citatima poput „Ništa mi više ne pruža zadovoljstvo”. Ovi naslovi naglašavaju premisu knjige: da su veze između jave i snova nesporne, čak i evidentne. U pogovoru, austrijski psiholog Bruno Betelhajm (Bruno Bettelheim) ističe proročansku komponentu mnogih snova, u kojima već od 1933. „snevač može duboko u sebi prepoznati kakav je sistem zaista“.

Poput usmenih predanja koja je zabeležila Svetlana Aleksijevič o posleratnim sovjetskim građanima, delo Beratove otkriva efekte autoritarnih režima na kolektivno nesvesno. Godine 1933. jedna žena sanja o mašini za čitanje misli, „lavirintu žica“ koji otkriva da ona povezuje Hitlera sa rečju „đavo“. Berat  je naišla na nekoliko snova o kontroli misli, od kojih su neki anticipirali birokratske apsurde koje su nacisti koristili da terorišu građane. U jednom snu, dvadesetdvogodišnja žena koja veruje da će je zbog krivog nosa označiti kao Jevrejku pohađa „Biro za verifikaciju arijevskog porekla“ – što nije bila prava agencija, ali je to ideja dovoljno blisku onom vremenu. U nizu „birokratskih bajki“ koje dočaravaju stvarnu propagandu režima, jedan čovek je sanjao transparente, plakate i glasove sa razglasa u barakama kako obznanjuju „Uredbu o zabrani buržoaskih tendencija“. Godine 1936. jedna žena sanja snežni put zasut satovima i nakitom. U iskušenju da uzme nešto od toga, ona prepozna zamku „Kancelarije za testiranje poštenja stranaca“.

Ti snovi otkrivaju kako su se nemački Jevreji i drugi nosili sa kolaboracijom i saučesništvom, paranojom i samoprezirom, čak i dok su, na javi, skrivali tu borbu od drugih i od sebe. Beleške su protkane oštrim, neulepšanim komentarima Berat, koji su produbljeni njenim sopstvenim iskustvom nacizma i emigracije. Ističući snove u prvi plan, umesto da ih potisne u korist izobilja sekundarnog materijala iz konvencionalne istorije, Berat  dopušta fantastičnim detaljima da govore glasnije od bilo kog tumačenja. Njena knjiga podseća na fotomontaže Hane Hoh (Hannah Hoch), u kojima su predmeti, tekst i slike iz nemačkih medija isečeni i jukstapozicionirani, stvarajući neočekivane scenarije, koji se baš zvog te neobičnosti čine istinitijim.

SANJAO SAM DA JE ZABRANJENO SANJATI, ALI SAM SVEJEDNO SANJAO.

Na momente Snovi iz  Trećeg rajha prizivaju takođe Hanu Arent, koja je totalitarnu vladavinu videla kao „zaista totalnu u trenutku kada zatvori privatne i društvene živote svojih subjekata unutar gvozdenog poroka terora “. Izgleda da se Berat  slaže sa ovom premisom – verovala je da su snovi u kontinuitetu sa kulturom u kojoj se javljaju – ali takođe snove predstavlja kao jedno carstvo slobodnog izražavanja koje traje i kada privatni život padne pod državnu kontrolu. U takvim uslovima, snevač može da objasni sebi ono što bi moglo biti previše rizično za opisivanje u budnom stanju. Berat  prepričava san vlasnika fabrike Her S.-a, koji nije u stanju da izvede nacistički pozdrav tokom Gebelsove posete. Nakon što se pola sata muči da podigne ruku, kičma mu se slomi. Ovom snu je potrebno veoma malo tumačenja, piše Berat , „poražavajuće je jasan i gotovo vulgaran“. U periodu tokom kojeg je pojedinac bio sveden ili na parazita ili na člana bezlične rulje („Sanjao sam da više ne mogu da govorim osim u horu sa svojom grupom “) snovi su nudili retku priliku da se vrati osećaj kontrole.

Knjiga Berat  ne uključuje snove sa verskim sadržajem, a ne postoje ni snovi istočnoevropskih Jevreja koji su živeli sa druge strane grada, u ulicama Grenadierstrasse i Viesenstrasse – to jest Jevreja koji su već preživeli pogrome. Ali ovo ne umanjuje živopisne, neizbrisive detalje, koji produbljuju naše razumevanje života tokom ranih godina nacizma – perioda koji je u literaturi i dalje u senci izveštaja o masovnim ubistvima i samom ratu. Ova knjiga je naročito inovativna kao studija o mnogim urbanim ženama – Jevrejkama i drugim ženama iza gradova – koje govore o svojim životima (iz snova).U njima Gering pokušava da pipa prodavačicu u bioskopu; u njima Hitler, u otmenom odelu, na Kurfürstendammu, jednom rukom miluje ženu, a drugom distribuira propagandu. „Nema boljeg opisa uticaja Hitlera na veliki spektar ženske populacije Nemačke“, piše Berat , navodeći broj žena koje su glasale za njega i proračunatu manipulaciju njegove stranke o njegovoj navodnoj „erotskoj“ moći. Ali snovi takođe prikazuju žene – u nacističkoj propagandi svedene na poslušne supruge i odgajivačice dece – kako traže više autoriteta u društvu. U jednom slučaju, žena je upravo prema rasnim zakonima klasifikovana da je jednom četvrtinom Jevrejka. Pa ipak, u snu je Hitler vodi niz veliko stepenište. „Dole je bila gomila ljudi, svirao je bend, a ja sam bila ponosna i srećna“, rekla je Beratovoj . „Našem Fireru uopšte nije smetalo što je viđen sa mnom u javnosti.“

Završno poglavlje Snova iz Trećeg rajha rezervisano je za one koji su se – makar u snovima – opirali režimu („Sanjao sam da je zabranjeno sanjati, ali sam svejedno sanjao“) i one koji su bili Jevreji. Berat  piše da takvi snovi „čine zasebnu kategoriju, kao što su i sami Jevreji bili zasebna kategorija pod nacističkim režimom“ i bili su u fokusu „direktnog, a ne indirektnog zlostavljanja“. Jevrejski lekar sanja da je jedini lekar u Rajhu koji može da izleči Hitlera. Kad se ponudi da pruži svoje usluge, plavokosi mladić iz Hitlerove pratnje poviče: „Šta? Ti pokvareni Jevrejine – bez novca? “ Dalje, jevrejski pravnik sanja da putuje zaleđenom Laponijom da bi stigao do „poslednje zemlje na svetu u kojoj se još uvek tolerišu Jevreji“ – ali carinik, „rumen kao mala svinja od marcipana “, baca čovekov pasoš na led. Napred, nedostižna, obećana zemlja blista „zelena na suncu“. To je 1935. godina. Šest godina kasnije počele su masovne deportacije.

U Nemačkoj su Snovi iz Trećeg rajha ocenjeni kao „iznenađujuć i neizostavan dokaz“ i kao „važan istorijski dokument“. Kao što je primetila psihoanalitičarka Frances Lang, čudno je onda da je knjiga Berat  u Americi ostala „praktično neprepoznata“. Možda je za takvu idiosinkratičnu povest bilo teško da se takmiči sa urgentnijim, direktnijim izveštajima koji su se pojavili šezdesetih. (Knjiga se pojavila istovremeno sa knjigom Ajhmanu u Jerusalimu  (Eichmann in Jerusalem) Hane Arent i Uništavanje evropskih Jevreja (The Destruction of the European Jews) Raula Hilberga.) Pa ipak, još uvek ima vremena da ova zbirka snova postane deo kanona literature o Trećem rajhu, a možda i da dobije veću pažnju publike. Lang, koja ima ordinaciju u Bostonu, saznala je za ovo delo preko fusnote u Frojdovoj knjizi Interpretaciji snova i o tome pisao u “Žurnalu američke psihoanalitičarske asocijacije” (Journal of American Psichoanalitic Association). U svojoj praksi primetila je da raste nemir nakon izbora Trampa za predsednika. Zamolila je svoje prijatelje i kolege da počnu da sakupljaju snove.

Tekst: Mireille Juchau
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments