Studentski protesti 1968.

Ulogujte se / Kreirajte profil

Studentski protesti 1968.

.

Become a Patron!

.

Čuvena 1968. – godina barikada, nova levica protiv stare, studentski protesti širom sveta, „drug Tito je rekao da su studenti u pravu“… Sve ovo se najčešće pominje kada je u pitanju studentski bunt. Ipak, pre nego što počnemo priču o 1968. godini treba istaći da je značajnih protesta bilo i ranije – ne zaboravimo Revolucionarni studentski pokret koji je delovao između dva rata, a student Žarko Marinović je tragično ubijen tokom studentskog štrajka 1936. godine (dan njegove pogibije, 4. april se obeležava u Srbiji kao dan studenata). Pedesetih godina bilo je pobuna u Istočnoj Evropi – 1953. u Istočnoj Nemačkoj, a 1956. u Poljskoj i Mađarskoj.

Beograd 1968.

Te čuvene 1968. godine, studentskih protesta bilo je i u komunističkom i u kapitalističkim zemljama, a pored masovnih protesta, ovu godinu obeležila su i ubistva Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, masakr u selu Mi Laj u Vijetnamu, sovjetski upad u Čehoslovačku, ali i terorističke akcije. Ono što je bitno je da, iako je u pitanju bio globalni fenomen, svaka zemlja je imala svoje specifičnosti. Jedan od važnijih uzroka masovnih demonstracija na zapadu je bilo nezadovoljstvo ratom u Vijetnamu i podeljenošću Evrope.

Kada je u pitanju studentski bunt 1968. godine, nekako se najviše pominju protesti u Francuskoj i Nemačkoj, ali do pobuna je došlo i u Poljskoj (prvi talas protesta bio je nakon zabrane jedne predstave u januaru, ali i zbog jačanja antisemitizma), zatim Velikoj Britaniji – bilo je velikih protesta ispred američke ambasade zbog rata u Vijetnamu, a takođe su tražili i reformu školstva; u Italiji, slično kao i u Nemačkoj, preispituje se fašistička prošlost; u Španiji i Portugalu bilo je pobuna – protiv Franka i Salazara, a u Grčkoj – protiv vojne hunte. Van Evrope, do velikih studentskih protesta i pobuna studenata je došlo i u Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu i Kanadi. Američki studenti su protestovali protiv rata u Vijetnamu i rasizma, a šezdesetih godina se javlja i hipi pokret.

 

Pariski maj

Pariz 1968.

Februara 1968. pariski studenti su tražili da se ukine zabrana slobodne komunikacije između muških i ženskih studentskih domova. Ipak, osim boljih uslova studiranja, studenti su se pobunili i protiv De Golove vlasti. Maja 1968. je došlo do niza građanskih nemira. Francuski studenti su 1968. imali veliku podršku levice i intelektualaca, i premda je De Gol te godine na izborima odneo pobedu, ubrzo se penzionisao. Studentski protest je pokazao sve slabosti degolističkog režima i činilo se da se vlast neće oporaviti od tog udarca.

Samo budi mlad i ćuti

Smatra se da te godine studentski protesti nigde nisu imali takvu masovnost kao u Francuskoj. Čuveni posteri-karikature iz tog doba prikazuju De Gola kako miluje Francusku i kaže “Samo vi glasajte, ja ću odraditi ostalo”, a čuven je i “budi mlad i ćuti” poster. Neki od najpoznatijih slogana i grafita iz ovog vremena su: Soyez réalistes, demandez l’impossible (“Budimo realni, tražimo nemoguće.”), Élections, piège à con (“Izbori, zamka za idiote”) i Marx, Mao, Marcuse! (“Marks, Mao, Markuze!”, poznat i kao “3M”).

Samo vi glasajte, ja ću odraditi ostalo

 

Studentski protesti u Berlinu

Zapadni Berlin 1968.

Šezdesetih godina dvadesetog veka, mnogi mladi u Nemačkoj su se pitali zašto je generacija njihovih roditelja učestvovala u onome što su radili nacisti. Poražavajuća je bila činjenica da su mnogi bivši nacisti i dalje deo sistema i policije koja je napadala njihove demonstracije. Mnogi mladi su izgubili veru u demokratski potencijal političkog poretka i počeli sa borbom da ga zbace: u početku mirnim, pacifističkim demonstracijama, a ubrzo dolazi i do oružanih borbi – 1968. godine je došlo i do prve terorističke akcije Andreasa Badera (Andreas Baader).

Nemački studentski pokret imao je uporište u Zapadnom Berlinu. Još juna 1967. godine berlinski studenti su demonstrirali protiv posete iranskog šaha Reze Pahlavija i tokom tih nereda poginuo je student Beno Onesorg (Benno Ohnesorg). Nakon ovoga, pokret dobija Veliki broj novih pristalica.

U februaru 1968. pokrenuta je kampanja protiv vlasnika najvećeg novinskog koncerna u Nemačkoj, Aksela Špringera (Axel Springer) – njegove su novine bile protiv studentskog pokreta i svega za šta su se studenti zalagali. Osim studenata, kampanju su podržali i mnogi liberali koji su smatrali da koncentracija tolikog broja listova u rukama jednog čoveka ugrožava demokratiju. Sa druge strane, poznata novinarka Ulrike Majnhof (Ulrike Meinhof) je u pozitivnom svetlu pisala o studentskim protestima i kritikovala ponašanje policije.

Rudi Dučke

Jedna od najznačajnijih ličnosti studentskih pokreta u Nemačkoj šezdesetih godina bio je sociolog Rudi Dučke (Rudi Dutschke). Kada se proširila kampanja protiv studentskih pokreta, na njega je izvršen atentat. Iako je preživeo, imao je teže povrede mozga i morao je ponovo da uči da govori. Uprkos tome, radio je neko vreme u Danskoj kao docent na fakultetu.

 

Praško proleće

Prag 1968.

Čehoslovačka, zemlja sovjetskog bloka, počela je sa reformama unutar same komunističke partije kada se na njenom čelu našao Aleksandar Dubček (njegova doktrina se naziva “socijalizam sa ljudskim licem”). Dubčekove promene su imale podršku društva. Iako nisu predstavljale potpuno odbacivanje starog režima, sovjetske vođe su smatrale ovo za pretnju njihovoj hegemoniji nad zemljama Istočnog bloka. Udružene snage Varšavskog Pakta (zemlje Istočnog bloka) napale su Čehoslovačku u noći između 20. i 21. avgusta 1968. godine. Za vreme napada, više od sto ljudi je izgubilo život.

Dubček i njegove pristalice pozvani su u Moskvu i bili primorani da prestanu sa svojom politikom. Okupacija je izazvala veliki talas emigracije, mahom visokokvalifikovanih ljudi. Međutim, ipak se nastavilo sa otporom u čehoslovačkoj javnosti. Bilo je mnogo ilegalnih radio-stanica kao i samizdat izdanja necenzurisanih knjiga, a organizovani su i klubovi koji su okupljali mlade ljude željne promena. Januara 1969. godine je otpor dostigao vrhunac: student Karlovog univerziteta Jan Palah (Jan Palach) se spalio na Vaclavskom trgu u Pragu i od posledica opekotina umro nekoliko dana kasnije.

Posmrtna maska Jana Palaha, Karlov univerzitet u Pragu

Aleksander Dubček je već u aprilu 1969. godine smenjen a na njegovo mesto došao je Gustav Husak. Husak je poništio sve reforme Praškog proleća i proterao iz vlade sve liberalne članove. U narednim mesecima i godinama je i proširio ovlašćenja tajne policije.

 

Drug Tito je rekao

da su studenti u pravu

Časopis student, jun 1968. godine

Ovo je već je čuvena rečenica iz filma Varljivo leto ’68. ali mnogi studenti, kada sagledaju sve događaje sa vremenske distance, kažu: “Ala nas je preveslao, baš je bio maher!” Studentske demonstracije u Beogradu su vrlo zanimljive i namerno ih ostavljam za kraj teksta. Iako su demonstracije u Beogradu deo globalnog talasa studentskih protesta, uzroci su im većim delom bili vezani za specifične prilike u Jugoslaviji. Nezadovoljstvo je posebno bilo usmereno prema istaknutim predstavnicima vladajuće Partije koje su počeli nazivati “crvenom buržoazijom“.

Dakle, neposredan povod – masovna tuča do koje je 2. juna došlo između studenata i “brigadira” prilikom koje je intervenisala tadašnja milicija i primenila silu prema studentima. Šta se zapravo desilo? Uveče, 2. juna 1968. godine bila je zakazana manifestacija „Karavan prijateljstva ’68“, koja je prvobitno trebala da se održi napolju, u omladinskom naselju, tako da su njoj mogli da prisustvuju i studenti i građani. Međutim, zbog najavljene kiše, došlo je do promene plana i odlučeno je da se priredba održi u sali Radničkog univerziteta na Novom Beogradu – što je značilo da za zainteresovane studente nije bilo dovoljno mesta, a prednost pri ulasku su imali brigadiri. Studenti koji su ostali napolju, bili su nezadovoljni i počeli su da protestuju, čak su i letele kamenice. Priredba je prekinuta i došlo je do masovne tuče. Ubrzo je intervenisala milicija i došla u otvoren sukob sa studentima.   

Već sledećeg dana su se studenti masovno okupili i krenuli prema Beogradu. Ispod podvožnjaka kraj današnjeg Bulevara umetnosti ih je sačekao kordon milicije sa naređenjem da im se ni po koju cenu ne dozvoli ulazak u grad. Premda su i neki političari pokušavali posredovati kako bi se sve mirno rešilo, na kraju je došlo do sukoba u kome su studenti uništili vatrogasno vozilo. Milicija je upotrebila vatreno oružje izazvavaši smrt najmanje četvoro lica. Studenti su se na kraju razbežali, ali je isti dan popodne u zgradi Rektorata donesena odluka o početku studentskog štrajka, koji je trajao narednih sedam dana.

Vrlo brzo studenti su formulisali zahteve: zahtevali su smenu načelnika beogradske milicije, slobodu štampe, uvođenje minimalnog ličnog dohotka za radnike i puštanje uhapšenih u dotadašnjim događajima. Beogradski univerzitet je ubrzo preimenovan u „Crveni univerzitet Karl Marks“. Svakodnevno je izlazio list „Student“, kompozitor Vuk Stambolović komponovao revolucionarnu himnu Leva, leva, leva, a na Filozofskom fakultetu su se počeli organizovati “konventi” (po uzoru na Nacionalni konvent iz doba Francuske revolucije). Neki profesori su držali predavanja i diskutovali sa studentima. Podršku su izrazile i brojne ugledne ličnosti, kao što su Desanka Maksimović, Mira Alečković, Stevo Žigon… Organizovan je intenzivan program, na glavnoj bini su se smenjivali umetnici, a Stevo Žigon je dobio ovacije posle izvođenja Robespjerovog govora (iz predstave Dantonova smrt, koja se tada igrala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu).

Crveni univerzitet Karl Marks

Tokom svih ovih događaja, vlasti su reagovale tako što su sprovodile policijsku blokadu objekata Univerziteta, isključivali telefonske linije a povremeno je nestajalo i struje. O demonstracijama i štrajku se nije javno govorilo – dakle, došlo je i do informativne blokade. Istovremeno su se počele javljati i glasine o tome da će se štrajk razbiti silom, to jest oružanom intervencijom policije, pa čak i JNA na fakultetima. Na kraju je 9. juna Josip Broz Tito održao govor na televiziji i izrazio uslovnu podršku studentima. Priznao je “određene nepravilnosti koje moraju biti uklonjene” i da “niko nije nezamenljiv, pa ni ja!”. Ovo je studentima bilo dovoljno da proglase pobedu i prekinu štrajk. Neki studenti su čak slavili uz pesmu i klicanje Titu. Uvedena je kategorija “minimalni lični dohodak”, ali šef beogradske policije nije smenjen. Uprkos činjenici da su “studenti bili u pravu”, nekima od organizatora i učesnika je kasnije suđeno zbog “kontrarevolucionarnih” aktivnosti, oduzimani su im pasoši, izbacivani su sa fakulteta…

Na mnogim mestima možemo da pročitamo kako su se šezdesetosmaši borili za ispravne ideološke ciljeve i kako je to bio poslednji istinski socijalni studentski pokret i protest. Mnogi neposredni učesnici mogu da posvedoče o ovim događajima, ali i oni iznose različite stavove. Mnogi i dalje sa ponosom ističu kako su oni bili šezdesetosmaši, ali ima i onih koji su se, kao na primer Danijel Kon-Bendit odrekli revolucionarne prošlosti. Mnogi studentski vođi su se priključili postojećim političkim partijama, a neki su našli mesto u ekološkom pokretu. Ipak, činjenica je da su na univerzitetima sprovođene reforme – a pitanje je kada bi one inače došle na red. Intelektualci su mahom ostali naklonjeni levici – ali tako je bilo i pre 1968.

Međutim, kao što smo već rekli – studentskih protesta je bilo i biće. U Hrvatskoj su studenti tokom 2009. godine u dva navrata blokirali nastavu na fakultetima kako bi se izborili za besplatan upis na prvu godinu studija, a 2014. godine je nekoliko nedelja trajala blokada nastave na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Mnogo je komentara kako su studenti koji danas protestuju zapravo samo lenji i neće da uče, kako se studentske borbe danas (za razliku od šezdesetosmaških) svode samo na to da se traže bolji uslovi studiranja. To je opet generalizacija – neko je zaista lenj i lepo mu je na protestu ili blokadi (oseća se važno i lepo sa samim sobom), a nekome je zaista stalo do onoga za šta se bori – bilo da su u pitanju ESPB bodovi ili neki viši cilj.

Međutim, treba imati nešto na umu – kad god bilo gde u svetu dođe do nekih društvenih protesta – na njima bude najviše studenata. „Da, ali to je zato što studenti nemaju šta da izgube!“ Nemaju šta da izgube (osim ispitnih rokova)? Nije baš tako. Studenti su obično veoma svesni društvenih problema, svesni su nepravde, svesni su kada je „nešto trulo“ u državi u kojoj žive, a često su optimistični i imaju nade da može da bude bolje nego što jeste.

U svakom slučaju, ne potcenjujte studente.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.