‘A bila je tek 1976. Njihova lična bol postajala je globalna terapija.’

Bilo je mrljavo skandinavsko jutro, a tamo zimi sviće oko jedanaest; i jedan prebogati, dobro držeći Bjern Ulvaeus se protegao kao stari mačor. Kafu, novine i umirujuću monotoniju jutarnjih rutina prekinuo je telefon.

‘Ovde novinar xy, iz magazina XY, hteli bismo da pričamo sa vama. Tema bi bila Abba...’

‘Abba? Kakva Abba?’ 

Zbunjenost je bila obostrana.

Kad zatvori oči, više se nije sećao Abbe. 

Nijedan neurolog, hipnoza, vera nisu pomogli….nešto je u Bjernu brisalo prošlost. 

Bio je u pedesetim, i bilo je rano da bi ga sećanja napuštala. Ali nije bio tužan. Naprotiv, dočekao je demenciju kao najboljeg prijatelja. Kao da se sve desilo nekom drugom – nekom ko je nosio njegovo ime i svirao njegove pesme. 

Uživao je u luksuzu selektivnog pamćenja.

Nije više morao da bude deo histerije Eurosonga, australijske turneje, koncerata na Vembliju, da se smeška dok mu ženu šljapkaju po dupetu, da nosi preuske pantalone, nije više morao da bude svoja sopstvena projekcija. Umesto toga, prizivao je početke koje je voleo.

U finim filmovima sa hepiendom na kraju se čuju gudači i prelivaju kadrovi srećnih ljudi. Abba film bio je nešto drugo. On je počeo hepiendom.

A početak je bila  herojska ’68. Agneta je bila Marija Magdalena švedske postavke Jesus Christ Superstar i ekskluzivac CBS Records, Bjern lokalna tinejdž zvezda. – u stvari, bili su srećni klinci koji su se najbanalnije voleli. Ništa industrija, samo ljubav: ‘ We were two couples. We were in love.’

Mogli su da budu i glumci koji se vole, zaljubljeni učitelji ili cvećari; srećni ljudi umeju da se izraze kroz svoje talente. A ovde je talenta bilo ohoho…bilo je to isijavanje sreće.

Bilo je to isijavanje sreće četvoro klinaca  koji uopšte nisu hteli svet, svet im je sam jednog jutra ušao u dnevnu sobu. Beni je sedeo za klavirom kao da je rođen za to, Agneta je stajala pored mikrofona kao da je tamo oduvek bila. A Bjern? Bjern je držao gitaru kao da drži svoje 23 godine.

Bjern je tako lako uranjao u dane koje još uvek voli. Ne zbog podrhtavanja njenih ramena posle ljubavi, niti mirisa koje je zajednička mladost donosila u sobu, ne ni zbog pogleda na farmerke koje padaju niz mršave noge bez ijednog nabora; on bi samo da prizove andante doba.

On voli trenutak  u kom mu je Agneta rekla – juhu trudna sam; nijansu u koju su malali Lindinu sobu dok su je čekali; merdevine sa kojih je dohvatao plafon četkom. Kad bi se okrenuo iza njega je stajala žena sa stomakom do zuba i pripremljenim alatom…Agneta, da li znaš kako je divno bilo pričati sa tobom?

Sad bi joj priznao da se seća svega. To što je zaboravio, i nije bilo važno.

I još čuje kako mu Agneta govori da mu je gitara raštimovana. Čuje kako mu objašnjava značenje neke reči na švedskom. Čuje kako mu šapuće da je umorna posle koncerta.

Sve ostalo je nestalo – kao da se desilo nekom drugom, u nekom drugom životu. Ostala je samo ona, mlada i smešna, zauvek uhvaćena u onim trenucima kad niko nije snimao.

Vratili su se sa turneje posle tri nedelje. Agneta je trčala kroz aerodrom kao da trči kroz noć, Bjern je jedva je stizao. U taksiju su ćutali – oboje su mislili isto, ali niko nije smeo da kaže.

Bebisiterka ih je dočekala na vratima. Smešila se, pričala o tome kako je mala bila dobra, kako je lepo spavala. Ali kad je Agneta uzela ćerku u naručje, dete je zaplakalo. 

Nije ih prepoznala.

Tri nedelje. Dvadeset i jedan dan. Bjern je brojao unazad – koliko je bilo koncerata, koliko hotela, koliko intervjua. Agneta je stajala u hodniku i držala svoje dete koje je plakalo kad god bi je pogledala.

Neki računi jednostavno ne mogu da se plate. Ne možeš kupiti vreme koje si propustio.

(Bile su to Godine Vikinga – iz crvenog Volvoa izleteli su Bjern Borg pravo na Vimbldon, Ronnie Peterson pravo na Silverston, Ingemar Stenmark pravo u Kortinu, Abba, Ulof Palme i Ingmar Bergman. Na njihovoj zemlji ništa više nije bilo crno-belo.) 

A uspeh, uspeh je iskušenje. Da li prestajemo da zalivamo jer zaboravljamo ili zato jer se zasitimo mirisa? Kada mu se Agneta prvi put  požalila – ‘potrebna sam Lindi, ali sam potrebna i Abbi’, prećutao je, ali duboko u sebi zavrištao:

‘Potrebna si i meni…zalij nas, ljubavi moja’

Nije to mogao da prevali preko usta, radije je ponovo ušao u široki kaput oca familije umesto da se skroz razgoliti. Goli i ponovo svoji, samo toliko im je trebalo. 

Vikinzi su plovili ka novoj zemlji.

“Piši pesme o nama”, rekla mu je jedne večeri dok je sedela na podu i čitala Lindi. “O tome kako je biti kod kuće.”

Bjern je držao gitaru, ali nije svirao. Gledao je ženu i dete, i znao da bi trebalo da bude srećan. Trebalo je da bude dovoljno. Ali svaki put kad bi počeo da piše, izlazile su mu pesme o rastanku.

“Knowing Me, Knowing You” – nije hteo da je svira. Ruke su same pronašle akorde, znale su nešto što mu um još nije priznavao. Kad je Agneta čula prvu strofu, pogledala ga je kao da je svet stao:

“O čemu to pišeš?”

“Ne znam”, lagao je. “Samo je tako došlo.”

Znaš me, znam te. We just have to face it, this time we’re through… 

A bila je tek 1976. Njihova lična bol postajala je globalna terapija.

Sada nema smisla pitati se zašto previše dobrih izbora, previše dobrih mogućnosti tako brzo nagriza ono najlepše Zajedno koje se toliko kvalitetno gradilo… i zašto se demoni provuku kroz svaku novu pukotinu.

1978. je prilazila kraju i Benny i Agneta su priznali svoj poraz. Kraj. Njihovi prateći muzičari danas pričaju da to na turnejama niko nije osetio: nijedan povišen glas, nijedan razbijeni tanjir, nijedna skrivena suza. Crveni Volvo je istrajavao kao savršeni švedski čelik, potpuno neosetljiv na sve češće udarce. Pa ipak, kako znamo da je mnogo bolelo? Lako. Sumrak prve Abba-ljubavi doneo je najbolje pesme benda. Srećni ljudi umeju da se izraze kroz svoje talente? O da, nesrećni još više.

Uvek sam se pitao da li je logičan kraj tužniji od besmislenog raskida.

Iz daljine, video je Agnetu kako kupuje novine. Uhvatio je pogledom njenu kosu, leđa, guzu, energiju koja isijava i žurim se korakom prikradao kao mladi mačor, a onda se nepoznata žena okrenula i magija prestala. Ponovo je bio starac, uzaludno slavan, uzaludno iskusan, uzaludno otvoren.

Neobična pozicija dvoje bivših ljubavnika na zajedničkom poslu porodiće 1979. album kao muzički bitter end jednog divnog putovanja, nevoljni silazak sa broda na kome orkestar još uvek svira.

Mnogi i danas za opšte mesto svakog razvoda uzimaju The winner takes it all. I to je u redu. Ta mala igrica zamene identiteta u kojoj tekst piše Bjern, a peva ga Agneta, decenijama je opšte mesto za ćutljivi rastanak odraslih, priprema za odvikavanje od onih sa kojima više ne možemo. Kada jedna Meril Strip odluči da pokaže jedini talenat koji nema i peva The winner takes it all bez suza, skoro kao sevdalinku, onda valjda tu ima nečega…

Pa ipak, njihova najtužnija pesma bila je brižljivo kodirana pod imenom Happy New Year.

Ljudi jednostavno nemaju pojma – pevaju je na Christmas albumima, uz božićni mizanscen i odbrojavaju pred ponoć, menjajući kontekst male velike pesme koja počinje sa:

No more champagne

And the fireworks are through

Here we are, me and you

Feeling lost and feeling blue

Ni video klipovi više nisu bili šarmantno besmisleni. Kao i uvek, potpisao ih je Lasse Hallström, stari drugar koji je umeo da oseti promenu. Bilo je potrebno samo da digne kameru i ispreseca nove kadrove flešbekovima: sve ostalo pisalo je na licima. Estetika ljubavnih vikend romana ovde ne prelazi granicu lošeg ukusa. Samo potresno previše liči na život.

To je valjda i esencija svakog budućeg rastanka – jutro ispražnjenih očiju i zajednička sablazan od tišine koja nas deli. Stari ortak Lasse Hallström će u videu Benija i Agnetu nemilosrdno postaviti u centar prevelikog stana, da se izbegavaju pogledima negde između otvorenih flaša, prepunih pepeljara i izgaženih lampiona.

Posle ljubavi najviše nedostaje prijatna dosada zajedničkih navika. To je zavisnost koja se stalno vraća, da nas ponovo uzdrma ničim izazvanim flešbekovima; komponovan u jednom takvom trenutku, Happy New Year postaje najtužniji Abba klasik i čini se da više tuguje za divnom starom razgaženom godinicom; ovo što stiže nije samo još jedna Nova, stiže nova era u kojoj stvari više neće biti iste i ovo nije obična čestitka, ovaj Happy New Year zapravo znači – eto, više ne plovimo zajedno, ali držim ti fige i želim mirno more…

Happy New Year kao poslednji zagrljaj pred rastanak šlager pevača nije novogodišnja pesma: to je pesma o istinama Prvog januara. Belina novog dana strgne smokvin list sa svih ličnih dilema; kraj kraja, početak početka.

Tako je to kod odraslih: kada se prvoj ljubavi približi kraj, to je samo bigbang koji ostavlja ogroman prazan prostor ispunjen čistim vazduhom. Medjutim, kada sredovečni raskidaju, to je agregatno stanje.

Kada bi ljudi (kao u Eternal Sunshine, recimo) mogli da sačuvaju jedno i samo jedno sećanje na sedamdesete, ne sumnjam da bi mnogo njih u to sećanje ugradilo neki ABBA detalj. Toliko zakasnelih emocija za jedan pop band ne može biti samo nežno sećanje na doba nevinosti kako ih objašnjavaju Bjorn i Benny. To je i sećanje na život bez mobilnih telefona, udvaranja bez društvenih mreža, dansing dvorana bez semplova i dugih vikenda bez prekovremenog rada. Sećanje na eye-to-eye kontakt, magiju grupnih gledanja filmova i bezopasnih noći u gradu.

Abba, to su nama siluete boljih godina.

za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  abba, aprilprica, Muzika, Vladimir Alimpić