Šovinizam kao realnost – Ovo neće biti uzaludna filozofska ili feministička studija na koju niko neće obratiti pažnju zbog njenog tragičnog suvoparnog pokušaja da bude okarakterisana kao moćan primerak znanja i činjenica. Zaista, ovo će biti prikaz jedne odlučne duše, moje drage prijateljice koju treba naučiti voleti i poštovati – pokušaću rasvetliti njenu hrabrost i okrutnu realnost koja sagledava život na sasvim poseban način i samo usuđivanje da se ona proživi u svom njenom neslavnom svetlu.

Ovo sigurno nije priča o moralu, o tome kako pomoći bližnjem svom ili nečemu sličnome čime bi se ponosile sve stare izdate ženske gospodske duše koje podsvesno zaziru od čistine strasti jednog jednostavnog greha… Ali ovo je, za mene, zasigurno priča o istini…

Svi nemaštoviti umovi ograničeni arogantom borbom za pravdu i poštenje, molim vas odstupite i otiđite na neko drugo mesto da dokazujete svoje postojanje, ovo je priča za manje vibrantne duše.

Imali smo devetnaest godina kada mi je prišla sa njenim crnim i galantnim planom o životu, prišla je i rekla mi da je imala čudan i moćan san. Sanjala je čoveka u belom odelu sa crvenim dugmadima, došao je  k njoj i pitao je šta želi da bude u životu. Dan pre toga obe smo bili na jednoj od naših beskorisnih tvorevina sociološke utopije modernog doba – profesionalnoj orijentaciji kod uštogljene punačke žene u kojoj obe tada nismo videli puno odlikovanog poštovanja. Moja melanholična lutajuća ispraznost nije tada puno pridavala značaja takvim fiksacijama, i smatrala sam ih krutim za jednu bogatu individuu kakva je čovek… Ali moja drugarica je imala drugu predstavu. Nekako sam je uvek volela zbog toga, zbog te predanosti toj suludoj tamnoj ideji.
Kaže da ju je očarao taj čovek u belom odelu sa crvenim dugmadima, bila je u transu dok je posmatrala njegove oči, rekla mu je da želi da promeni svet sa svojim idejama o čovečijoj psihi, da želi da savetuje, želi da piše knjige, želi da pomogne čoveku da napreduje u njegovoh svesti… A on je samo blago odmahivao glavom na sve to.
„Neće ništa biti od svega toga… To znam ja, to znaš ti, to znaju svi oko tebe… Te psihologije, to nisu nikakve nauke, to su druženja za bogate devojke koje ne znaju šta će sa životom… Ti si pametna, lepa i jaka devojka, ali nemaš para. Naravno, možeš ti da se godinama dokazuješ i dokazuješ, da se ulizuješ najvećim imenima i da pokazuješ svoje naučne radove i koješta,i možda, možda oko trideset pete dobiješ neko pišljivo priznanje da možeš da radiš sa nesposobnom decom u nekoj ustanovi bogu iza leđa, ali ni to se neće verovatno desiti… A nemaš kapacitet za originalno, nemaš kapacitet za veličinu. Sve to liči na jeftinu knjigu o prosvetljenju u modernom dobu, a takvih ima previše i ne služe ničemu.“
„Sve ti je to rekao u snu?“ zapitala sam, začuđena preciznošću i bogatim rečnikom.
„Da, sve sam zapisala ujutru odmah“ reče, ali ja joj još uvek nisam verovala.
„Onda se spustio do mene, pošto sam sedela on je stajao, sklonio mi je kosu sa ušne školjke i šapnuo dve reči:
Profesionalna pratnja. Zatim se odaljio i blago gestikulirao obrvama… kao znak odobravanja čini mi se. To je to.“

I tako je moja inteligentna i sposobna drugarica odlučila da postane elegantni prikaz skupocenog ženskog tela koji se umiljava svoj toj gospodskoj eliti i njihovim ispraznim pričama o bogatstvu i posedstvu.  A da preskočim temu usavršavanja opisa događaja u ovoj profesiji, vremenom je postala i bolja u tome:  „poštovanje i elegancija za njih dolazi od glupog stava o aroganciji i nadmene superiornosti u trivijalnom znanju prestiža. Umiksaš to sa time da si zaista zaintigirana njihovim životnim glupostima i postaćeš im omiljena.“ – ovo su njene reči. Ubrzo nakon prvih par mušterija, krenuo i njen vrtoglavi napredak u još galantniji svet, njen fleksibilni um je učio o umetnosti i stilu, o estetici, postajala je nešto što mnogi ženski umetnici nisu dostizali u njihovom znanju. Čak tvrdim, znala je više od velike većine. Jednom je izveo direktor muzeja na mesec dana, čitav mesec dana da paradira sa njim(!), a čak je kasnije hteo i da je ženi, ali kaže da je bio isuviše star i ružan… I sećam se, stajala je sa njim i posmatrala i kritikovala jednu eksplicitnu i ružno fragmentovanu sliku. Pored nje je stajao drugi par, jedan od najpoznatijih slikara u državi sa svojom verenicom, devojkom iz bogate porodice koja se „bavi“ umetnošću tako što fotografiše prolaznike i igra se u fotošopu, a skriveni smisao njenog bivstvovanja je da pronađe nekog ko je bogatiji od nje zapravo, i ko može da obogati još više njeno majčinsko gnezdo ili šta već…

Pomislih, koja je tačno razlika između njih dve?

Znam, verovatno se pitate, poštujem li ja moju drugaricu, odgovor je: da. Ona zna moj stav, boriti se i boriti se, makar i ako umreš kao niko i ništa i bez igde ičega, ali boriti se za svoje ja.
Ali, ja i više nego poštujem njenu stranu novčića, ostanite sa mnom do kraja, i shvatićete umetnost ovog divnog karaktera. Razlika je u svesti, u dijamantskoj svesti moje drugarice.

Sećam se, rekla mi je:
„Gledam sve naše propale drugarice i ne mogu a da sebe ne pohvalim…“

Izvinjavam se, vratiću se na ovo, pre finala morate da znate da je moja drugarica šarmirala nekog jako bitnog, jedne večeri šarmirala je osobu na popularno poznatoj „visokoj poziciji“, muškarca u belom odelu i crvenim dugmadima. Znala je da je to pravi čim ga je ugledala. Samo što, to nije bila osoba iz njenog sna, ovaj je bio „veoma glupa i primitivna osoba, razmaženi mamin sin“, ali to je bio PRAVI i jedan jedini koji njoj treba. Ono što je zanimljivo jeste da mu je drug odabrao to odelo – tog druga nikada nije upoznala, poginuo je u saobraćajnoj nesreći noć pošto su se upoznali njih dvoje.

„… mislim, pogledaj ih molim te, sve su one imale neke glupe ideje o životu, a u stvari sve su bile lenje sa svojim JA, sa svojim stavovima i sa radom na onome što ti i ja zovemo individualnost. Sve one su u stvari čekale princa na belom konju. Još uvek! Zamisli. Ne pomaže ženskom rodu nikakva samostalnost niti moderna prava,  kad mi nećemo sami sebi da pomognemo. Unazadile su nas te moderne samostalnosti, lenje smo za individualno i tako dalje i sličnije. Pogledaj ih, bile su probirljive i čekale nekog posebnog i sad kad se približava trideseta, sve se slabije oslanjaju na svoj izlapeli šarm i zgodnu figuru, glupače… Kukaju kako nema pravih muškaraca, a u stvari nisu tražile na pravom mestu, nisu imale dovoljno pravih resursa. Realno, šta misliš, u tom njihovom poštenom svetu gde žena mora da se dokaže a ne uspeva – koliko ima primeraka lepih, bogatih i dovoljno priglupih da se zavaraju da maske nečemu vrede?“
„Kao što je tvoja maska“ upitah. Ona se nasmeja, kao da je davnih dana rešila ovu nedoumicu.
„Moja maska  je savršena, ona je umetnost u svojoj preciznosti i simetriji, u svom zlatnom preseku ispraznosti i prefinjenosti koja ne vodi ničemu. Ona je neprolazna moć koja vlada u oblaku ženske tragedije post modernog društva…“
Evo zašto ja nju volim, zašto mislim da je ona veći umetnik od mnogih koji pokušavaju da se izraze danas. Njen karakter je umetnost i savršena je kritika društvu…

Ovaj razgovor smo vodili skoro, pre pola godine tačnije, sećam se, pošto je ispila bocu nekog belog vina  (o kojem je, inače, znala sve) krenula je ka izlazu restorana i razišli smo se, zapravo rastali smo se na duže vremena, sada nas kontinenti razdvajaju, a obe preziremo komunikaciju preko interneta i telefona. Pre nego je izašla, okrenula se i rekla mi:

„U pravu si bila, ono nije bio san.“ A zatim je otišla. Ja sam ostala u čuđenju pitajući se da li je zaista izvukla baš taj san iz prošlosti u ovom teatralnom momentu…

I nedavno, poslala mi je pismo u kom je opisala ritual sa dimom koji se obavlja u zemljanoj rupi, setila sam se da je nekada praktikovala ispijanje napitaka i rituale radi kojekakvih klinačkih spoznaja i avanturisanja u sferama neznanog. Verujem da ovo upućuje na njenu viziju, mada ko zna, te reči čoveka u belom deluju kao njene reči, ali reči odrasle osobe, osobe kakva je ona sada. Mada opet… Možda je to ono što je najmanje bitno u ovoj priči.

Zašto Šovinizam kao realnost? Pa nazovite me okrutnom, prizemnom, recite da unazađujem čitav kulturološki poredak ili šta već, ali… Zar ženski svet možda ne zaslužuje još uvek šovinizam? Možda smo prerano krenule u pohode na individualno, možda još nije vreme, možda smo još uvek zavisni od snažne i odlučne muške ruke, iako nije to zapravo više ni snažna ni odlučna ruka, više su to izgleda nesposobni i neiskusni sinovi sa kojima ćemo iskusno manipulisati… Možda se mi pomalo naslađujemo sa tom našom novom istorijskom pozicijom. Ali gde je naša duša u svemu tome? Kukamo da smo neshvaćene i da nema više muškaraca na ovoj planeti i hvalimo se kako manipulišemo sa njihovim ograničenim pogledima na svet… Ovaj prelaz koji se dešava kada uloge treba da dobiju nova značenja, da li se u njemu sada neuspešno tražimo?

U tim novim traženjima, ja ne znam šta vi svi vidite, ali ja u svemu tome još  uvek, upečatljivo, vidim Šovinizam.

I hvala vam na razumevanju, ili ako vam je nešto zasmetalo u svemu ovome – hvala na vašoj neiskrenosti. Ona se čuva za specijalne prilike, kao slatka hrana za moju sujetu.

Pišem zaključak kao  odavanje poštovanja mojoj drugarici. Ovaj gram arogancije na kraju je tu za vas, da bi mogli sebi da se opravdate, jer ovako arogantne osobe sigurno ne mogu biti u pravu, zar ne?

 Za P.U.L.S.E: Jovana Stefanovski

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi