Srbija se kroz istoriju često nalazila u raskoraku između prošlosti i budućnosti, između konzervativnog otpora promenama i težnje ka modernizaciji. Svaka generacija je na svojoj koži osetila snagu tog kolektivnog grča – strah od novog, od liberalnijih ideja, od narušavanja ustaljenog poretka. Oni koji su se usudili da pomeraju granice često su se suočavali s represijom, bilo da su to bili politički protivnici koje je vlast sklanjala ili glasovi progresivnosti koje je sistem gušio.
.
Postoji u narativu srpskog društva neka vrsta večite borbe između autoritarnog instinkta i demokratskih stremljenja. U svakome od nas može se naći trag onih modela vladavine koje smo trpeli – figura vođe koji odlučuje o sudbini svih, nagona da se autoritetu veruje bez preispitivanja. Ali isto tako, u svakome od nas može postojati potencijal da se taj krug prekine, da se odbaci nasleđe straha i da se grade institucije koje ne zavise od jednog čoveka.
Ako Srbija zaista želi da se oslobodi tog istorijskog tereta, ključ leži u podsticanju kritičkog razmišljanja, u obrazovanju koje ne uči slepom poštovanju autoriteta, već odgovornosti prema budućnosti. Možda se istorija ponavlja, ali nije predodređena – ona zavisi od izbora koje sami pravimo. Da li smo spremni da se suočimo sa sobom i raskinemo taj začarani krug? To je pravo pitanje.
Zoran Đinđić govorio je da je najbolje prvo progutati najveću žabu – suočiti se s najtežim izazovom bez odlaganja. Srbija se suočava s mnoštvom takvih “žaba”, od pitanja Kosova do odnosa sa susedima, što otežava ujedinjenje onih koji teže promenama.
Godina 2025. mogla bi biti ključna za budućnost zemlje. Ukoliko studentski protesti izgube zamah usled umora ili osećaja bezizlaznosti, vlast će se dodatno učvrstiti, a buduće promene postati neizvesne. Međutim, ako demonstranti pronađu model koji kroz institucionalne promene vodi ka transformaciji društva, njihov pokret mogao bi biti prekretnica. To bi predstavljalo kontinuitet ideja koje su zastupali reformisti poput Marka Nikezića i Koče Popovića – vizionari koji su u prošlosti pokušavali da Srbiju usmere ka modernizaciji i demokratizaciji i čija je politička likvidacija dovela do pojave svih miloševića, šešelja, vučića, dačića (ne zaboravimo i sramnu ulogu Koštunice) i silnog ološa kojima je svejedno ima li na ulici 300.000 ili 3 miliona nenaoružanih građana jer su oni naoružani i spremni pucati kao nekad po Dubrovniku, Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici pa i po onoj srpskoj deci u kafiću u Peći usput proterujući 700.000 Albanaca, svejedno žive i opljačkane preko granica ili mrtve hladnjačama do Dunava a i periferije Beograda. To je naša prošlost koja je započeta Osmom sednicom komunista Srbije 1987 godine. Sada ishod zavisi od dece i unuka onih koji su sve to radili u ime srpstva i njihove istrajnosti i sposobnosti da se pronađe način da promene budu dugoročne i održive.
Da skratim, jako sam skeptičan. I ovih 13 ili 35 godina će se nekada zvati juče ali tako uprilagođeno i obrađeno da će se smatrati i učiti kao “lepim, prošlim vremenima” kao i mnogo toga u srpskoj istoriji obezvređujući ono što retko koji narodi imaju a to je izrečeno “Ne” Hitleru i Staljinu i učestvovanje u oba svetska rata na pravoj strani sa ogromnim gubicima.
za P.U.L.S.E: Boban Savković
Konzervativizam, Politika, Srbija, Studentski pokret
