Društvene funkcije rok muzike

Rokenrol (ili kraće rok) je kao kultura i način života utemeljen u društvu. On reaguje na određene društvene probleme, otvara teme koje su inkorporisane u mrežu društvenih odnosa, predlaže rešenja najosetljivijih socijalnih pitanja mladih i, kao najvažnije, sve probleme, kontroverze i dileme društva rok pokušava da praktično razreši.

Rok je, dakle, u svakom pogledu socijalno angažovana kultura. On to jeste po svojoj nameri da identifikuje globalne teme ljudske civilizacije, ali ništa manje i da se suoči sa onim naizgled sitnim i marginalnim stvarima koje čine život tzv. malog čoveka. Ukratko, na jednoj strani se u rok kulturi postavljaju civilizacijska pitanja o ljudskoj slobodi, ravnopravnosti, jednakosti i odgovornosti, a na drugoj se pokušavaju rešiti lokalni komunalni problemi ili ekološka pitanja nekog kvarta u gradu.

Rokenrol danas više nema ulogu koju je nekada imao u društvu, za šta postoji mnogo razloga (pojava Interneta i MTV-ja, društvene mreže, savremeni oblici komunikacije, osilacije estetskog ukusa i drugačije preferencije mladih). Ovo je priča o roku iz vremena njegovog nastanka, razvoja i kulminacije njegovih estetskih i komunikacijskih vrednosti.

Ideologija roka

Oni „najtvrđi“, apolitični rokeri svakako se ne bi složili sa činjenicom da je rok  zasnovan na određenoj ideologiji. Rok ideologija nije zapisana u knjigama i dokumentima; ne postoje nikakvi rok manifesti u kojima je izložen akcioni program rokera; društvo rokera, koje sadrži elemente utopije, nije formalizovalo svoje odnose, niti je osnivalo institucije. Ideje roka, međutim, sve više ulaze u svet etablirane kulture. To nipošto ne znači mirenje sa starim uhodanim vrednostima.

Rok je rušio preživele vrednosti i u toj ulozi on se mogao činiti destruktivnim. Ali on je istovremeno postulirao nove vrednosti, zasnovane na viziji egzistencijalizma i filozofiji slobode. U tom pogledu on je bio graditelj i konstruktivista. Rok se, dakle, predstavio kao dobra vibracija protivrečnosti: s jedne strane destruktivno-konstruktivan, a sa druge nekonvencionalno-konvencionalan. Baš tako – rok je bio protiv građanskih konvencija, a nesvesno je postulirao novi buket konvencija. Konvencije predstavljaju Lenonovi apeli za mir, toleranciju i bratstvo među ljudima, brisanje granica i ujedinjavanje čovečanstva. Genijalna anticipacija globalizacijskih projekata!

Mnoge delatnosti rokera nisu imale otvorenu političku pozadinu, ali su ipak zadirale u politiku. Njihove ideje imponovale su nekim političkim krugovima, dok su ih druge političke struje odbacivale. Jedno je sigurno: rokeri se nisu posebno stranački opredeljivali, niti su se dodvoravali vladajućim političkim garniturama. Pre bi se reklo da su se zamerali političarima zapanjujućim izjavama ili senzacionalnim aktivnostima. Najžešći su bili u osudi ratnih dejstava i diskriminacije.

Antiratna uloga roka kao nove kulture u SAD bila je veoma respektovana jer je razvila osetljivost za političku stranu života, dotada nepoznatu među belcima. Tu antiratnu misiju rokeri su tokom šezdestih godina vršili u privremenoj i neformalnoj simbiozi sa jednom zvaničnom filozofskom i političkom strujom, kakva je nova levica.

Zajedničko zagovornicima nove levice bilo je to da se kapitalističkom poretku suprotstavljaju kroz borbu za ljudska prava i slobode pojedinca, počevši od slobode izražavanja, okupljanja i protesta do seksualnih sloboda (pravo na korišćenje kontracepcije, pravo na abortus ili legalizacija prava LGBT+ osoba). Važna stavka odnosila se na rasnu i rodnu ravnopravnost, antimilitarizam i zaštitu životne sredine. Taj takozvani kontrakulturni pokret anticipirao je vrednosti za koje se većinski zalažu mladi našega veka.

Politički angažman rokera trajao je dotle dok je mogao koristiti za promociju nove kulture. Samo u tom smislu skupovi mladih buntovnika imali su određenu ideološku i propagandnu dimenziju. Ako se to moglo zvati politikom, onda je ona bila eksplicitno humanistički intonirana, a antiratne i antirasne poruke odražavale su životne stavove, karakteristične za progresivnu omladinu čitavog sveta.

Popularnost koju je rok kao odnos i životni stav zadobijao ležala je u dinamičnosti i privlačnosti njegovih, između ostalog i političkih akcija (hepening, performans, alternativni umetnički izraz). Pošto je rok kultura uspela da akumulira ogroman ljudski potencijal i energiju, ona je bila u prilici da inicira ili izvrši preobražaj društva.

Međutim, prepoznavši njenu nadolazeću moć, vladajuće strukture su u panici pokušale da je uključe u sistem i time delimično otupe njenu oštricu. Tako je rok, kao i sve kontrakulture pre njega, zadesila sudbina da tokom vremena preraste u kulturu.

Instaliranje roka u (fromovski rečeno) „zdravo društvo“ ispunjeno slobodom i ljubavlju nije išlo nimalo lako. Rok je primao udarce sa različitih strana. Sukobi mladih rokera započinjali su u porodici, da bi se nastavljali u školi i drugim institucijama društva, svaki put sa sve jačim intenzitetom. Niti su rokeri-školarci prihvatali klasično obrazovanje i tradicionalne oblike nastave, a još manje su oni, takvi kakvi jesu, podržavani od svojih profesora.

Odnos mladih rokera i ostalih institucija društva takođe nije bio zasnovan na simpatijama i ljubavi. U sudovima, vojsci i policiji oni su prepoznavali ustanove koje su ograničavale njihovu slobodu, vrlo često represivnim metodima i brutalno. Njihove kontrareakcije najčešće su bile gandijevski mirne i uzdržane, ali su nekad poprimale i agresivnije oblike.

Nesumnjivo je da rokenrol ima sasvim jasno društveno utemeljenje. Njegovi koreni polaze iz duhovne sfere, ali on se grana i u oblasti koje se neposredno nalaze u ekonomskoj i institucionalnoj strukturi društva.

Rok je nikao na protivrečnostima kapitalističkog društva posleratne Amerike, na neusaglašenosti između materijalnih i duhovnih potreba, na neskladu koji se javlja između obilja i siromaštva, između građanskog konformizma roditelja i neposlušnosti njihove dece, nezanimljive stvarnosti i duhovne radoznalosti, pragmatske kratkovidosti i prijatne neizvesnosti rizika, stroge programiranosti i kreativne spontanosti.

Rok kultura je, s jedne strane, društveno determinisana, a s druge strane, ona je i sama inicirala mnoge društvene promene. Jedna od najvažnijih društvenih funkcija roka sadržana je u njegovoj moći socijalne integracije. Ovde je reč prevashodno o generacijskoj integraciji iniciranoj kroz otpor prema normama društva odraslih. Čvornu tačku integracije u roku čini muzika, koja je primerena afinitetima pripadnika čuvene bebi-bum generacije.

Anri Torg je u knjizi Pop i rok muzika zapazio da je omladina u muzici nalazila u isto vreme i obeležje zajedništva, i vodilju i izvor neke čudne moći. Po njemu, grupa mladih koji žele kulturni preokret okuplja jednu neodređenu masu, sasvim različitu po svom poreklu i načinu života, ali ujedinjenu moćnom i žestokom energijom koja se ispoljava u rok muzici.

Poznato je da integrativnu funkciju nekog socio-kulturnog fenomena prati funkcija homogenizacije. To znači da su pripadnici roka relativno čvrsto povezani u okviru svoje supkulture, a okosnicu te povezanosti čine zajedničke ideje, afiniteti, ukusi, preferencije, interesi, nade i stremljenja. Klasne i druge socijalne razlike ustupale su mesto generacijskom zajedništvu, što je pogodovalo solidnoj ujednačenosti mladih u roku.

Ukus i moda u roku

U vezi sa funkcijama integracije i homogenizacije, rok se sa sociološkog gledišta može posmatrati i kao fenomen mode. Kao u slučaju vere i religioznosti, i u oblasti roka može se govoriti o rokerima iz ubeđenja, rokerima iz navike, onima koji to postaju radi prestiža ili, prosto, iz pomodarstva. U vezi sa tim potrebno je pojasniti smisao izraza moda, a on se probija najbolje iz relacije sa pojmom ukusa.

Dok se moda, po kulturnom antropologu Edvardu Sapiru, na neki način određuje kao prisila grupe, dotle se ukus povezuje sa pojedinačnim izborom i odabiranjem između više mogućnosti. Pri tom ne treba izgubiti iz vida da ukus nije biološka datost, već je on socijalno konstruisan i podleže povremenim oscilacijama.

U doba ekspanzije roka većina mladih je tu supkulturu prihvatala nekritički i bez ikakvih rezervi, a samo određen broj se iskreno i istinski identifikovao sa njom. „Biti u roku“ (To be in rock), šezdesetih i sedamdesetih godina minulog veka, značilo je „biti u toku“, a to se vezivalo ne samo za moderno već i za prestižno

Što se tiče osnovnih poriva prihvatanja rokerske mode (ukusa, odevanja, ponašanja, zabave, frizure, govora) oni se ne razlikuju mnogo od onih koji postoje kod klasičnih oblika mode. Glavni porivi proizlazili su ili iz nezadovoljstva mladih nekreativnim poslovima ili jednostavno iz dosade stvorene u neispunjenoj dokolici. U njima se bude nemir i radoznalost, koji se ispoljavaju kroz opštu žudnju za oslobađanjem od okova preterano uređenog načina življenja.

Takva osećanja istovremeno pojačavaju želju da se lično Ja učini vidljivijim, atraktivnijim i privlačnijim. U knjizi Rok kultura iz 2004. godine ja sam autentičnog rokera identifikovao preko sledećih atributa: nekonformist, individualist, idealist, utopist, hedonist, pacifist, ekscentrik, egzibicionist, čovek sa devizom „sve, odmah i uvek“.

Traganje za izgubljenim identitetom, poznato je, postaje opsesija običnog pojedinca u svakom društvu u kojem jedinka prestaje da bude mera samoga društva. Želja za ugledom i opštom poznatošću dovela je i do prihvatanja mode koja je došla na talasu rok kulture.

Podražavanje rok idola zadobilo je funkciju premošćivanja jaza između izvođača i publike. U takvim okolnostima često dolazi do preterivanja, kada pojedinci, u želji da budu više „u trendu“, nekritički prate modu i tako gube sami sebe. Pošto je moda pre svega stvar oblika i simbola, kod pojedinaca dolazi do preterivanja sa simboličkim ukrašavanjem i kinđurenjem.

To je osnovna karakteristika kičlija – malograđana i skorojevića, koji su „operisani“ od ličnog ukusa i jedino se povode za modnim zahtevima vremena. Rok je danas postao deo etablirane kulture, pa stoga nije nešto posebno ili naročito moderno biti roker. S obzirom da na društvenoj sceni materijalne vrednosti ponovo zadobijaju primat, danas je mnogo praktičnije i unosnije (pa dakle i modernije) biti hipster ili broker negoli roker.

Rokeri – buntovnici s razlogom

Rok kultura ima funkciju afirmacije novih vrednosti u oblasti slobodnog vremena, moralnog života i kulturne svakodnevice, a pored toga ona ostvaruje i druge socijalne uloge: ekonomsku, komercijalnu, propagandnu. Zabavna funkcija u rok kulturi proizlazi iz kreativnih poriva mladih. Ona ima nesumnjivo dominantno mesto među ostalim funkcijama.

Zabava u roku, međutim, nije identična sa običnom detinjom razbibrigom, već je povezana sa menjanjem sveta. Najvažnije rokersko geslo glasilo je: promeniti život. Tu se podrazumeva poznata „revolucija u glavi“ koja znači najpre promenu samog sebe, a potom i promenu društva. Tim redom. Od ostalih funkcija posebnu pažnju u roku zaslužuje estetska funkcija, kojom se zadovoljavaju potrebe višeg nivoa. Neizostavno treba pomenuti i kognitivnu funkciju, uz napomenu da se saznanja ovde dobijaju na način koji se sasvim razlikuje od formalnih i institucionalnih oblika edukacije.

Dobra integrisanost u roku ne znači integrisanost tih ljudi i okviru sistema kao celine. Za razliku od etabliranih tipova kulture koji su bliski sa vladajućom kulturom, stepen usaglašenosti sa zvaničnom kulturom ovde je minimalan; rokeri su u principu marginalci i otpadnici od društva, neprilagođeni i asocijalni tipovi – u svakom slučaju ljudi od duha neusaglašeni sa standardima „normalnog“ sveta. Oni mahom pripadaju tipu ljudi kakve je opisao Đuro Šušnjić u knjizi Cvetovi i tla:

„Duhovni ljudi jesu buntovnici, ali nisu zločinci; društveno su neukorenjeni, zato i mogu biti buntovnici bez razloga (duhovni svet je kolevka pobune); retko nisu u pravu, zato su često kažnjeni; veruju, ali prema njima se gaji sistematsko nepoverenje; nadprosečni su, ali im prosečne glave kroje kapu; vole čoveka, ali ne i sve ustanove koje je izgradio i koje ga sputavaju; ne misle da tržišni interesi izražavaju društvene potrebe, jer ima potreba za koje tržište ne zna ili neće da zna“.

Prototip takvog čoveka na filmu bio je Džejms Din, dok su u muzici to svakako predstavljali Bitlsi sa svojim subverzivno-artikulisanim i simboličnim „je-je“ vrištanjem.

Na ovom mestu treba naglasiti da se pod rokerima ne podrazumevaju samo muzički izvođači rok kompozicija nego i njihovi konzumenti. Svi oni skupa stvaraju subverzivni diskurs koji se odnosi na smislene modele ponašanja.

U korelaciji sa muzikom nalazi se celokupan imidž – držanje, odevanje, ukrašavanje, upotreba slenga, performansi i sve ostalo što omladinske grupe pretvara u supkulturne skupine istomišljenika. Jednom rečju, između izvođača i poklonika rokerskog zvuka stvara se sinergija kojom dolazi do otkazivanja poslušnosti, izrugivanja autoriteta i protivljenja normama koje nameće dominantna kultura.

Sajmon Frit je u Sociologiji roka to rekao jezgrovito i vrlo jasno: „Muzika se shvata kao opredeljenje za skalu vrednosti“.

Retorika otpora proizlazi direktno iz potkulturnog selfa, izgrađenog na protivljenju „poštovanom društvu”. Kao elementi sklopa odbačenog sveta, akteri osmišljavaju retoriku otpora, prepliću izraze i stvaraju značenja putem kojih nastoje da izazovu reakciju straight društva i prodrmaju ustaljene navike.

Otkačeno ponašanje i „nakazne” pojave mladih, smišljeni da izazovu nelagodnost i zabunu, tumače se kao pretnja stabilnosti postojećeg poretka. Pripadnici rok supkultura čine sve kako bi simbolički skrenuli pažnju na svoje prisustvo u svetu koji je izgrađen na naopakim vrednostima. Oni pokazuju zajednici da nije predvidela mesto za njih. Na taj način akteri žele da obesmisle „ispravno” društvo, izvrgnu ga preziru i podsmehu i predstave ga kao ruglo.

Osim prostog odbijanja i opstrukcije, oni se ne ustručavaju ni od povremenih fizičkih izliva besa na ljudima ili stvarima. Iskreni rokeri znaju da se postojeće stanje društva ne može popraviti ni preparviti, već srušiti.

Drugačije i bolje društvo može se izgraditi na novim temeljima. Rečeno u duhu Isusovog učenja: „Ne sipa se novo vino u stare mehove“. Smisao pobunjeničkog imidža rokerskih potkultura sastoji se u pokazivanju prisustva razlike koja, kako je rekao sociolog Manuel Kastels, kod manjinskih grupa stvara identitet za otpor.

Upotreba rokenrola za „specijalne namene“

Pored onih uobičajenih, klasičnih socio-kulturnih funkcija, rok muzika je korišćena i za neka „specijalna“ dejstva. Ova muzika je, na primer, američkoj vojsci služila namenski za akcije koje su potpuno izvan rok galaksije. Karakterističan primer tiče se psiholoških antiterorističkih vojnih dejstava SAD hevi-metalom protiv Iračana tokom takozvanog Drugog zalivskog rata (od 2003. do 2010).

U cilju osujećenja i ometanja dejstava ekstremnih iračkih grupa, mračne i prazne ulice Faludže bile su ispunjene preglasnom muzikom, kao što je ona grupe AC/DC sa pesmom „Hells Bells“. Prethodno su u gradu instalirani veliki zvučnici, sve u cilju da se iznerviraju naoružani sunitski muslimani, a odobrovolje američki vojnici. Muzika je trebalo da ojača njihov borbeni moral.

Armijski timovi za psihološki rad su procenili da će mešavina hevi-metala i uvreda na arapskom jeziku izvući naoružane neprijateljske borce iz skloništa i naterati ih u napad. Onda bi, razume se, usledio kontraudar.

Iskustva sa rok muzikom postojala su odranije. Tako je još 1989. godine američka armija koristila rokenrol i rep tokom decembarske invazije na Panamu, kada je hvatan diktator Manuel Noriega. Na sličan način FBI je koristila slične metode u okršajima sa naoružanim pripadnicima jednog kulta 1993. godine u Teksasu.

Ovi slučajevi pokazuju da se manifestne funkcije rok muzike mogu baciti u drugi plan za račun onih latentnih, a za određenu socijalnu, vojnu ili političku grupaciju društveno korisnih funkcija. Vojni zapovednici kao da nalaze potporu u nekim istraživanjima rokenrola, poput onog koji je formulisao Džon Fisk u knjizi Understanding Popular Culture.

On između ostalog kaže da rokenrol koji se svira tako glasno da se može doživeti samo telesnim putem, a ne slušati uhom (naročito zbog zvuka niske frekvencije koji daju bas gitara i bas bubanj) ima zadatak da obezbedi fizička i agresivna zadovoljstva. Na taj način može biti stvorena klima za kreaciju i plasman ideja koje su suštinski strane rok muzici.

P. S. Svaka sličnost sa onim što se dogodilo na najvećem studentsko-građanskom protestu 15. marta 2025. godine u Beogradu (sonični napadi, manipulacija masom preko zvučnih talasa, te upotreba zvučnih naprava niske frekvencije, „zvučnih topova“, megafona i sličnih sredstava) – slučajna je.

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Muzika, Nikola Božilović, Rok muzika, Sociologija, Velike priče