Dva lica Venecije

Otelo – U periodu prelaza iz srednjeg veka u renesansu Venecija je bila centar sveta[1], verovatno najbitniji grad na planeti i gotovo da su svi želeli da se nađu u Gradu vode čije kapije su bile otvorene za sve. Mnogo je faktora uticalo na stvaranje fatalne privlačnosti grada.  Osim političke stabilnosti i stalnog ekonomskog napretka koji je Venecija ostvarila, najpre uspešnom trgovinom na moru, a koju duguje svom geografskog položaju, istorijski zapisi svedoče o tome da je sprovođenje zakona u centru Mletačke republike bilo sasvim dosledno, no sa druge strane, nisu retki ni dokumenti koji ukazuju na to da su se zakoni neretko sprovodili selektivno.[2] Otvorenost Venecije za došljake najbolje se ogleda u podacima prema kojima su u njoj živeli pripadnici raznih naroda. Od Polonaca i Persijanaca, preko Grka i Turaka, do Jevreja i Afrikanaca. Venecija je bila multikulturalna sredina u kojoj, kako navodi Fajns Morison nema opasnosti … ni najmanje, u celoj državi Venecije, za onog koji može da održi sopstveni mir.[3] O toleranciji koja vlada u Veneciji svedoči još jedan izvor koji navodi Grejham Holdernes: ako nikoga ne vređaš, niko te neće uvrediti, što nesumnjivo predstavlja jednu od glavnih stvari koja privlači ljude tamo. [4] Takva, kosmopolitska Venecija, prema Holdernesu jeste jedna od prvih modernih država. Studija pomenutog autora Šekspir i Venecija ukazuje, između ostalog  da je atmosfera u pomenutom gradu bila do te mere liberalna da je u njemu, pored drugih delatnosti, cvetao i najstariji zanat na svetu, pa je ovo mesto, imalo  reputaciju u kao grad u kojem se može doći do svih mogućih i poznatih zadovoljstava.

Ovakvo stanje u Veneciji vladalo je baš u preriodu kada se odvija radnja kalustrofobične tragedije Otelo. Sam Šeksipr[5], po svemu sudeći, imao je jasan uvid u neke od razloga zbog kojih toliki broj ljudi dolazi u Veneciju. Možda o tome najbolje svedoče stihovi koje izgovara Basanio:

 A i široki svet za vrednost njenu

 Čuo je, jer sa sviju obala

 Sva četir’ vetra dovitlavaju

 Čuvene prosce k njoj; k’o zlatno runo

Leže na njenim slepoočnicama

 Kovrdže zlatne njene, te je Belmont,

Njezino boravište, postao Kolhijsko drugo pribrežje,

gde mnogi Jasoni traže nju[6]

Venecija je, dakle, primamljiva i predstavlja gotovo utopijsko mesto uživanja, napretka i tolerancije; zakoni se sprovodi tako da se stranci ne osećaju strancima, već sve ukazuje na to da imaju  jednaka prava  na život kao i oni stanovnici Venecije koji su u njoj rođeni.

Sa druge strane u istom gradu postoji i jevrejski geto, osnovan 1516. godine, o kome nam istorijska svedočanstva govore da je Jevrejima obezbeđivao minimalne životne uslove neophodne za preživljavanje. Jevreji su živeli u getu zbog toga što nisu hteli da se odreknu svoje vere, istina bilo im je dozvoljeno da se bave trgovinom, ali u razmerama koje su namirivale njihove osnovne potrebe.  Ono što još više iznenađuje, jeste činjenica da su Venecijanske vlasti doslovno koristile strance za ispunjavanje političkih, ekonomskih i vojnih interesa. Tako je Jevrejima dozvoljeno da žive na venecijanskoj teritoriji mahom zbog njihove ekonomske dovitljivosti, dok je Afrikancima, Arapima i Mavarima to bilo dopušteno uglavnom zbog njihovih vojničkih sposobnosti, tačnije zbog njihovog nevecijanskog porekla, jer oni kao stranci nisu bili skloni ka sticanju političke moći na račun svojih vojničkih poduhvata, te kao takvi nisu predstavljali opasnost za postojeći politički poredak.  [7]

Ambivalentnost vezana za Veneciju ne postoji samo na političkom nivou koji se dvojako odnosi prema strancima; još je se jasnije ona ogleda u geografskom položaju ovog grada koji je istovremeno pod vodom i nad njom, prostor koji nije ni voda ni zemljište, koliko je voda toliko nije reka niti je more,  kako navodi Helga G.  Rajan koja dodaje još i to da je upravo geografska ambivalentnost Venecije sa izobiljem sedimentiranih slika simboličkog poretka[8]  u kombinaciji sa Zapadnom maštom odredila Veneciji najuzvišenije mesto u  našim fantazijama što se da isčitati u delima Tomasa Mana i  Marsela Prusta. Nesumnjivo da su istorijska i književna svedočanstva – ova druga pogotovo u XIX veku – stvorila neku vrstu mita o Veneciji, mita koji ovaj grad predstavlja kao zanosno mesto uživanja, mesto čija lepota u svakom smislu opija i zavodi, ali istovremeno predstavlja prostor u kojem se lako dolazi do susreta sa smrću. Tako Helga G. Rajan govori o Veneciji kao o toposu, odnosno o  mestu koje predstavlja locus classicus dekonstrukcije, upravo zbog toga što njena ontopologija[9] aksiomatski predstavlja mesto iščašenih vrednosti, mesto podele i razdvajanja što je posledica šarene etničke (videćemo kasnije kako je za Jaga u pitanju i rasna razlika) strukture društva.

Razlog zbog koje je Venecija primamljiva, ali istovremeno potencijalno opasna po život jeste njena otvorenost ka svemu i ka svima. Kroz ista vrata kroz koja prolaze bogatstvo i napredak prolaze i opasnosti koje mogu narušiti venecijansku društvenu harmoniju. Upravo kroz ta vrata prošli su Šajlok i Otelo, Jevrejin i Mavar, bankar i vojskovođa, belac i crnac, otac i  zaljubljeni suprug… Prošla su dva stranca, u krajnjoj liniji dva ljudska bića posredstvom čijih sudbina je Šekspir uspeo da  pokaže kako se dva lica Venecije sa svim svojim grimasama nemilosrdno otkrivaju naspram nemoćni ljudskog života.

Stranac u Veneciji: Otelo

Već na početku tekst tragedije otkriva da je Otelo na visokom vojnom položaju. On se proslavio raznim vojničkim uspesima i tako zavredio položaj vojskovođe. Njegova militaristička superiornost se ne dovodi u pitanje; on je prvi i najbolji izbor Dužda za odbranu Kipra od Osmanlija. Imajući na umu ovaj militaristički kontekst i funkciju koju u tom kontekstu obavlja Otelo, možemo reći da on predstavlja figuru na koju su Venecija nesumnjivo oslanja i na koju je u izvesnom smislu i ponosna. Uostalom, evo Otelovog odgovora Jagu kada mu ovaj kaže da bi trebalo da se skloni jer nailazi Barbancio:

Neka me nađu. Čin i ugled moj./ I savest čista pokašće da sam prav!/ Jesu li oni?[10]

Otelo se poziva na savest, na, istina, apstraktnu kategoriju ljudskosti, koja je istovremeno  jedna od najbitnijih etičkih smernica.  On smatra da su njegovi vojnički uspesi i ugled koji je stekao dovoljni činioci da izađe pred Barbancija  bez ikakvog straha i stida, uprkos tome što je bez njegove dozvole oženio njegovu kćer. U Otelovim rečima ne nalazimo niti jednog znaka svesti o tome da je on Drugi, niti o tome da su ostali naspram njega drugačiji, on uopšte ne postavlja pitanje o razlici između njega kao Mavara, crnca, potencijalno pokrštenog muslimana i ostalih likova kojima je okružen: hrišćanima, belcima, Vencijancima, Evropljanima. Otelo veruje u svoja dela i svoju vrlinu, čvrsto je ubeđen da su to činioci koji određuju njegov položaj i postojanje – pored ljubavi prema Dezdemoni – on je ubeđen da je do ugleda došao vrlinom i hrabrošću i veruje da ga to stavlja u isti red sa ostalim žiteljima Venecije.

Međutim, likovi kojima je Mavar okružen ne dele isto mišljenje kao i on. Otleo je od samog početka označen kao radikalno Drugi. Čak i pre nego se pojavi na sceni on je opisan kao lopov, crnac, crni ovan, arapski konj…  Ono što iz govora drugih likova saznajemo daje nam spoljašnju sliku Otela, ali nam istovremeno otkriva kako ga vide ostali likovi koji predstavljaju venecijansko društvo; otkriva nam se njihova unutrašnjost i psihološka orijentacija prema Otelovom poreklu kao i prema njegovoj boji kože, psihološka struktura koja od samog početka predstavlja uzrok netrpeljivosti, dok (nesvesno?) taj uzrok upisuje u telo i identitet Otela. Na početku, ipak, vidimo da je Otelo prva misao venecijanskih vlasti kada je grad u opasnosti, što je samo još jedna perspektiva koja nam osvetljava ambivalentnu svest ovog društva, koje je naklonjenu Otelu onda kada im je ovaj potreban, ali ne može u celosti da prevaziđe svoja ideološka ubeđenja, koja će dovesti do prilovanja krvi.  Osvrni smo se na čas na Barbanciovo obraćanje vojskovođi pošto su mu Jago i Rodrigo saopštili da je  Dezdemona pošla za Mavara.

Lopove podli, gde mi sakri kćer?

 Proklet bio ko što si, opčinio si je,
(…)

Nek svet mi sudi, nije l’ očito

 Da si je zaveo gadnim činima,

I nežnu njenu mladost prevario,

Praškom il travom koje slabe svest.

Verovatno, za svest opipljiva.

Zato te shvatam i zaboravljam,

 Što varaš svet, veštine zanatiš                                  

 Nedopuštene, i van zakona![11]

Otelo je dakle podoban da brani Veneciju od napada Turaka, ali mu nije dozvoljeno da se oženi Dezdemonom.[12]  Dopušteno je da njegovo život bude ugrožen zarad sigurnosti grada u kojem Barbancio živi, ali zakon je prekršen i varanje sveta je to što je oženio Dezdemonu. Barbancio ne veruje da se Dezdemona može zaljubiti u Otela zbog njega samog, prema njegovom shvatanju Otelo ju je zaveo magijom, a ne vrlinom, hrabrošću i naprosto svojim bićem. Ne ukazuje li nam ovaj primer na to da Barbancio ne shvata Otela kao ljudsko biće, bar ne kao ljudsko biće jednako sebi? Jago, još izopačenije opisuje Otela, a kada obaveštava Barbancija da je Dezdemona pošla sa crncem, on to radi ovako:

Jedan, gospodaru, što je došao da vam javi,/Kako vaša kći i Crnac prave životinju sa dvoje leđa.[13]

Ideologija zavisti koja proizilazi iz rasne, regilijske i etničke netrpeljivosti od ovog trenutka kreće ka svom vrhuncu.

Potmoci Dezdemone i Otela su, dakle, prema Jagovom shvatanju životinje sa dvoje leđa, ne ukazuje li ovo da Jago, a sa njim i Barbancio shvataju Otela kao onotloški različito biće od sebe, kao životinju i kao grešku prirode?[14] Pored njih dvojice i Roderigo se pridružuje Venecijancima koji Otela posmatraju kao „jednu skitnicu/ pustolova i svetsku protuvu,/beskućnog stranca i ovde i svud“[15]. Iz ovoga postaje jasno da Otelo nije deo kolektivne venecijanske svesti, on se ne može podvesti pod ono isto „Mi“ pod čijim okriljem stoje Barbancio, Jago i Roderigo. Uporedimo li ova dva pogleda na svet  –  Otelovo i pogled venecijanskog društva –  uvidećemo  dve različite interpretacije jednog istog zakona, jedne iste stvarnosti. Dok Otelo smatra da mu položaj obezbeđuje onotlošku jednakost među venecijancima, venecijanci smatraju da je on uprkos svojim militarističkim odlikama onotološki različit od njih, te da ne pripada svetu na isti način na koji mu oni pripadaju. Jasno je da venecijanci eksploatišu njegove sposobnosti zarad ličnih interesa, a priznavanje njegove ličnosti svodi se na jednodimenzionalni pogled prema kojem Otelo predstavlja vojskovođu i ništa sem toga. Jedino u tom smislu Otelo jeste i može biti ljudsko biće u očima Jaga, Dužda i ostalih likova. On može poginuti za Veneciju, ali ne može oženiti ženu iz tog grada i živeti sa tim u miru.  Logično je odavde postaviti pitanje kako je došlo do tako oprečnih recepcija stvarnosti i zakona?

 Helga G. Rajan  u tekstu Šekspir nakon Deride i Marksa: Smrt u Veneciji i utopija otvorenog društva kaže da je venecijanski zakon ugovorne prirode, budući da su oko njega okupljeni ljudi koji ne žive na istom mestu od trenutka svog rođenja, drugim rečima.

U slučaju Otela i Šajloka venecijanski zakon pokazuje se kao ugovorni i silom uspostavljeni konstrukt koji više ne može pretendovati na svoju prirodnost ili sakralnost, on mora skrivati ili priznati svoju prljavu tajnu: činjenicu da je zasnovan ni na čemu drugom do na zaboravljenom činu sile. (…) Ovo je „mistični autoritet“ zakona u ovom slučaju Venecijanskog koji iza te sintagme krije neobjašnjivu privilegiju hrišćanske krvi, kao i venecijanske krvi. Ovakav zakon  ne sadrži prirodni moral u svetu prepuštenom na milost i nemilost slučajne moralnosti, vremena, sigulariteta, ambivalentnosti i narcističke težnje za moći.[16] 

Uprkos nedvosmislenoj jednakosti koja je propisana zakonom i koja, možemo pretpostaviti, stoji na papiru, ta ista nedvosmislenost postoji i van papira, dakle u stvranosti, ali tamo ne u smislu jednakosti, već upravo u smislu nejednakosti u nepostojanju esencijalne vrednosti mimo slova na papiru kojom bi stvarnost bila prožeta i na kojoj bi jednakosti mogla da opstane, traje i bude, ne samo puka apstrakcija, već vrednost koju žitelji grada osećaju i ispoljavaju u međusobnoj interakciji. [17]

Helga G. Rajan se u pomenutom tekstu poziva na Žaka Lakana kada objašnjava prirodu odnosa Venecije i stranaca u njoj.  Lakan je pojam jouissance[18]  objasnio kao kršenje zakona i kao uživanje koje nadilazi princip zadovoljstva, ali takvo uživanje u kojem postoji sublimacija onoga u čemu se uživa i to uživanje mora nečim biti nadoknađeno ili da iskoristimo grublju reč – plaćeno. Upravo je jouissance ono što dovodi Otela i Šajloka u stanje da sublimirajući venecijanski zakon i idealizujući socijalni poredak stvore iluziju koja će ih odvesti u propast.

Njihova potisnuta drugost u kontekstu socijalnog poretka Venecije koja je neophodna za lociranje njihove simboličke ličnosti uništava zakon koji podržava postojanje individue po sebi.  Između jouissance  i zakona postoji slika u ogledalu, idealni ego, slika koja predstavlja sjedinjujuću osnovu simboličke identifikacije subjekta.[19] Ali ta ista slika stvara nekastriranu i nedostajaću iluziju faličke veličine, sliku koja je zajedno sa libidalnim težnjama sjedinjena u želji za sticanjem moći. Narcizam ispoljen prema takvoj slici u ogledalu uvodi nas u jouissance što znači napuštanje simboličko poretka, kršenje zakona i prepuštanje simboličkog mesta drugačijem vidu narcizma. Pod normalnim okolnostima dva vida narcizma se stapaju; simbolički identitet počiva na ujedinjenju sa slikom u ogledalu.  Pod uobičajenim okolnostima prelazak preko slike u ogledalu u jouissance biva zadržan simboličkim poretkom. Ali u slučaju kada su uzde subjekta u rukama jouissance dijalektika dekonstrukcije je neizbežna. U tom slučaju, Venecija se pojavljuje kao isporučilac istine, ali istine koja je na kraju pogubna po subjekte koji su zarobljeni u narcističku iluziju ega i obmanuti navodnom stabilnošću socijalnog poretka. [20]

Istina venecijanskog zakona, otkriva nam se kao pristrana i naklonjena Venecijancima koji, na čelu sa Jagom, vide bezličnost zakona i mogućnost njegovog interpretiranja zarad lične koristi. U životu, tamo gde dva ljudska bića dolaze u neposredan susret, gde se se sreću Jago i Otelo. Otelo pak, kao čovek drugog sveta, nosi drugačiji sistem vrednosti koji njegovu interpretaciju zakona svodi na princip verovanja u ispravnost i nepristrasnost.  Tu nastaje razlika koju Jago kao simbol Zapadne svesti koristi nad pokorenim Mavarom.  Tamo gde Otelo vidi jednakost Jago vidi razliku; gde Otelo sebe smatra najjačim Jago mu dokazuje da je tu najslabiji; gde Otelo voli Jago sipa otrov mržnje; gde Otelo vidi sveto Jago vidi profano; gde je Otelo iskren, čestit i otvoren tu počinje Jagova igra koju Stiven Grinblat naziva improvizacija moći.

Grinblat će upravo na primeru odnosa Jaga i Otela koji se mogu razumeti i kao simbolični predstavnici Zapadne i Istočne svesti pokazati kako je zapadnjačka svest  sklona „empatiji“ sa drugim narodima, ne bi li iz nepredviđenog, kao i iz situacija koje se ukazuju kao utvrđene i uspostavljene stvorila sopstveni scenario, koji će poslužiti stiacnju moći nad potčinjenima. Improvizacijom moći Grinblat naziva sintezu Lurnerove empatije i Šekspirovog Jaga; ona počiva na subverzivnom opažanju tuđe istine kao ideološkog konstrukta pri čemu se uviđa strukturna sličnost tog konstrukta sa sopstvenim skupom verovanja.[21]

 Dva postupka koja konstituišu improvizaciju su pomeranje (displacement) i upijanje (absorption) , odnosno sposobnost da se  uvuče u političke, verske ili psihičke strukture onog nad kojim se improvizacija vrši, te da se te strukture okrenu u sopstvenu korist. Upravo to će Jago učiniti Otelu, okrećući njegovu ljubav prema Dezdemoni protiv njega, stvarajući od ljubavi sumnju koja prerasta u ljubomoru i ostvaruje se kao suva mržnja. Jago svoju imrpovizaciju neće primeniti samo nad Otelom, on će to učiniti i sa ostalim likovima: Dezdemonom, Emilijom i Kasiom. Stvaranjem zasebnih konteksta, koji se međusobno ne prepliću, a koji izolouju svakog od zajedničke stvarnosti, svakog od ova tri lika  Jago je uspeo da stvori scenario koji je kulminirao krvavim raspletom transformišući svojim narativom  ljubav u mržnju, veru u sumnju, prijateljstvu u neprijateljstvo.

Bitan činilac Jagove improvizacije pomoću kojeg on zapravo i uspeva da održi moć nad drugima jeste brisanje sopstvenih tragova moći. Jago ovo brisanje tragova polazi za rukom jer se koristi tehnikom koju Grinbalt naziva potčinjavanje narativnom samoblikovanju odnosno: Jago svesno upisuje svakog od likova u svoj narativni model,  potčinjava ga priči koju sam konstruiše, te na taj način uspeva da smesti ove likove u ugao iz kojeg stvarnost deluje uverljivije ukoliko je posredovana Jagovim narativom, dok forma u kojoj se stvarnost javlja, kao istina, dakle dospeva neposredno do svesti Dezdemone, Emilije i Kasija  gubi svoju uverljivost. Jago istu tehniku koristi u obraćanju Rodrigu, kada mu opisuje rukovanje Dezdemone i Kasija, isto čini i sa Otelom, koji ne uspeva da se odupre otrovu Jagovih reči:

Jago: Ako ne rade ništ’, oprostiv je greh,
Al kad ja svojoj ženi rubac dam-

Otelo: Šta onda?

Jago:Onda je njen, a kad je njen

          Može ga, mislim, dati svakome.

Otelo: Al ona je i časti svoje čuvar,

            Pa može l’ i nju dati?

Jago: Njena čast

           Biće je neko što se ne vidi.

           Ima je često i ko nema nje;

           Al što se tiče rupca –

Otelo: (…) Ti reče – to mi savešću prelazi

            Ko gavran povrh kužne kuće to

            Zlosuti svima – da je imao

            Moj rubac!

  Jago: A šta bi, da sam vam

            Ispričao da ga videh gde vas vređa,

            (…)

            Ludošću voljnom kakve gospođe,

            Zavedu ih, il ubede – pa tad

            Ne mogu, a da ne izbrbljaju –

            (…)

Otelo: Šta, šta?

Jago: Ležao.

Otelo: S njom?

Jago: S njom, na njoj, kako vam drago.[22]

Posle ovih reči, Otelo pada u nesvest, snažni Mavar i neustrašivi vojskovođa nije u stanju da podnese Jagove reči, sumnja stvara isprekidani ritam asocijacija, bujica je nepodnošljiva i Otelo pada kao pokošen, dok bujica strasti počinje da pretvara silu ljubavi u silu prezira i besa zbog čega će Dezdemona i Otelo stradati. Odavde pa do samog kraja, kako ističe Lesli Filder, Otelo se pokazuje više kao Jagov saradnik nego kao njegova žrtva[23], što jeste jedna od odlika imrpovizacije – Jago je u potpunosti svestan sebe kao improvizatora i uživa u sposobnosti da manipuliše sopstvenim žrtvama, da ih vuče za nos kao magarce, da iskorišćava njihov trud, a da one pri tom uopšte ne mogu da shvate odnos u koji su se zaplele.

Motiv Jagove ljubomore i mržnje ostaje nam zamagljen i ne sasvim jasan. I nije ga lako rastumačiti. Helga G. Rajan nudi njegovo razmatranja kroz još jedan Lakanov termin Lebensneid( živtona zavist), kroz koji posmatra i odnose između  Antonija i Šajloka, Antonija i Basanija. Evo objašnjenja tog termina.

Lebensneid nije obična ljubomora, to je ljubomora koja se rađa u subjektu u njegovoj relaciji prema drugom, u meri u kojoj taj drugi uživa jouissance ili ispoljava preobilnu vitalnost, koju subjekt shvata kao nešto nepojmljivo čak ni kroz najelementarnije afekte. Nije li to neobično, nije li veoma čudno, da biće priznaje ljubomoru u odnosu na nešto u drugom, čak  do tačke koja stvara mržnju i potrebu za uništavanjem, i to zbog nečeg što je nesposoban da razume u bilo kom pogledu, ma kakvim intuitivnim putem. [24]

’On mi se ne dopada.’ — Zašto? — ’Nisam mu dorastao.’ — Da li je ikada neki čovek tako odgovorio?’’[25] Pitao se  Niče. A, ovo njegovo pitanje, tako nam se bar čini, donekle osvetljava prirodu odnosa između Jaga i Otela.  Jago, po svemu sudeći, nije dorastao da živi sa Otelom u miru, ako Jagov lik shvatimo kao  simbol Zapadne civilizacije onda slobodno možemo reći da Zapad nije spreman da prihvati perspektivu  Istoka, kao jednako vrednu, pitanje je da li je to ikada bio i da li će ikada biti. Ovo pitanje može, naravno, biti usmereno i sa suportne strane. Da li je Istok spreman da živi u jednakosti sa Zapadom i šta je ono što nas, osim geografskih pozicija u tolikoj meri čini različitim, da tu razliku ne možemo preokrenuti u nit vezivnog tkiva jednakosti. Istorija nam, međutim, govori da je Zapadni svet gotovo oduvek bio naklonjen potčinjavanju i kolonizaciji naroda i sveta kojim je okružen, posredovanjem svojih „civilizacijskih“ načela. U tom kontekstu imajući Šekspirov komad na umu, samo se od sebe nameće pitanje koliko je zaista civilizacijski igrati se tuđim srcem i onim što je u njemu, manipulisati tuđim verovanjima i prihvatiti drugog samo zarad ličnih interesa, smestiti njegov celokupni život, celokupnu kulturu u kontekst sopstvenih potreba i uništiti Drugog zarad svojih načela ?

Šta na kraju znači biti stranac u Veneciji ? Stranac na Zapadu ? Najpre treba reći da je ta situacija sama po sebi zahtevna i nelagodna, neminovno zahteva prilagođavanje i odricanje. Pored toga, biti stranac u Veneciji, kao što nam Šekspir pokazuje na primeru Otela i Šajloka, znači biti izložen predrasudama kulturološke prirode, znači živeti između dva sveta, između onog kakvim se on predstavlja i kakav zaista jeste, te  taj prelazak iz prvog u drugi svet, nije ni malo prijatan, šta više njegova cena može, kao u slučaju Otela, dosegnuti visinu života. Tako biti Jevrejin u Veneciji znači ostati bez porodice i imovine, odgurnut u stranu i prepušten sebi, dok biti Mavar znači platiti svoje mesto u sociološkom poretku agonijom i životom.

za P.U.L.S.E: Danijel Drobnjak

Bibliografija

Fiedler, Leslie. „The Moor as Stranger: or “Almost damned in fair wife…”.“ У Stranger in shakespeare, аутор Leslie Fiedler. New York: Scarborough House, 1973.

Grinblant, Stiven. Samooblikovanje u Renesansi. Beograd: Clio , 2011.

Holderness, Graham. Shakespeare and Venice. Farnham: Ashgate Publishing Limited, 2010.

Lacan, Jacque. The Ethics of Psyhoanalysis 1959 – 1960: The seminar of Jacques Lacan. Urednik J.-A. Miller. Prevod: D. Porter. London/New York, 1992.

Niče, Fridrih. S one strane dobra i zla; Geneologija morala. Превод: Božidar Zec. Beograd: Dereta, 2016 .

Ryan, Helga Gezyer -. „Shakespeare after Derrida and Marx: Death in Venice and the Utopia of the Open Society.“ У Arcadia Band 31. 1996.

Šekspir, Vilijam. Mletački trgovac. Beograd/ Novi Sad: Beograd: Kultura (Novi Sad: Budućnost), 1963.

—. Otelo. Превод: Dr Svetislav Stefanović. Beograd: Srpska književna zadruga, 2009.

[1] Evo reči Đovana Botera koje Holdernes citira u studiji Shakespeare and Venice: „Venecija se može smatrati sumom univerzuma, jer nema ničeg što ne potiče iz neke udaljene zemlje, a da se ne može u izobilju naći u ovom gradu.“

[2]  Holdernes navodi i to da je James I hvalio Veneciju njenim ambasadorima  zbog  zakona koji postoje u njoj i to otprilike u vreme kada nastaje Šekspirova drama Otelo.

[3] Moryson, Fynes. An Itinerary writtne by Fynes Moryson Gent., First in the Latine

Tongue, and then translated by him into English. London: John Beale, 1617. Citirano prema: Holderness, Graham. Shakespeare and Venice. Farnham: Ashgate Publishing Limited, 2010. Str 27

[4] Thomas, William. The History of Italy, ed. George B. Parks. Ithaca: Cornell University Press, 1963. Citirano prema: Holderness, Graham. Shakespeare and Venice. Farnham: Ashgate Publishing Limited, 2010 Str 27

[5] Iako ne postoje jasna svedočanstva da je Šekspir ikada bio u Veneciji, sličnosti koje nalazimo između njegovih predstava o Veneciji i opisa istog grada u istorijskim zapisima gotovo da su identični.  Postoje, još uvek, spekulacije o tome koji su tačni izvori koje je Šekspir koristio za stvaranje zapleta u Otelu. Kao najverovatniji, ipak uzima se novela Un Capitano Moro ( Mavarski kapetan), delo Bokačovog učenika Batista Giraldija, poznatog i kao Sintio (Cinthio).

[6] Šekspir, Vilijam. Mletački trgovac. Beograd/ Novi Sad: Beograd: Kultura (Novi Sad: Budućnost), 1963.

[7] Holderness, Graham. Shakespeare and Venice. Farnham: Ashgate Publishing Limited, 2010. Str 29

[8] Autorka se koristi Lakanovim shvatanjem ovog termina koji u najširem smislu predstavlja ono što mi nazivamo stvarnost.

[9] Termin Žaka Deride koji predstavlja aksiomatsko povezivanje nesocijalnih, ontoloških vrednosti postojećeg bića sa situacijom u kojoj se nalazi, sa stabilnim i postojanim odrednicama lokaliteta, toposa teritorije, rodnog mesta, grada i tela uopšte.

[10] Šekspir, Vilijam. Otelo. Prevod: Dr Svetislav Stefanović. Beograd: Srpska književna zadruga, 2009. I čin, II scena. Str 21

[11] Otelo. I čin, II scena

[12] Ova pradakosalna situacija zaslužuje mnogo više pažnje i čini nam se da je sama po sebi zanimljiva za analizu, pogotovo kada se ima na umu da je Otelo pokršteni Mavar kojeg Venecija uzima kao glavnu figuru odbrane protiv Turaka.

[13] Isto, I čin, I scena

[14] Ovo je jedno od najzanimljivijih mesta u celoj drami, budući da se ovde u jeziku realizuju ubeđenja koja Jago nosi sa sobom, a koja tako vešto prikriva u odnosu prema Otelu. Vrlo je zanimljivo dekonsturisati Jagovu ideologiju, koja se slobodno može nazvati ideologijom prezira, i još zanimljivije razmiljašti šta zapravo stoji u osnovi te ideologije.

[15] Isto, I čin, I scena

[16]  Ryan, Helga Gezyer -. „Shakespeare after Derrida and Marx: Death in Venice and the Utopia of the Open Society.“ У Arcadia Band 31. 1996. Str 158

[17] Ono što nam Šekspir kroz tragičnu sudbinu Otela, između ostalog prikazuje, neodoljivo podseća na ono što će  mnogo kasnije Džordža Orvela zapisati u Životnjskoj farmi: sve su životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih.

[18] Lakan je ovaj termin u svojim zapisima ostavljao nepreveden ne bi li tako istakao razliku između jouissance i jouir (uživanje)

[19] Simbolička identifikacija predstavlja identifikaciju sa jednim delom Druogog koji sam po sebi predstavlja poredak koji subjekta nadilazi. U slučaju Šajloka i Otela to je sama Venecija i poredak koji u njoj vlada.

[20] Ryan, Helga Gezyer -. „Shakespeare after Derrida and Marx: Death in Venice and the Utopia of the Open Society.“ У Arcadia Band 31. 1996. Str 158

[21] Grinblant, Stiven. Samooblikovanje u Renesansi. Beograd: Clio , 2011. Str. 297

[22] Otelo. IV čin, I scena; Str. 91

[23] Fiedler, Leslie. „The Moor as Stranger: or “Almost damned in fair wife…”.“ U Stranger in shakespeare, autor: Leslie Fiedler. New York: Scarborough House, 1973. Str. 15

[24]  Lacan, Jacque. The Ethics of Psyhoanalysis 1959 – 1960: The seminar of Jacques Lacan. Urednik: J.-A. Miller. Prevod: D. Porter. London/New York, 1992. Str. 237 Citirano prema: Ryan, Helga Gezyer -. „Shakespeare after Derrida and Marx: Death in Venice and the Utopia of the Open Society.“ U Arcadia Band 31. 1996. Str. 162

[25]  Niče, Fridrih. S one strane dobra i zla; Geneologija morala. Prevod: Božidar Zec. Beograd: Dereta, 2016 .

  Danijel Drobnjak, Književnost, Otelo, Šekspir, Venecija