Šta se krije iza platna: Đorđone – „Oluja“

Đorđone je Oluju naslikao između 1506. i 1508. godine, i onoliko koliko je ta slika stara (uveliko preko pola milenijuma), isti taj broj godina ne prestaje da bude pomno posmatrana i tumačena, i uvek sa istim rezultatom – apsolutno divljenje i potpuno nerazumevanje. Stotine i stotine puta ona je bila centar pažnje (na sve raspoložive načine), i samo je u jednom saglasnost ista: Oluja je jedna od najlepših slika svih vremena i prostora! Đorđone je možda rođen na 18. septembra 1477. godine i možda je umro 17. septembra i to 1511. godine, o čemu će u nastavku biti više reči, i ako je bar drugi datum tačan, onda njega nema već ravno 511 godina. Ali, i danas nas Đorđone posmatra, i pita nas: „I, šta vi mislite o mojoj Oluji?”.

Đorđone

Đorđoneovo puno ime bilo je Giorgio Barbarelli da Castelfranco, ali Đorđo Vazari (1511-1574), autor znamenitog dela Životi slavnih italijanskih arhitekata, slikara i vajara, preuzeo je njegov nadimak Zorzo, što je varijanta od Zorzon, odnosno Giorgione, a koji bi se mogao prevesti kao „Veliki Đorđe”. Vazari je prvo napisao da je Đorđone rođen 1477, a kasnije je napisao godinu 1478. Kao godinu smrti navodi 1511.

Najnovija, nedavna istraživanja, nešto su drugačija i preciznija. Zasnovana su na kratkom anonimnom zapisu (iz neutvrđene godine), na poleđini jednog Đorđoneovog crteža, koji glasi ovako:

„Dana 17. septembra 1510, Đorđone od Kastelfranka, veoma dobar umetnik, umro je od kuge, u Veneciji, u 36. godini života, neka počiva u miru”.

Ako prihvatimo ovaj zapis kao verodostojan, Đorđone je morao biti rođen između 18. septembra 1473. i 17. septembra 1474. godine. Nećemo sada ulaziti u moguće hronološke spekulacije, već opet skrećemo pažnju na gornji Đorđoneov autoportret, a on kao da nas i povodom ove teme pita: „I, šta vi mislite o celoj ovoj zbrci?”.

Zajedno sa mlađim Ticijanom, Đorđone je utemeljio venecijansku školu italijanskog slikarstva pozne renesanse. Međutim, njegov slikarski opus nosi sobom mnoge kontroverze, pa se stoga Đorđone smatra jednim od najmističnijih ličnosti evropske umetnosti. Od brojnih dela koja mu se pripisuju, tek se za šest preživelih slika može reći da su stvarno njegove. Ali, ono što nas interesuje jeste njegova Oluja, a za nju se sa apsolutnom sigurnošću može reći da je u celini delo Đorđa Barbarelija da Kastelfranka!

Osnovno o slici

Na italijanskom slika se zove La tempesta. Rađena je u tehnici ulja na platnu, a dimenzije su joj: 83 x 73 cm. Izložena je u venecijanskoj Galeriji Akademije. Naručilac (i kupac) bio je venecijanski plemić Gabriele Vendramin (1484-1552). Nikada se neće saznati da li je Gabriele od Đorđonea naručio da mu „nešto” naslika, ili je dao precizna uputstva kako slika treba da izgleda. Veoma nas čudi da o tome nije napisana priča, roman, ili snimljen film. Ne znamo šta bismo dali da smo mogli da prisluškujemo taj razgovor!

Nazivi i razna tumačenja

…Ali pošto nismo mogli biti prisutni, evo šta je počelo da se događa! Markantonio Mikiel (1484-1552), venecijanski plemić, pisac i kolekcionar, 1530. godine posetio je Gabriela Vendramina, video je Đorđoneovu sliku, i nazvao je Pejzaž sa olujom, Cigankom i vojnikom. Markantonio je rekao šta je imao da kaže, pa je slika dugo bila poznata kao Ciganka i vojnik. A onda su se nadovezali drugi tumači! Ne navodeći dalje imena autora/tumača, evo šta su neki od njih predlagali: Đorđoneova porodica; slika ilustruje Tebaidu, delo Publija Papinija Stacija, pesnika antičkog Rima: car Adrast sreće kraljevsku kćer Hipsipilu, koja spašava i doji malog sina kralja Likurga; zapravo je reč o Detinjstvu Parisa (vinovnika Trojanskog rata), kojeg je prihvatio i vaspitavao pastir; Pastir i mlada žena; Rođenje Apolona; Rođenje Dionisa; Venera i Adonis; Merkur i Izida; Legenda o Eneju; Mit o Jasionu i Demetri (Jasiona je ljubomorni Zevs usmrtio gromom); starozavetna priča Izgon iz Raja (Adam i Eva sa malim Kainom); starozavetno Pronalaženje Mojsija (mlada žena je faraonova ćerka); novozavetna priča Beg u Egipat; Sveta porodica; Bogorodica sa Isusom i Josifom; Legenda o svetom Teodoru Tironu; Pastoralna scena sa olujom; Alegorija moći i milosrđa; alegorija na Aristotelova četiri elementa: zemlju, vazduh, vodu i vatru…

Monolog žene sa slike

„Posmatram vas, i pažljivo vas slušam! Čudni ste svi vi u međuvremenu postali. Zaboravite na ovo gornje nabrajanje, i poslušajte mene! Onaj ko je pomenuo Aristotela bio je na pravom putu, ali se zamorio tumačeći ‘elemente’ na slici, pa je propustio nešto bitno da kaže – osim Prostora, Aristotel kao drugu bitnu kategoriju navodi Vreme, dakle: prošlost, sadašnjost i budućnost, o čemu ću nešto više reći malo kasnije.

Osim toga, isti taj ‘tumač’ nije se naročito potrudio da obrati dostojnu pažnu na: mene, moju bebu, mladića, zid iza mladića, i to kako je oslikan, manji zid sa prepolovljenim stubovima, zidine grada iza mene, drveće koje već počinje da se povija od nadolazeće oluje, žuto lišće na mostu koje je oluja već stresla sa drveta iza, rodu na krovu druge velike kule, ‘arabesku’ naslikanu crvenom bojom na pročelju manje bele kule, ispred ove pomenute, a što je simbol porodice Karara iz Padove, crtež, takođe naslikan crvenom bojom, na zidu pete kule u nizu građevina kako ih vi vidite, a što je zapravo lav, simbol svetog Marka, odnosno Venecije…

Ja sam žena iz grada koji vidite, i izašla sam u prirodu sa svojim detetom, jer je dan bio lep. Živimo u skučenim uslovima, pa su i meni i mom detetu bili potrebni vazduh i sunce. Zato smo obnaženi.

Mladić je momak iz našeg grada, znatno je mlađi od mene, i znam ga još kad je bio dečak. Nije ni pastir ni vojnik. I on je izašao u šetnju, pa otuda štap na koji se sada oslanja, u ležernom, ali i mladalački zavodničkom kontrapost položaju. Ako obratite pažnju, videćete da uopšte ne gleda u mene, već u nešto daleko udaljeno od mene. Već smo malo popričali, i on čeka da se moj mali dovoljno nahrani, da odenem i sebe i njega, i da nas otprati do moje kuće, jer se sprema oluja.

Kao što sam obećala, sad ću reći nešto o kategoriji Vremena na slici. Jasno je da je u pitanju trenutak u sadašnjosti: ja trenutno dojim svoju bebu i ispitivački vas posmatram, momak trenutno nešto posmatra, trenutno je bljesnula munja. Prošlost su sve građevine na slici, a naročito su to polomljeni antički stubovi. Ako baš hoćete, prošlost je, iako trenutno postoji, i roda na krovu, jer već mi je donela bebu. Prošlost je i suvo lišće na granama.

Budućnost je nevreme koje započinje, i sva vremena i nevremena koja će uslediti. Budućnost je i moje dete, jer, kao što vidite, nije mi u krilu, već sedi pored mene, što znači da će uskoro prohodati.

Bitno je nebo! Đorđone, prijatelj moje porodice, kojem sam pozirala, prvi je slikar u svekolikoj istoriji umetnosti koji je naslikao takvo nebo – stvarno nebo, sa suncem koje već prekrivaju tmasti oblaci, sa munjom koja će probiti oblake i doneti nam dugo očekivanu kišu. O svemu ostalom (formalnom) na slici: o kompoziciji, perspektivi, koloritu, odnosu svetlo-tamno – mi to kažemo chiaroscuro – čitajte na nekom drugom mestu. Adio!”