Kada je u Mestreu, naselju kraj Venecije kroz koje je prolazio na samom kraju rata, bežeći od Gestapoa, na putu od Slovenije do neutralne Švajcarske, video prst nemačkog vojnika koji pokazuje na njega, i kada je iz usta tog vojnika čuo glasno “Vi ste iz Berlina!”, prvo što je pomislio bilo je da ga je neko zamenio sa njegovim dvojnikom, iz onog vremena kada je ispred njegove kuće uglavnom bio usidren crni automobil iz kog su agenti Gestapoa pratili svaki njegov korak.
Život vojnog atašea u Berlinu uoči Drugog svetskog rata, pa i u ambasadi Jugoslavije, bio je nalik na špijunski film. Takav je bio i njegov život. Do jedne tačke. Do one tačke u kojoj je plamen iz požara svetova zahvatio svakog ko je bio blizu vatre. A on je bio mnogo blizu.
Vladimir Vauhnik ime je koje se nalazi negde u brisanom prostoru između mita i istorije. Najbliži saradnik Ive Andrića dok je bio ambasador u Berlinu, u godinama koje su i našu zemlju vodile u Drugi svetski rat.
Mnogo je legendi o njemu, a kako to već biva sa špijunima, malo je proverljivih činjenica. Rođeni Slovenac, jugoslovenski patriota koji je tokom rata iz Ljubljane vodio špijunsku operaciju za britansku službu. A imalo bi se naći osnova i definisati ga kao nemačkog kolaboranta, iz koje pozicije je sve to i radio.
Vauhnik je ispričao svoju priču – a nekako se dogodilo da do danas ta njegova priča nije bila dostupna na srpskom jeziku i u našoj zemlji. Za njegove memoare (do sada su bila poznata dva izdanja: nemačko i slovenačko – u dobroj meri cenzurisano) znali su do sada uglavnom samo pasionirani istraživači. “Akademska knjiga” objavljuje prvi put kod nas memoarske zapise čoveka koji je prvi, ili među prvima u berlinskoj špijunsko-diplomatskoj mreži, otkrio nemačke planove za napad na Sovjetski Savez (i obavestio zapadne saveznike), kao i čoveka koji je otkrio plan za napad na Jugoslaviju 6. aprila. Vauhnik i Andrić su četiri dana ranije kući poslali informaciju o napadu, ali je i 6. aprila ujutru taj napad mnoge koji su bili na vlasti u tom trenutku – iznenadilo.
RAZGOVORI SA GEBELSOM
Vauhnik piše da je za stratege i političare Trećeg rajha bilo jasno da pre neizbežnog rata protiv Sovjetskog Saveza treba prvo Jugoslaviju pridobiti na nemačku stranu ili je “na neki drugi način učiniti bezopasnom. Partija, odnosno SS i Gestapo, hteli su da se Jugoslavija vojnički okupira i, ako je potrebno, podeli na male države”, dok je Glavni generalštab smatrao da “Jugoslavija predstavlja idealnu privrednu jedinicu koja treba da se održi i ako je moguće još ojača i zaštiti, razumljivo pod strogom kontrolom”. Posle dužeg natezanja, prevladalo je vojničko gledište.
***
S druge strane, predviđalo se šta bi trebalo uraditi ukoliko pridobijanje Jugoslavije na prijateljski način ne bude moguće. Tada bi se postupilo po poznatoj izreci: „Ko neće milom, taj hoće silom.” Nacističke ustanove pripremale su se za takav slučaj, tj. organizovale su više ili manje bitne incidente neprijateljske prirode, kako bi u cilju zastrašivanja mogle da optuže Beograd.
Ovo smo mi u jugoslovenskom poslanstvu naročito osećali, pa smo poslanik dr Andrić i ja bili pozvani jedan za drugim kod Geringa koji je odbijao isporuku već davno poručenih aviona „meseršmit” i pritom se pozivao na neprijateljsko ponašanje u Jugoslaviji, savetujući nas da konačno treba da uvidimo da je velika Nemačka nepobediva. Često je bio veoma energičan, čak nam je i pretio da bi Treći rajh mogao da pokaže svoju moć, što bi za Jugoslaviju, razumljivo, bilo veoma sudbonosno.
O ovim razgovorima obaveštavao sam uvek Ministarstvo spoljnih poslova i Generalštab. Ipak, sve te pretnje nisu na mene naročito uticale, jer sam znao da je to samo taktika. Želeli su da nas urazume i pridobiju za pakt. Svaka diktatura ima u svom arsenalu takve argumente, zbog toga ja nisam bio iznenađen kada bi mi se s vremena na vreme serviralo nešto novo. Nisam bio ni naročito zabrinut, pošto sam znao šta je bila svrha te prakse.
Preko poverljivih ljudi mogao sam da saznam da je Gestapo već pripremio direktivu na koji način treba postupiti u slučaju da Jugoslavija uđe u rat. Sačinjeni su spiskovi ličnosti koje pri upadu treba uhapsiti, odnosno ubiti ili otpremiti u logor. Jedan takav delimičan spisak došao je i u moje ruke i u njemu sam pronašao i ime moga brata, advokata. Te „izabrane” ličnosti odmah sam obavestio, savetujući im da za svaki slučaj pripreme bekstvo u inostranstvo, i to ako je moguće preko Grčke.
KO JE HTEO SOLUN I KAKO SU NEMCI PLANIRALI OTCEPLJENJE SLOVENIJE
Vauhnik u memoarima piše kako je od njega iz Beograda traženo da se raspita da li bi Trojni pakt pomogao da Solun dođe u jugoslovenske ruke, mnogo pre nego što će se Solun naći kao stavka u pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.
***
U drugoj polovini meseca novembra, ili početkom decembra 1940, primio sam dugački šifrovani telegram iz Ministarstva vojske u Beogradu, što se prvi put desilo u toku moje trogodišnje službe u Berlinu. Šifrovane telegrame dobijao sam samo iz Generalštaba, gde su bili sastavljeni od strane stručnjaka. Telegram Ministarstva vojske odnosio se na problem Soluna. Pre svega u telegramu je bila naglašena važnost Soluna za južni deo države u privrednom i vojnom pogledu i ukazano na opasnost da bi Solun mogao da padne u italijanske ili bugarske ruke. Od mene se zahtevalo da stupim odmah u vezu sa odgovornim ličnostima i utvrdim da li bi Treći rajh bio voljan da učini sam ili preko posredništva da Solun postane jugoslovenski. Ovu stvar treba da posmatram kao veoma hitnu. Telegram je nosio potpis ministra vojske generala Milana Nedića.
***
U to vreme mi je bilo poznato da su odgovarajući faktori u Gestapou pripremili planove za podelu Jugoslavije, i to za svaki slučaj. Bilo mi je jasno da bi, u trenutku kada se sa nadležnim faktorima Trećeg rajha povedu pregovori u vezi sa Solunom, to istovremeno bila dobrodošla prilika za ucenu u teškim uslovima. Pri postojećem političkom položaju, to bi sigurno bio pristup Trojnom paktu već u ovom trenutku, ali i otcepljenje Slovenije od Jugoslavije. Nacistički „hirurzi” već su tada priželjkivali odvajanje Slovenije od Jugoslavije kako bi osigurali Trećem rajhu pristup Jadranskom moru i Trstu, koji bi bez velikih muka oduzeli od Musolinija. Zato mi je pitanje Soluna delovalo ne samo kao izdaja našeg saveznika Grčke, nego i Slovenije koja bi zbog toga postala predmet nečasne trgovine.
***
U međuvremenu je, na moju molbu, grčki vojni ataše posetio italijanskog vojnog atašea i saopštio mu vest iz Ankare, po kojoj će Jugoslavija da se prihvati oružja ako se Italija ne povuče iz Grčke.
Sada je italijanski vojni ataše držao za potrebno da me tri puta pozove na večeru, gde smo mogli slobodno da razmenimo misli o mnogo čemu. On mi je pružio dokaze da on i njegova okolina pripadaju antifašističkim krugovima koji su neprijateljski raspoloženi prema Trećem rajhu, a da je operacija protiv Grčke imala za svrhu da spreči Hitlera da se ugnezdi na Sredozemnom moru, i to sa istoka. S moje strane stavio sam italijanskom vojnom atašeu do znanja da se naši generali vrlo lako uzbuđuju i da bi u vezi Soluna moglo da dođe do ne-ugodnih komplikacija. Znao sam da će posle ovoga da krenu telegrami na sve strane.
Kada sam se u vezi sa jednom drugom stvari našao u nemačkoj vojnoj komandi, iskoristio sam priliku da saopštim da više neće biti potrebno da se interesujemo u vezi sa Solunom jer, kako stvari stoje, Grci će uskoro da očiste svoju zemlju od italijanskih trupa. Nemačkoj vojnoj komandi nije bio ugodan ovaj zvaničan razgovor, ali su mi ipak privatno stavili do znanja da od srca žele da Musolini od Grka dobije „batine”.
Kada je posle četvrtog telegrama trebalo da odletim za Beograd, kako bih podneo izveštaj u vezi sa Solunom, probudio me je jedne nedelje poslanik dr Andrić i obavestio da je general Nedić, kao ministar vojni, izbačen iz vlade. Tako sam mirno ostao u Berlinu i celu stvar stavio u arhivu.
KAKO DOĆI DO TAJNIH NEMAČKIH PLANOVA
Vauhnik je uoči proleća 1941. primetio da su “veliki kontingenti kanalskog i železničkog radništva upućeni prema istoku”, i da je mnogo inostranih radnika koji su uposleni na železničkim čvorovima, što je bila lampica koja upućuje na to da se planira slanje većih vojnih kapaciteta prema istoriku, odnosno prema Sovjetskom Savezu. Njegovi kontakti sa sovjetske strane su govorili da ne veruju u to… Nije im verovao…
***
Jednog dana našao sam se opet u krugu prijatelja koji su se sastajali naročitim povodima. Očekivalo se od jednog poznanika da donese senzacionalnu vest. Na njegovom licu se odražavala zabrinutost. Moje prisustvo ga nije ni najmanje omelo da izjavi da napad na Rusiju više nije samo mogućnost, nego da je to postala stvarnost, tj. da je kocka upravo bačena i da je Hitler izdao konačno naređenje za napad na Sovjetski Savez.
Učinilo mi se da je od najveće važnosti posmatrati kakav je utisak ta vest učinila na moje prijatelje. Nijedan nije bio oduševljen. Naprotiv, njihova lica su odavala zabrinutost. Ustali su bez reči i razišli se. Taj dan sam se i ja vratio kući duboko zamišljen.
Nekoliko dana docnije, sastao sam se sa jednim prijateljem iz spomenutog kruga, koji nije bio prisutan kada smo mi saznali za vest da će Hitler udariti na Sovjetski Savez. Ovaj prijatelj je uvek raspolagao najsigurnijim vestima iz najviših vojnih krugova. S njim sam sve češće debatovao o mogućem Hitlerovom napadu na sovjetsku Rusiju. On mi je govorio kako među komandantima zbog toga vlada velika zabrinutost. 14. ili 15. marta ovaj čovek je u našoj diskusiji izgubio strpljenje, pa više nije bio u stanju držati tajnu za sebe. Saopštio mi je da je napad takoreći počeo, pošto je prvi materijal za direktan napad već na putu, a avioni stoje u delimičnoj pripravnosti. U Uredu za ratnu privredu i naoružanje (najviša instanca za ratnu industriju) sve radi punom parom, te ću ja odsad saznati za mnoge stvari, ali i kako će se razvijati pohod, tj. napad na Sovjetski Savez. I on je bio vrlo zabrinut. Kad smo se pri rastanku rukovali, rekao mi je doslovce ovo: „Hitler tera Nemačku u katastrofu!”
Merodavnije i ubedljivije vesti o predstojećem napadu na Sovjetski Savez nije bilo moguće očekivati. Ali se tome pridružilo još nešto. Sledećeg dana primio sam pismeno obaveštenje od mog merodavnog i odličnog prijatelja, koji je još i danas u životu. U tom saopštenju bio je tačno iznet kompletan raspored za napad na Sovjetski Savez, kao i prvobitna odluka da će napad uslediti krajem maja i da će za napad biti angažovano 200 divizija, uz podršku satelitskih zemalja. Obrazovaće se u svemu tri grupe armija…
Može se slobodno razumeti da sam ja bio jedina osoba iz diplomatskog kruga koja je u to vreme bila upućena u tu veliku tajnu, pa je stoga bio potreban veliki oprez kako je nekim nepromišljenim gestom ne bih odao. Izlišno je spomenuti kakva katastrofa bi za mene nastupila kada bi se saznalo da su mi poznate čak i pojedinosti o napadu, jer sam već duže vreme bio pod najstrožom prismotrom Gestapoa.
Čim sam taj dokumenat dobio u ruke, odmah sam poslao izveštaj o tome Glavnom generalštabu u Beograd, sa molbom da se on drži u najstrožoj tajnosti. Sličan izveštaj poslao sam i prvom ađutantu na dvoru kneza Pavla. Od dvora, nažalost, nisam primio nikakvu potvrdu o prijemu.
Prema mom shvatanju, sada su karte ležale otvorene na stolu. Ratne namere Trećeg rajha za 1941. tako su postale poznate. Za sve slobodne zemlje, a još više za one koje su već bile u ratu sa Trećim rajhom, bilo je važno da sebi stvore direktive kakvo će držanje u datom slučaju za njih biti najkorisnije, odnosno najpravilnije. Za mene je Jugoslavija bila najvažnija, a u drugom stepenu Engleska.
VAUHNIK I UBICA ROZE LUKSEMBURG
Najverovatnije je oficir koji je dostavio Vauhniku planove bio major Ernst Pabst, u Prvom svetskom ratu vođa paravojne jedinice Gard-kavaleri-šicen divizion i čovek koji je 1919. godine izdao naredbu za pogubljenje Roze Luksemburg. U Drugom svetskom ratu bio je deo zavereničkih krugova pod uticajem kontraadmirala Vilhelma Kanarisa, vođe Abvera, vojne obaveštajne službe Trećeg rajha, koji je zapadu odao brojne podatke. Informacija da je Pabst bio Vauhnikov izvor došla je od Vauhnikovog brata Miloša, a potvrđena je i u razgovoru sa Pabstovom udovicom.
I Andrić je znao za tajni nemački plan
Tek posle nekoliko dana upoznao sam sa tim i našeg berlinskog poslanika dr Andrića i zamolio ga da o tome ni sa kim ne razgovara, jedino da lično o tom stanju upozna jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Cincar-Markovića.
Ako je neka država izdašno i tačno bila obaveštena o Hitlerovim planovima, onda je to svakako bila Jugoslavija. Time je merodavnim političarima bila data mogućnost da zauzmu odgovarajuće stanovište koje će biti korisno za državu.
Meni je već odavno bilo poznato ko je bio glavni engleski poverenik u Berlinu. Taj bezimeni čovek je održavao vezu preko Švedske. Njega sam obavestio uobičajenim putem. Ali pošto nisam bio siguran da je moje obaveštenje zaista i primio, potražio sam švedskog vojnog atašea i zamolio ga da poverljivo obavesti mog jugoslovenskog kolegu u Londonu da je Hitlerov pohod na Rusiju već počeo, ali da o tome moram još prikupiti tačnije podatke. Znao sam da će ovo obaveštenje odmah biti preneto britanskoj obaveštajnoj službi, a da se pri tome moje ime neće spomenuti.
Bilo mi je veliko zadovoljstvo što sam imao mogućnost da svet obavestim o Hitlerovim planovima. To sam činio tim radosnije jer sam u tom trenutku bio vrlo zabrinut za sudbinu Jugoslavije. Meni je svakog trenutka pred očima bila kobna opasnost da iz crnih oblaka koji su se preteće skupljali nad Jugoslavijom svakog časa može udariti grom neuračunljivog Hitlera, pa bi tako i moja domovina bila uništena onako kako se dosad desilo nizu zemalja.
PRISTUPANJE TROJNOM PAKTU: Pregovori vođeni mimo ambasade
U februaru je otpočelo sondiranje terena za uže naslanjanje Jugoslavije na Treći rajh, i to ne zvanično preko vlade, nego prvo preko raznih agenata, korespondenata, žurnalista, plaćenih i neplaćenih germanofila itd.
Konkretni predlozi i zahtevi nisu još imali karakter jednog ultimatuma ili pritiska na vladu i na kneza Pavla da se mora neodložno pristupiti Trojnom paktu. Ipak, u toku pregovora, namigivano je Jugoslaviji iza plota kada se navodilo da se svaka nelojalna akcija Jugoslavije prema Trećem rajhu može smatrati kao dovoljan materijal za nepoverenje prema Jugoslaviji i da će Treći rajh u slučaju ponavljanja takvih incidenata naći pravi put, pogotovo ako Jugoslavija i dalje bude ostajala na neutralnoj i nepopustljivoj liniji.
Knez Pavle i premijer Cvetković, a naročito ministar spoljnih poslova Cincar-Marković, bili su vrlo zaplašeni. Imali su osećaj da je pristupanje Trojnom paktu jedini preduslov za održanje Jugoslavije.
Pregovori su vođeni toliko tajanstveno i misteriozno da poslanik u Berlinu i ja kao vojni ataše nismo bili pozivani ni obaveštavani. Tako se desilo da mi je na večeri kod američkog vojnog atašea pukovnika B. Pejtona mađarski pukovnik Homlok pričao o pojedinostima zaključenog pakta o prijateljstvu između Trećeg rajha i Jugoslavije.
***
Može se zamisliti u kakvoj sam neugodnoj situaciji bio kada su na dan svečanog potpisivanja pakta u Beču, 25. marta 1941, sa svih strana na mene jurišali sa čestitkama, čak i laskajući mi u ubeđenju da sam navodno dosta doprineo tom političkom uspehu. Među njima su bili i brojni ljudi koji su se radovali kao mala deca i sa suzama u očima me ubeđivali da je Jugoslavija jedini nemački saveznik koji stvarno nešto znači, a i za to ne traži nikakvu odštetu. Časopisi su se takmičili u veličanju jugoslovenske države. Odasvud je dolazio samo jedan sud: za konačnu pobedu odsad ne postoji više nikakva sumnja. Bila je to slamka za koju se davljenik hvata!
Naravno da su me kolege iz stranih država odmah potražile, a mnogi od njih su mi na fini način prebacivali što im dosad o tome nisam dao nikakvo obaveštenje. Niko nije hteo da poveruje da sam bio potpuno iznenađen, pa se iz tog razloga nisam pokušavao pravdati. Švedskom, turskom i grčkom kolegi sam rekao: „Sigurno je da je za to bilo neobično važnih razloga. Pre svega mislim na pretnje, možda i na ucene.”
Dobri turski major Akman se trudio da pronađe neko opravdanje za taj jugoslovenski sudbonosni korak. Mogao sam lako zamisliti da mu je došlo u misli da će i njega uskoro snaći slična situacija.
Moji prijatelji bili su naročito zabrinuti zbog toga što su uzeli za gotovu stvar da i ja sad spadam u red satelita, te da će odsad nastupiti promena u našim zajedničkim odnosima. Nedostajaću im jer sam bio duša jedne strane obaveštajne službe i zabeležio sam u tome lepe uspehe.
Umirio sam ih rekavši da je slučaj obratan, tj. da ću od ovog trenutka još više moći prodreti u tajne Trećeg rajha. S druge strane, bio sam veoma zabrinut kako će se odnosi prema mojim dosadašnjim nemačkim prijateljima dalje razvijati. Neizostavno će me uvući u krug zaverenika, a ovo zahteva veliku obazrivost i predstavlja veliko naprezanje živaca.
Prva posledica prilaska Jugoslavije Trojnom paktu bila je ta da su nestali agenti Gestapoa koji su moj stan osmatrali, ali i nadzirali svaki moj pokret i postupak. Tako sam već sledećeg dana mogao posetiti svoje kolege bez uobičajene pratnje od strane dva automobila Gestapoa. U prvom trenutku je moje iznenađenje bilo toliko da s njima nisam bio u stanju stupiti u pravi razgovor, što mi je sada bilo omogućeno, baš kao i da s njima u četiri oka mogu temeljno raspravljati o stvarnom stanju stvari.
PUČ 27. MARTA: “Beogradski avanturisti…”
U opštoj zategnutosti i konfuziji, u Beogradu je iznenada i potpuno neočekivano izveden puč 27. marta, jedva dva dana nakon zaključenog pakta o prijateljstvu sa Trećim rajhom. Ovaj prijateljski pakt bio je najveće delo kneza Pavla, i to sa ciljem da se Jugoslavija spase od „furor nacisticus” bar do vremena u kom će Hitler sa svojom vojskom duboko u Rusiji biti zaposlen.
Prirodno, engleska diplomatija je morala da hvali izvedeni puč, iako su bili uvereni da su ciljevi puča potpuno promašeni. Odobravanje puča u Beogradu od strane Engleske bio je jedan razlog više da pobesneli Hitler odmah izda naređenje za vojnu intervenciju na Balkanu.
Jugoslavija je doživela istu sudbinu kao i sve ostale države koje su do tada bile uništene blickrigom. Kod naroda se moglo još i naići na razumevanje za puč, ali ne i za rat, naročito zato što su vojni krugovi bili protiv njega. Ni deset posto jugoslovenskih generala nisu odobravali puč, jer su sa vojnog gledišta tačno procenili situaciju da je u ovo vreme i pod ovakvim uslovima rat beznadežno izgubljen, naročito ako ga vode generali kao što su Mirković i Simović.
Brigadni general Mirković je već u prošlosti stavljao do znanja da je njegov cilj da izvede jedan puč. Nije bio naročite inteligencije, brzo se uzbuđivao, a nije ni značio mnogo u vojsci. Bio je jedan od najmanje poznatih generala. Što je za vođu puča bio određen general Simović bilo je razumljivo, jer je za tu svrhu bila potrebna vojna ličnost najvišeg ranga koja je bila poznata u oficirskim krugovima i među političarima. Njegove ambicije i želje za isticanjem bile su opštepoznate…
Ova dva generala bili su junaci beogradskih ulica samo 48 sati. Čim je došla moja zloslutna vest iz Berlina da će Beograd biti teško bombardovan 6. aprila ujutro, njihova kratka slava je već tad bila okončana. Sada su oni mislili samo na to kako da se spasu. I tako se desilo da su se bekstvom mogli izbaviti samo pojedini zaverenici i deo vlade. Sa velikom teškoćom uspeli su da izbave i mladog kralja. Činjenica da su se docnije Čerčil i sovjetski poslanik Majski slikali sa kraljem Petrom bila je mala uteha za razočarane Jugoslovene, čak i kada je poslanik Majski izjavio: „Veličanstvo, vi ćete se vratiti u uvećanu Jugoslaviju.”
Četiri godine docnije nijedan od ove dvojice nije želeo da zna bilo šta o kralju Petru II.
Staljinova zamka
Usijane glave u Beogradu bile su žrtve ne samo Čerčilovih nego i Staljinovih agenata.
Iako još uvek nisu bili saveznici, Čerčil i Staljin su tretirali Jugoslaviju na potpuno isti način. Obojica su hteli da izazovu puč i uvuku Jugoslaviju u rat protiv Hitlera. Staljin se pokazao naročito ciničan, jer je već posle nekoliko dana jugoslovenski poslanik Gavrilović morao da napusti Moskvu nakon što je Staljin rekao da Jugoslavija više ne postoji.
Sovjetski Savez je održavao već duže vreme diplomatske odnose sa Jugoslavijom i nije štedeo agente i novac da pridobije jedan deo političara i javnog mnjenja za sebe. Naročiti uspeh imala je sovjetska propaganda kod jedne srpske partije koja je mislila da će moći da igra važnu ulogu. Sovjetska propaganda tada je radila na dva paralelna koloseka. Na jednoj strani je agitovala za svoj račun, služeći se uvek uspešnom taktikom takozvanih „korisnih budala”.
Međutim, jugoslovenska Komunistička partija dala je u to vreme svojim članovima poverljivo uputstvo prema kom monarhistička Jugoslavija mora da bude razbijena na više delova u kojima će partija morati da radi po dobijenim direktivama. Od komunista se takođe zahtevalo da doprinesu dezorganizaciji jugoslovenske vojske, da sakupljaju ratni materijal i da pomoću tajnih organizacija šire paniku u državi. Svaka pomoć mora biti ukazana separatističkim organizacijama ustaša, Makedonaca, Albanaca i Crnogoraca. Tako je radila Komunistička partija.
Nasuprot tome, sovjetska diplomatija je širila u Beogradu panslavensku propagandu u kojoj se govorilo o slovenskoj solidarnosti i operisalo se sloganima da „majčica Rusija” neće nikada ostaviti svoju slovensku braću na cedilu. Gde su Sovjeti verovali da su naišli na „gluve” uši, pogotovo kada se radilo o antikomunistima, nisu se ustručavali da pod engleskom maskom sprovode propagandu kako bi „korisne budale” što pre i što lakše uverili. U Beogradu je bilo bezbroj takvih budala koje su se oduševljavale tim sloganima i u svim nacionalnim organizacijama i partijama dolazili su do reči govornici koji su zahtevali rat, jer će „majčica Rusija” doći u pomoć. Naročito su brojni levičarski nastrojeni Crnogorci, koji su živeli u Beogradu, bili privrženi ovom „majčinskom” kompleksu, pozivajući se na vreme kada je car Nikolaj II celu crnogorsku vojsku „a fond perdu” naoružavao i izdržavao.
Demonstranti na ulicama su dobijali po 200, 300 ili 500 dinara, a 1.000 dinara dobijali su oni koji su nosili zastavu. Prigodni govornici dobijali su 3.000 dinara i više. Kolike sume i od koga su ih izvesni političari dobijali, to bi oni morali da objasne.
Znatno bitnija činjenica je da je sovjetski vojni ataše došao prvi da čestita generalu Simoviću na izvršenom puču.
Da u vreme zaključenja pakta strani agenti nisu dali podstreka za izvršenje puča, njegovo izvršenje ne bi bilo moguće. Bilo je, naime, jasno da posle 22. juna, kada je Hitler napao Sovjetski Savez, niko ne bi pratio pučiste i da oni ne bi imali podršku. Verovatno bi i oni sami uvideli da se mora sačuvati hladnokrvnost i sačekati kako će se stvari u Sovjetskom Savezu razvijati.
DOJAVA O NAPADU 6. APRILA
“Ime pošiljaoca, naravno, ide sa mnom u grob”
Telefon u mojoj kancelariji je zvonio neprestano celi dan. Više od sto ljudi me je u krajnjoj zabrinutosti pitalo šta treba da znači ovaj beogradski „puč”. Mogao sam odgovarati samo da su događaji u Beogradu čisto unutrašnje političko pitanje i da oni sa pristupanjem paktu nemaju nikakvih veza.
Ovi ljudi bi mi možda i poverovali da se nije umešao Gebels sa svojom štampom. Još juče je Jugoslavija u njegovim novinama bila slavljena kao rajska zemlja. Danas je ona već bila ognjište nemira, zemlja engleskih plaćenika i ugnjetača nemačkih manjina, zemlja samovoljnih generala i kraljeubica…
Vrhovna komanda nemačke vojske je već tražila da se pojavim i objasnim događaje, kao i uzroke za njih. Taj poziv me nije iznenadio. Zato sam o tome prvo razgovarao sa poslanikom dr Andrićem, te sam, po njegovom uputstvu, zastupao gledište da na prvi pogled to možda izgleda kao da ima veze sa pristupanjem Trojnom paktu, ali da je ipak glavni uzrok za to spor u unutrašnjoj politici.
Nakon poslednje pošte Beograd je umuknuo, a moje saradnike je već obuzeo nemir i o ozbiljnijem radu više nije bilo govora. Poslepodne 1. aprila se beskrajno odužilo, a da se nije nešto ozbiljno radilo. Zbog čega sam se odlučio da se oko 18 časova javim kod našeg poslanika dr Andrića.
Još nisam sišao sa stepenica kada je narednik Tobolar dotrčao za mnom i molio me da se najhitnije vratim u kancelariju. Šta bi to moglo biti?
Pored mojih saradnika se u to vreme u kancelariji nalazio i vazduhoplovni major P., koji je kao šef prijemne komisije sređivao svoje spiskove. On me je odmah izvestio da je pre jedan minut imao telefonski razgovor sa nepoznatom osobom, te da je razgovor tekao približno ovako:
„Mogu li govoriti sa gospodinom pukovnikom Vauhnikom?”
„Žalim ne, on se baš nalazi na putu za poslanstvo.”
„Ko je, molim, na telefonu?”
„Ovde je major P., šef prijemne komisije i zastupnik gospodina pukovnika.”
„Gospodine majore, ovo je iznad svega hitna stvar. Govori vam jedan veliki prijatelj Jugoslavije.”
„To me raduje. Vi možete slobodno meni reći šta imate. Ja ću bez odlaganja o tome pukovnika izvestiti.”
„Ja to ne smem. Ali vreme prolazi… Ipak, molim vas, javite mu da će Jugoslavija biti napadnuta 6. aprila u rano jutro. Upadu će prethoditi teško bombardovanje i pre svega će Beograd biti pretvoren u ruševine i pepeo! Nek Bog čuva Jugoslaviju!”
Takvo je bilo saopštenje jednog nepoznatog čoveka! Ko je bio taj veliki prijatelj Jugoslavije, otkud njemu ta vest, šta ga je motivisalo da nam dâ ovo saopštenje preko javnog telefona, kada je morao pretpostavljati da su svi razgovori u tom kritičnom vremenu bili pojačano prisluškivani? Verovatno je smatrao tu vest za naročito hitnu, pa nije imao mogućnosti da na neki drugi način do mene stigne. Da sam lično bio na telefonu, onda bih verovatno prepoznao po glasu nekog dobrog prijatelja ili poverenika. Ali sam bez toga i danas ostao u neizvesnosti ko je to bio.
… Mada sam baš pre nekoliko časova bio poslao u Beograd depešu koja je sadržala izjavu glavnog intendanta da Nemačka ne gaji apsolutno nikakve neprijateljske namere prema Jugoslaviji, u tom trenutku sam smatrao za više nego opravdano da mi je dužnost ubediti jugoslovenski Generalštab i vladu o suprotnom stanju. Poslao sam preko tri razna pravca u Beograd šifrovanu depešu sa sudbonosnim saopštenjem da se mora računati sa nemačkim prepadom na Jugoslaviju u nedelju 6. aprila.
Moja domovina je bila obaveštena o pretećoj opasnosti već u rano jutro 2. aprila.
Te noći, 1. na 2. april, oka nisam mogao sklopiti. Legao sam obučen na kanabe i uporno razmišljao šta bi još moglo da se desi. Oko 2 sata noću, kad je ceo Berlin bio u dubokom snu, odjednom je zazvonio telefon sa pozivom koji je bio odranije ugovoren i koji me je već ranije budio.
Podigao sam se i napeto osluškivao. Da, zaista je to bio ugovoreni znak, koji me je pozivao govoreći da za mene postoji jedno pismeno saopštenje u zidnoj pukotini pored moje garaže u Kitovoj ulici (Keithstraße).
Spustio sam se na ulicu i najpre gledao gde stoje kola Gestapoa. Moji „vrli” gestapovci zaspali su u svojim kolima. Tako sam mogao neopažen stići na oko 200 metara udaljenu tačku, gde sam zaista našao u zidnoj pukotini savijenu ceduljicu.
Neopažen i ovoga puta, vratio sam se u stan i dešifrovao je: „Konferencija ovog trenutka završena, napad na Jugoslaviju utvrđen za 6. april. Obuhvatni napad sa istoka iz Bugarske i sa severa iz Mađarske. Božji blagoslov i moje najiskrenije želje neka vas prate u ovom teškom iskušenju…”
Ime pošiljaoca, naravno, ide sa mnom u grob.
Ne čekajući naređenje…
Ponovo sam poslao nekoliko depeša za Beograd sa pojedinostima o nemačkom pohodu te više nisam mogao sumnjati da su sad i u Beogradu postali svesni predstojeće opasnosti, kao i da su već preduzeli odgovarajuće protivmere.
Pošto mi je bilo jasno da se preko mog telefona može razgovarati samo o beznačajnim stvarima, jednom sam, kada me je neko nazvao, uputio izvinjenje što se slabo čuje jer aparat za prisluškivanje prejako zvrči. Bio sam siguran da je protivšpijunaža već u dejstvu kako bi ustanovila ko mi je 1. aprila telefonom preneo senzacionalne vesti. Da bih saznao stanje stvari, javio sam nemačkoj Vrhovnoj komandi da mi je neko telefonom saopštio da će Jugoslavija 6. aprila biti napadnuta, što ja držim za pretnju mistifikatora, pošto opravdano moram pretpostaviti da Treći rajh nema nikakvog povoda da napadne Jugoslaviju.
Nisam se prevario. Još pre ručka pozvali su me u Generalštab gde je pukovnik Melentin želeo da izdam mistifikatora, jer je njegovo upozorenje potpuno lažno i neosnovano i može samo škoditi ugledu Rajha. Ovog puta sam zaista govorio istinu tvrdeći da razgovor na telefonu nisam lično vodio, pa da sledstveno ne mogu ni znati ko je bio na drugoj strani žice. Tako sam imao potvrdu da je razgovor zaista bio prisluškivan, a uz to i da mene smatraju za mesečara koji ni ne naslućuje šta se sprema. Beograd je već peti dan ćutao, što sebi nisam mogao da objasnim. Pokušao sam telefonom nazvati Generalštab u domovini, ali sve je bilo uzalud. Javljala se uvek samo jedna kontrolna stanica iz komande mesta u Beogradu. Šta da radim?
Nisam imao potvrdu da su moje sudbonosne depeše tamo stigle. A pritom je svaki trenutak bio dragocen i nije se smeo gubiti. Zato sam morao da nađem izlaz!
Bogu hvala što je major P. imao rezervisano mesto u avionu koji je leteo 3. aprila za Beograd. Naredio sam mu da bezuslovno odleti i da tamo ponovi sadržaj najvažnije četiri depeše, koje je on u nekoliko ključnih reči pribeležio.
To je bilo i izvršeno. Kako sam docnije saznao, stigle su u Beograd neokrnjene sve depeše jer je kontrašpijunaža sa zadocnjenjem dobila naređenje da ih osakati, odnosno da ih prosto zadrži. Tako je ovaj srećan slučaj bio od koristi!
„Sudbina je očigledno htela da Jugoslavija bude u svakom slučaju teško, i to neobično teško kažnjena za njen prenagljeni korak i nepromišljeni puč…”, tako se strogo vojnički izrazio ruski vojni izaslanik general Tupikov.
Neprekidno su mi dolazile pojedinosti o mogućim predznacima za predstojeći prepad na Jugoslaviju, tako da sam bio u stanju da u sebi brzo i jasno stvorim sliku o operativnim planovima novog protivnika. Jačina nemačkih trupa u Rumuniji i Bugarskoj bila nam je poznata, baš kao i pojačanja koja su im bila najhitnije upućena. Tako sam poslao još jedan, sada poslednji telegram u Beograd, u kom sam izložio napadni plan koji se potvrdio kao konačan, a koji je meni ranije bio dostavljen. Uz to mi je javljeno da će Grčka zajedno sa Jugoslavijom biti napadnuta sa 32 nemačke divizije. Glavni udar će dolaziti iz Bugarske, i to sa jednom grupom u dolini Vardara a drugom u oblasti Morave. Verovatno će jedna armija, u jačini 4-6 divizija, pokušati da upadne u savsku dolinu preko Varaždina i Osijeka.
Posle tri nedelje i nakon sloma Jugoslavije, Hitler je u jednom svom govoru objavio da su 31 divizija i 2 brigade bile spremljene za napad na Jugoslaviju. U tim stvarima se Hitlerovo i moje mišljenje uvek poklapalo.
Ne čekajući naređenje, naložio sam 5. aprila da se uništi i spali celokupna arhiva poslanstva.
U nedelju 6. aprila 1941, u 7 časova ujutru, već se na radiju čuo glas propagandnog ministra Gebelsa koji je nemačkom narodu stavio na znanje da je Treći rajh bio prinuđen da umaršira u Jugoslaviju kako bi kaznio beogradske pučiste.
Izvor: Velike priče
Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E
Šta je Andrić znao o Hitleru i 27. martu napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →