Šta zaista znači najpoznatiji vrisak u istoriji? – Ispod nemirnog, ključajućeg neba prošaranog buktećim žutim, narandžastim i crvenim tonovima na mostu stoji androgina figura. Obučena u teget-plavi kaput, stopljena sa ljubičastom i akvamarin plavom pozadinom izleda kao da lebdi iznad mosta na kom stoji. Dve izmučene šake čvrsto stiskaju ćelavu glavu nalik na lobanju. Iskolačenih očiju figura ispušta zastrašujući krik. U pozadini se vide dve staložene figure, ali to ne može da ublaži zastrašujuću pojavu čoveka koji vrišti.
Radi se svakako o čuvenoj slici “Vrisak” Edvarda Munka, posle Leonardove Mona Lize, najpoznatijoj slici na svetu. Ili da budemo precizniji, radi se o jednoj od četiri verzije “Vriska” koliko ih je za života naslikao Munk. Najranija je verzija iz 1893. godine koja se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Oslu.
Za razliku od ove tri, verzija “Vriska” koja je opisana na početku teksta jeste urađena u pastel tehnici na kartonu 1895. godine i jedina je koja se nalazi u privatnom vlasništvu. Ona je 2012. godine prodata na aukciji u Njujorku za 120 miliona dolara, što je čini najskuplje prodatim umetničkim delom u istoriji. Kupac slike je bio Lion Blak, američki finansijer, koji je sliku pozajmio za izložbu “Munk i ekspresionizam” koja se održava u njujorkškoj Novoj galeriji (Neue Galerie). Po rečima istoričarke umetnosti, Džil Lojd, najvrednije je ulje na platnu koje se nalazi u muzeju u Oslu, mada smatra i pastelnu verziju neverovatnom i vrlo bitnom jer linije na ovoj slici su mnogo življe i jasnije nego na njenoj uljanoj dvojnici.
Izložba u Novoj galeriji se bavi Munkovim odnosom sa ekspresionističkim poktretom osnovanim u Nemačkoj i Austriji početkom 20. veka. Iako je slika vrisak koja je izložena na izložbi nastala tri godine pre njegovog preseljenja u Berlin, ona je našla svoje mesto na izliožbi.
Munk je u Nemačkoj proveo svoj najkreativniji period družeći se sa umetnicima i piscima, poput Avgusta Strindberga, što je doprinelo najvećem broju slika koje se smatraju njegovim najvećim delima, poput slike “Vampir i Madona”.
Ova dela smatraju se vrhuncem njegove karijere jer je kroz njih predstavio osećanja poput ljubavi, seksualnosti i smrti i prikazao ih kao univerzalne simbole. Originalna verzija Vriska iz 1893. jeste jedan od 22 elementa u ovom ciklusu slika koji je poznat pod nazivom “Životni frizovi”.
1892. godine Munk je naslikao sliku koja je prethodila Vrisku “Stanje bolesti u sumrak, očaj” na kojoj je bilo prikazano plamteće nebo, most sa tri figure, zeleno-plavo jezero čiji je prikaz bio vrlo radikalan u to vreme.
Inspiraciju za sliku Vrisak Munk je opisao u svom dnevniku 22. januara 1892. godine:”Dok sam se šetao sa dva prijatelja, sunce je zalazilo i za trenutak sam se osetio tužnim. Odjednom, nebo je postalo krvavo crveno. Zastao sam, smrtno umoran, dok je plamteće nebo prekrilo modri fjord i grad. Prijatelji su nastavili da koračaju, a ja sam zastao ispunjen neopisivim strahom i osetio ogroman, beskrajan vrisak koji odzvanja prirodom”.
U tom slučaju, vrišteća figura na slici bi u neku ruku mogla da predstavlja Munkov auto-portret inspirisan smrću njegove starije sestre Sofi. Munk je imao trinaest godina kad je umrla.
Istoričari umetnosti tvrde da bi inspiracija za sliku mogla da bude i Munkova poseta izložbi u Parizu 1889. gde je prvi put video peruansku mumiju.
Munkov “Vrisak” pored toga što je bio inspiracija ekspresionistima, bio je i okidač za slike Fransisa Bejkona na kojima su predstavljene vrišteće pape, kao i za Vorholovu seriju printova Vriska u živahnim koloritima.
Između ostalih umetnika koji su odali poštu Munku, nalazi se i Marina Abramović koja je u njegovu čast vrištala u centru Osla.
Koliko je jaka poruka ove slike govori činjenica da je ona postala mnogo poznatija od svog autora. Istoričarka umetnosti, Džil Lojd kaže da Vrisak na najbolji mogući način opisuje savremenog čoveka i njegov osećaj nepripadanja svetu koji ga okružuje.
Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E
Šta zaista znači najpoznatiji vrisak u istoriji? napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
“Врисак” Едварда Мунка је слика која је изразила тескобу душе у вртлогу света који је витла и меље иако је не примећује.
То је крик који нико не чује, иако је гласан и пара небеса.
То је очајање које ни до кога не допире, стврднуто у души коју гуши безумљем и чемером.
Тај врисак се продужује у нашем ћутању и ломи стакло спокојства на прозорима досаде.
Напомена да је “Врисак” најскупља слика још више доприноси неразумевању између две усамљености, јер уметничко дело обезвређује и своди на ствар, предмет који се купује и троши, а он остаје вечан у својој несхваћености, тренутак који допире до вечности иако не може да такне срце самилости.
То је љубав слеђена на окованој води садашњице која бирајући смрт наставља да живи.
Predivan komentar.
Песимиста би рекао да је већина коментара на p.u.l.s.u -врисак коментатора, не би ли га неко чуо.
Ова тврдњи садржи зрно истине.
Заиста, у свету који обилује самоћом коју је овековичила Мункова слика “Врисак”, усамљеност налази израз у писању непознатом сапатнику и радост када истина (коју смо покушали да искажемо) допре до другог људског бића.
Тада нам се чини да смо успели да продремо до истине, јер она повезује људе чак и кад је нису свесни.
Оптимисти је коментар на p.u.l.s.u – могућност да обелодани оно најбоље што носи у души, до чега је дошао вођен (или гоњен) животним искуством. Он зна да је Богу позната истина која га је озарила и изнутра осветлила попут открића, али зна и да се, без Божје милости, не би тога удостојио. Текстови и коментари су подстицајни, наговештавају правац у коме се мисли могу простирати да би обухватиле осећања и оствариле целовитост, без које нема веродостојности. Али и њему (оптимисти) је стало да порука допре до душе с којом дели уметничке склоности и радује се кад се то догоди.
Очигледно је да смо потребни једни другима и да техника повећава могућности размењивања духовних радости и патњи, што је главни разлог постојања интернет сајта као што је овај. Захваљујући њему, оно што је познато Богу (а скривено је дубоко у нама) постаје доступно и људима.
Опасност од уплитања неискрености, лажи и неразумевања не умањује лепоту дружења поклоника уметности који се препознају неизрецивом топлином присности која их осваја између редова.