Ulogujte se / Kreirajte profil

Spinozin stav Deus sive Natura

.

Become a Patron!

.

Autorka teksta nastoji da izvede Spinozinu spremnost da koristi argumente koji se ne oslanjanju na tradicionalne autoritete, s uporištem na ontološki stav o monizmu supstancije i boga kao prirode. U najopštijem obliku želi da pokaže na koji način se pojam supstancije razume kod Spinoze i kako je pojam supstancije zauzeo jedno od ključnih mesta u sistemu ljudskih znanja i tumačenja objektivne stvarnosti. Nadalje, zašto je apsolutna suština samo jedna supstancija i kako to utiče na razvoj celokupnog filozofskog nasleđa. Pri svemu tome valja konstatovati da je supstancija, odnosno apsolutna suština svega postojećeg, u izvesnom pogledu nastupila kao posledica razdeobe mišljenja i bitka kod najuticajnijih mislilaca tokom filozofije novog veka.

Kada se čita o Spinozi, o njegovom životu i delima često se ne nalazi jednostavno određenje, jer sa jedne strane Spinozino jeverejsko poreklo nam govori dosta o tome šta je Spinoza tokom prve periode svog života neupitno usvajao i šta je dobrim delom moglo da utiče na izgradnju njegovog genija, dok sa druge strane nailazimo na podatke kako je Spinoza zapravo bio i dobar poznavalac starogrčke Euklidove geometrije i stoičke filozofije, pa i uopšte filozofije, od razvića filozofije sve do njegovog doba. Stoga, ta čudna kombinacija Talmunda, Biblije, filozofije i matematike uz hrišćanstvo, bila je podloga za Spinozinu inspiraciju i bavljenje intelektualnim radom.

Pored pomenutog uticaja nesmemo izostaviti uticaj Dekartove filozofije. Dekart je izvršio ogroman uticaj na Spinozu. Njegova racionalistička metoda mišljenja uticala je da Spinoza racionalizuje apsolutno svaki predmet mišljenja. Obrazovanje koje je stekao uvrstilo je Spinozu u posebnu kategoriju ekstremno racionalnog filozofa. Ali ono što će nas u ovom radu okupirati jeste konkretno racionalizovani odnos između boga i prirode koji se izvodi u prvom delu knjige Etika.

Etika je napisana u jednom tada nepoznatom stilskom obliku, ispod naslova dela treba dobro obratiti pažnju na podnaslov koji glasi – Ordine Geometrico demonstrata, dakle, obrazlagano geometrijskim metodom. Prema tome, Spinozina filozofija, zauzima jedan do tada neviđeni i neobičan položaj. Ona pripada, sa jedne strane, čvrstoj racionalističkoj tradiciji, sa Dekartovom i Lajbnicovom filozofijom, i tako ističe jedan racionalistički ideal sveta kao uređenu razumljivu celinu.

Međutim, Spinoza je upotrebio matematičku metodu još pre nego što je pristupio izlaganju i objašnjavanju Dekartove filozofije. Tada je prvi put u istoriji filozofije filozofsko delo postavljeno u isključivo matematičkoj formi. Postavlja se pitanje zašto baš matematika, zbog čega filozofija ima potrebu za saradnju sa matematikom ili matematika sa filozofijom? U to vreme, poznato nam je da je Dekartova Rasprava o metodi postala zvaničan spis o sigurnom dokazu tvrdnje, prema tome istina koju matematička tvrdnja pruža treba da se primeni i na filozofiju. Kako su Dekart i Njutn pokušali da primene matematički model mišljenja na filozofiju prirode tj fiziku, tako je i Spinoza na sasvim svojstven način postavio matematički metod ali na filozofiju, sistemski i dosledno, od samog početka do kraja. Premda nam je poznato, u Euklidovim Elementima polazi se od osnovnih postulata i aksioma koji izražavaju osnovne stavove, proste istine, osnovne principe grčkog iskustvenog mišljenja. Na osnovu tih premisa izvode se nadalje posebni stvavovi, krećući od onoga što je jednostavno ka složenom, dakle sintetički i deduktivno. Kod Spinoze procedura kretanja misli je identična.

U tekstu se nalaze pojedini sholastički, renesansni i kartezijanski termini koji ne bi trebalo da ukazuju na to da je Spinoza njihov verni pristalica, nego ukazuju da su prethodni mislioci bitno odredili smer kretanja u filozofiji novog veka. I kao takav, Spinoza uz pomoć sholastičkih i kartezijanskih konotacija drastično menja status tih termina.

Supstancija

Pojam supstancije koji je tradicionalno bio vezan za pojam tela kod Aristotela, ostaje u važnosti još samo u domenu po sebi postojećeg nosioca ali ne i kao pojam kojim se obuhvataju sve fizički postojeće stvari. Reč je, dakle, o uverenju koje smera na nužnost postojanja. Ovo nas vraća i na sholastičku kontemplaciju, jer se samo ljudskim promišljanjem može dostići bog. Zahvatanjem sopstva sada se taj pojam značajno menja.

Kod Dekarta je pojam supstancije i boga određen u krajnjoj liniji spram tradicije – i glasi :

Pod supstancijom možemo razumijevati samo stvar, koja tako postoji, da joj za postojanje nije potrebna nikakva druga stvar. Kao supstancija, pak, kojoj nije potrebna baš nikakva stvar, može se razumjeti samo jedna jedina, naime bog.

Ako se hoće da novovekovno poimanje prirode bude istovremeno koherentno i zasnovano na znanjima postignutim fundamentalnim mišljenjem, trebalo bi pre svega razumeti mogućnost takvog izvođenja u njenoj osnovi, dakle u osnovi svesti samog mišljenja. Široko razrađena ideja o metafizičkoj suprotnosti mišljenja i bitka vezuje se za Dekarta – a u izvesnim aspektima i čitava ranija istorija filozofije. Prema tome, novovekovna slika sveta počiva na teškoći dva suprostavljena metafizička oslonca, na dve različite supstancijalnosti: misleća supstancija (res cogitans) i protežna supstancija (res extensa). Spinoza nadovezujući se na Dekarta, naime, konkretno na njegovu isključivu podelu i na definiciju supstancije, gledao je kao na neki nedovršen projekat i to prvenstveno zbog toga što je Dekartu nedostajao osećaj za ono spekulativno. U nedostatku saglasnosti sa takvim stanovištem stoji Spinozin osećaj za spekulativnim pojmom supstancije. Takav postupak uma procenjen je kasnije u filozofiji klasičnog nemačkog idealizma kao prvorazredni. Iz svega toga saznajemo dosta dobro šta je mišljenje. Nadalje, saznajemo da mišljenje usmerava na postojanje sebe samog (Cogito, ergo sum). To postojanje ljudske suštine nikako nije neko biće postavljeno naspram supstancije, kao objekat naspram subjekta. Ono je njihovo spekulativno jedinstvo. Upravo je Spinoza ovim postupkom sjedinjavanja i upojedinjavanja svega unutar jedne beskonačne supstancije prevladao dualističku metafiziku. Zato na samom početku stoji definicija o supstanciji:

Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; to jest ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koga mora biti obrazovan;

Spinozino rešenje našlo je za metafiziku, prema tome i za fiziku, polazište u jedinstvu suprotnosti pa je njegovim neposrednim samostalnim bitkom izgledalo da se ona vrhuni u monizmu tj. u tezi o monističkom nazoru sveukupnog bitka. Naime, kod Spinoze je taj stav snažno ukorenjen. Postulira se, dakle razumevanje jedinstvenog i celovitog bitka čemu nije potrebno ništa drugo, od čega treba da zavisi. Prema tome, supstancija te takva kakva jeste, nepromenljiva.

Deus sive Natura

Sekularizacija sholastičke misli karakterisala je Spinozino vreme i davala prostora da se traže novi putevi mišljenja u okviru nauke i filozofije. Pojam boga ima svoju istoriju i kada je reč o posebnim teološkim obeležjima filozofije srednjeg veka, on se teško može razumeti izvan okvira te istorije. Shodno tome, sumnja u autoritete koje je prvi postavio najznačaniji predstavnik renesansne misli Bekon, podstakao je Spinozu da još jednom ispita praporeklo, prve uzroke sveta.

ETIKA Geometrijskim-redom izložena i u pet delova podeljena

Ono što na samom početku spisa privlači pažnju je kontekstualizacija fiksno postavljena u 8 definicija i 7 aksioma. Definicijama se iznose osnovni pojmovi uzrok, konačnost, supstancija, atributi, modus, bog, sloboda i večnost. Pored definicija su aksiomi, a naposletku postavke i primedbe. Tako formulisana i konačno postavljena paradigma unapred je već odredila poziciju mišljenja sveukupnosti sveta, premda ona kao takva ne treba da bude puko diskurzivno obrazlaganje. Zbog toga, teološka slika sveta koja je u hrišćanstvu bila jedina svrha, merilo i uzor sada biva kategorično postavljena u jednom posve drugačijem kontekstu. To područje mišljenja neće više biti tako jednostavno i dominantno postavljeno, niti će se tražiti sa one strane sveta.

Kompleks ključnih pojmova morao je na neki način biti rešen već u samoj konstituciji Spinozine filozofije kao sistema, i u određenju pozicije tih pojmova u tom sistemu. Stoga, Spinoza polazi od supstancije i nju određuje kao slobodnu, većnu, bez početka, sredine i kraja, nestvorena je i božanska.

U prethodnom poglavlju pojam supstancije pokušali smo da izvedemo suštinu moderne ontološke misli koji u odnosu prema sholastičkoj ontologiji nije ni malo slična. Ono što se odnosi na supstanciju kod Spinoze sada ima značenje apsolutne suštine svega postojećeg. Iz te spekulativne misli provejava rešenje za kartezijanski dualizam i protežnost supstancije. Osnovna Spinozina ideja i jeste ta da se prevaziđe podeljenost, koja karakteriše kartezijanstvo. Ukupnost nerazdvojene raznovrsne sveobuhvatnosti označava Spinozu kao izvrsnog monistu koji čak uspeva jednom definicijom da prevlada Dekartov dualizam. Drugim rečima, odrediti supstanciju kao sama svoj uzrok (causa sui) podrazumeva pre svega postojanje jedinstvene celokupnosti kojoj nije potreban ni jedan drugi uzrok. Međutim, supstancija ima beskrajno mnogo atributa. Naime, ako se zna da jedna stvar ima utoliko više atributa ukoliko poseduje više realiteta ili bića, onda je sasvim razumljivo što supstanciji pripada beskrajno mnogo atributa. Zapravo, ovde se radi o tome ukoliko je supstancija jedna i jedinstvena, utoliko nema mogućnosti da drugu supstanciju sem nje same. Sve što jeste nalazi se u njoj samoj.

Jedna istinska ideja mora da se slaže sa svojim predmetom (prema aks. 6); to jest (kao što je jasno po sebi), ono što se objektivno sadrži u razumu mora, nužnim načinom, da se nalazi u prirodi, a u prirodi (prema izv.stav. 1 postavka 14) postoji samo jedna supstancija naime Bog, i nema nikakvih drugih stanja (prema post. 15) sem onih koji su u Bogu, a koja (prema istoj post.) bez Boga ne mogu ni da postoje, niti da se shvate. Dakle, razum stvarno konačan, ili stvarno beskonačan, mora da obuhvata božje atribute i božja stanja, i ništa drugo.

Naime, sa gledišta sholastičke škole bog je taj koji jeste i koji je stvorio svet. Shodno tome, uzmemo li u obzir samo ono što je za naše prosuđivanje u ovoj definiciji najbitnije, moći ćemo da procenimo kakve su promene u sholastičkoj, renesansnoj i kartezijanskoj koncepciji izvršene Spinozinim istraživanjem. Taj pojam supstancije, imao je da bude, zapravo objedinjujući pojam za sve esencijalno i egzistencijalno. Iako fundamentalnih definicija ima znatno manje, nego što se obično pretpostavi kada je u pitanju reč o bogu, ipak se Spinozin rad na razvijanju geometrijske strukture ne bi mogao okvalifikovati samo kao vraćanje na te definicije, jer bi to u doslovnom smislu reči, značilo da Spinoza nije u filozofskoj oblasti učionio bitan napredak, što bi nesumnjivo bilo pogrešno i nepravedno tvrđenje. Pre svega, tu je rešenje one protivrečnosti koja je Dekartu stvarala teškoće. To je rešenje Spinoza našao na taj način što je za opis našao upravo geometriju koja je po svojim principima euklidovska, i koja je konstituisana tako da racionalno izvede i dokaže tvrdnje.

Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju koja se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost.

A prethodno Pod atributom razumem ono što razum opaža na supstanciji, kao da sačinjava njenu suštinu.

Baruh Spinoza

Atributi izražavaju suštinu i postojanje supstancije, tj. oni su jedno i isto. Ovde, dakle, prepoznajemo Spinozinu ideju o bogu kao nužno egzistirajućem beskrajnom biću čijoj prirodi pripada postojanje. Pošto je bog biće koje egzistira, ničija egzistencija nije a priori sigurnija od božanske egzistencije. Prema tome ono što sačinjava njegovu suštinu sačinjava i njegovo postojanje. Budući da je Spinoza izjednačio boga i prirodu, i njima pripisao atribute mišljenja i prostiranja, mnogi mislioci smatrali su da je Spinoza poistovetio boga i materiju i time razvio jednu materijalističku koncepciju. Ipak, Spinoza na jednoj važnoj tački odstupa od te poznate dogmatske koncepcije o bogu, jer njegov bog nije transcedentan, nego je bog uzrok koji ostaje u sebi, tj imanentan sebi. Dakle, bog je u sebi, i nije prosto moguće zamisliti neko više biće. Iz toga sledi da mi ne možemo znati ni za kakvu drugu prirodu sem za božju, te da se i ova ne otkriva na drugi način osim kao božja. Za razliku od hrišćanskog boga koji je van ovog sveta, Spinozin bog je imanentan i egzistira beskrajno. Hrišćanski bog je persona dok je Spinozin bog bezlično beskrajno biće. Prema tome, bog i svet ili bog i priroda nisu dve različite stvari nego su u jednom, priroda je u bogu i bog je u prirodi kao neodvojivi vlasiti deo. Spinoza je svog boga potpuno depersonifikovao. Ovaj spekulativni trenutak apsolutne supstancije je kasnije dosta zaintrigirao Hegela. Stavljanje prirode pod božju kontrolu u smislu nužnosti njegovog prisustva i određenja učinilo je da se Spinozin sistem shvati kao apsolutno deteminisan. Dakle, Spinozin bog, kao apsolutna supstancija imanentna je prirodi stvari. Naime, za nas ovde nije od značaja jedan deo sveukupne stvarnosti nego nužno – totalitet. Samim tim supstancija samo u sebi pronalazi svoj sadržaj i svoja određenja. Kao takva ne može biti proizvedena od ni čega drugog nego od sebe sama, zato modus koji Spinoza postavlja glasi:

Pod modusom razumem stanja supstancije, ili ono što je u drugome, pomoću čega se shvata.

U Spinozinoj panteističkoj doktrini ne postoji drugo. Jedno jedino i prvo jeste bog. On je u sebi i isključivo pomoću sebe se shvata. Supstancija ima stanje vlastite imanentnosti zato mora biti sama sobom shvaćena. Važno je pitanje zašto definicije o kojima je Spinoza rekao nisu uzete relativno, mada je za to bilo podsticaja i od strane prethodnika? Najveća teškoća sa kojom se suočavala racionalistička filozofija, kao filozofija koja za princip ima mišljenje, bila je u tome što se autoritet filozofskog mišljenja podlegao matematičkim formama mišljenja. Drugim rečima, matematičke forme su opšte prihatljive kao izvesne i sigurne, pa su ih zbog toga racionalisti primenjivali u korist sigurnog znanja. Naime, geometrijski metod izlaganja nije pogodan kada je u pitanju filozofsko mišljenje. Pre svega, sami geometrijski metod izlaganja ne može da bude način otkrića, u smislu adekvatan filozofskoj spoznaji. Filozofsko promišljanje nastoji da potpunom misaonom otvorenošću pred sobom postavi skrivajući govor bitka. Geometrijskom izlaganju, konkretno kod Spinoze, nedostaje upravo taj filozofičan momenat prodiranja – koji se kod Spinoze naknadno iznosi u dodatnim komentarima. Dodatni komentari tim putem narušavaju ili barem labave strogost koju geometrijski red izlaganja zahteva.

Zanimljiva anegdota koja može da razjasni Spinozinu koncepciju ideje prirode kao boga, data je u jednom pismu Bokselu:

Na vaše pitanje da li o bogu imam tako jasnu ideju kao o trouglu, ja odgovaram: da. Ali, ako me pitate, da li o Bogu imam tako jasnu predstavu kao o trouglu, onda odgovaram:ne.

Bog je, dakle, ideja koja je večna, beskrajna, slobodna, nužna i proizlazi iz same sebe. Bez boga Spinoza tvrdi da ne bismo ni mogli imati ideju o bogu. Umesto dualizma, on je postavio u istoriji evropske metafizike izuzetnu tezu, da je temelj svemu postojećem upravo ono imanentno apsolutno, ono božje iz kojeg proishodi svako prirodno. Tako konstruisanom imitacijom božje prirode, koja obuhvata u sebi ljudsku prirodu kao prirodu konačnog razuma, spoznata je nužnost koja se odnosi na ljudsku prirodu. Ovako izveden pojam prirode nije ni najmanje lak za razumevanje. Um je bez sumnje izvorno božanski a shodno panteizmu – prirodni. Uklopljenost Spinozinog supstancijaliteta nastoji da razjasni kontigentni modus prirodnih atributa, naime prostiranja i mišljenja za jedan konačan razum.

Bog je totalitet. Bog je priroda, i priroda je bog. Apsolutna suština svega postojećeg. Spinoza je tako oformio jednu koncepciju panteizma, u kojoj je priroda potpuno lišena samostalne i nezavisne moći postojanja. Time je, sa svoje strane, učinio značajan korak u pravcu formiranja klasične nemačke filozofije i filozofskog pojma materije, i to u onom značenju koji će u modernim vremenima postati dominirajuće. On je, naime, na svoj način interpretirao mišljenje o stvarnosti, bivajući uveren da bez boga ništa ne može da postoji niti da se shvati, nego se mora umno, putem geometrije prodreti u unutrašnju strukturu svega postojećeg. Upravo to inovativno kretanje od ontologije ka teoriji saznanja i čini Spinozu jedinstvenim misliocem. Ova je tendencija u našem vremenu dobila široke razmere, pa je tzv.ateizam počeo dobijati sve veću prednost nad religijom. Iako su ovakve ideje bile dosta raširene među obrazovanim ljudima sedamnaestog veka, Spinoza je svojim metodom konstrukcije filozofskog dela ostavio jedinstven i neponovljiv uticaj na filozofsku povest.

Za P.U.L.S.E Mirjana Đilas

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.