Stvaranje istorije, menjanje budućnosti ili robovanje u večitoj sadašnjosti – 70. Sterijno pozorje

U čast dramskom piscu Jovanu Steriji Popoviću, Sterijino pozorje, ove godine, održano je sedamdeseti put. U selekciji teatrološkinje i pozorišne kritičarke Ane Tasić, našlo se devet predstava u Takmičarskom programu i tri u međunarodnoj selekciji Krugovi. To su predstave iz Srbije (Sombora, Lazarevca, Novog Sada, Beograda), kao i iz regiona, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije i Severne Makedonije. Pod sloganom „Stvaranje istorije – menjanje budućnosti“ festival je ukazao na hitnu potrebu da se u pozorištu i životu suočimo sa sadašnjošću, onom koja je ovde i sada i koja srčano pokušava da se oslobodi teških okova, jer čovečanstvo, društvo, čovek je rob.

Tri najprovoktivnije, najizazovnije predstave sa ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, po mišljenju autora prikaza, sadržaj su i interes ovog teksta. U prvoj, čovek je rob, zatočenik države, direktno izložen njenoj jezivoj represiji, u okovima zatvora Golog otoka. U drugoj predstavi, čovek je rob božiji, rob nemilosrdne prirode, rob svojih gena, predaka i potomaka. Treća predstava je priča o robu liberalnog kapitalizma kroz priču o fudbaleru koji teško robuje vlastitom uspehu.

I Sterijini likovi, pre dvesta godina, robuju novcu (Kir Janja), društvenom statusa (Pokondirena tikva), lažima i iluzijama (Laža i paralaža)… a autor ta robovanja demaskira kako bi popravljao ljude.

Pozorište je, kao i čovečanstvo, oduvek u simbolici okovanog Prometeja koji stvara, oblikuje i usavršava čoveka, daje mu vatru i misao. “Silno je smrtne voleo on”! U borbi protiv nepravde i u težnji ka slobodi, teatar i čovečanstvo ne prestaju da se suprotstavljaju “vrhovnim bogovima” i zato uvek iznova biva kažnjeno. Kazna je orao koji mu kljuje jetru.

Beogradski trio

Predstava Beogradski trio, u produkciji Teatra Anton Podbevšek iz Novog Mesta i Cankarjevog doma iz Ljubljane (Slovenija), u režiji Matjaža Bergera, rađena je prema istoimenom romanu Gorana Markovića i predstavlja istorijski i društveni žig i ožiljak, maglovitu smešu teških uspomena iz nekadašnje zajedničke domovine, Jugoslavije. Ona donosi scensku uzvišenost kroz teatarski vid savršeno elegantne svedenosti, koji se bori svojom porukom, pristupom i principima, uz priziv kosmičke pravde, protiv zaborava, trulih sistema i nedorečenog teatra. Beograd krajem 1940-ih prošlog veka nakon Rezolucije Informbiroa, razilaženja Tita i Staljina i preko noći okrenutog političkog kursa. Britanski pisac i diplomata, agent MI6 Lorens Darel biva indukovan u politička proganjanja Titovih neistomišljenika i upleten u ljubavnu aferu sa ženom jugoslovenskog oficira, koji zavšava na zloglasnom Golom otoku, ona na Svetom Grguru.

Reditelj Berger zaumnim stilom režira partiju šaha. Već na početku, glumci su raspoređeni u dve grupe i sede na stolicama jedni naspram drugih, kao figure na šahovskoj tabli. Kako se dramaturška igra razvija, oni se pomeraju, razmeštaju, udaljavaju i približavaju, gradeći međuljudske odnose, dok pred njima sve vreme suvereno stoje dvojica visokih zvaničnika Velike Britanije, ministar spoljnih poslova i ambasador te zemlje u Jugoslaviji. Oni diktiraju tok radnje nonšalantno sedeći za svojim stolovima i, potpomognuti projekcijama koje se pojavljuju na sceni, simbolično “drže” celu pozorišnu zemlju i ljude u njoj u svojim rukama. Svedočimo prikazu “divljeg posla u diplomatiji”.

Na obe strane scenske frakcije, projektuju se crno-bele slike. Naravno da se u jednom trenutku na sceni pojavljuje digitalni pijedestal sa likom bivšeg predsednika Jugoslavije, Tita, naspram Staljina sa druge strane. U drugom, ove projekcije služe i za prikaz arhivskih slika: lica koja su se našla u kandžama mračnog vremena, bilo kao progontelji, bilo kao progonjeni ili žrtve represivnih mehanizama tadašnje države. Taj crno-beli svet, ispunjen neetičkom propagandom i prikazom “odavno prevaziđenog društva”, najednom se otvor kao dublja, svevremena priča, puna večne duše.

Bele ljubičice, crna (Petrova) rupa, poseta ovoj hladnoj zemlji, izbor za mis u zatvoru, kićeni vencem od “trnja i koprive”, sastavljeni od “gline i demona”, stoje ljudi i njihove priče, bez ironične nežnosti, bez tišine. U arhivu tragičnih sećanja, iz trougla tuge razvijaju se petougli, desetougli, čitave mreže i poveznice, zapisnici, dnevnici, depeše, uspomene koje do danas vuku svoje tačke bola. U predstavi, u borbi za golu biološku egzistenciju, svi bivaju izuveni iz cipela. Tajnovitost pojma UDBA iznosi se jasno i glasno preko mikrofona, recesionističke bande se imenuju, a hladna i zaboravljena (slučajno ili namerno?) prošlost donosi goruća pitanja. Iako su “ljudi svedoci sopstvene nesreće”, predstava kao slika i refleksija surovog doba, strašne istorije i naličja jedne zemlje ostaje elegantna. Ne idealizuje, ali poseduje otmenost dok pripoveda o svemu tome, dok predstavlja u finim slikama i gestama. Tačna je, žestoka, iskrena i sa taktom. I kad se se sve ruši i raspada, čak i u tome ima elegancije u ovoj režij, u ovoj predstavi. Tom nastojanju je saobražena i gluma.

Glumac Svit Stefanija koji igra Boru Tankosića, žrtvu ekstremne represije sistema, progonjenog, okovanog, spuštenog u (Petrovu) rupu i kojeg neće slomiti, izložio je za ovaj prikaz svoj mali traktat o glumi:

“Liku Bore Tankosića pristupio sam iz ugla razdvojenog čoveka. S jedne strane stoji „ideal komunizma“, tj. sovjetska Rusija i Staljin, a s druge strane, naravno, porodica. Najzanimljiviji mi je bio upravo taj unutrašnji raskol, koji je danas teško i zamisliti – kako neko može zbog neke ideje da žrtvuje baš sve. Fizički i psihički pokušao sam da prikažem čoveka koji se ni po koju cenu neće pokoriti, čak i ako to znači da će izgubiti sve.

U interpretaciji lika pokušavao sam da pronađem i momente u kojima lik sumnja u svoj izbor. Gde ni sam više nije siguran da li je postupio ispravno. Da li ideja u koju veruje zaista vredi toliko.

Pošto je to čovek koji je navikao da svoja osećanja i želje podredi nekoj ideji, igrao sam se sa tim – kako prikriti osećanja. Kako potisnuti ono što su u stvari njegove najveće želje. U predstavi postoji samo nekoliko trenutaka u kojima (nadam se) gledalac dobija uvid u unutrašnji svet lika.”

Vera Tankosić neće preživeti, umreće u stravičnim mukama. Bora je uspeo da se spase, ali da li se zaista spasao, preživeo?

Estetika igre, režije, teksta je nadvladala, pobedila sva zla i strahote o kojima je svedočila.

Boj na požiralniku

 

“ A ženi (Gospod Bog) reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog, i on će ti biti gospodar.

Pa onda reče Adamu: Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kog sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svog veka; Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko; Sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti“ (3:16 – 3: 20 Postanje, Prva knjiga Mojsijeva, Biblija).

Ovome nas opominje Lorencijeva režija Boja na požiralniku.

Režije Jerneja Lorencija inače predstavljaju teatarske “ikonografije”, pokretne istorije umetnosti, seciranje čoveka od krvi i mesa. To su dugačke, duboke naracije koje samim svojim odjekom proždiru scenu, svetovi puni vere, priče i prikazi umetničke religije, gluma i scenski pokreti do granica izdržljivosti. Rituali. Takva je i predstava Boj na požiralniku koju je izvelo Prešernovo gledališče, Kranj i Mestno gledališče, Ptuj, iz Slovenije.

Oblikovana prema noveli Prežihova Voranca, jeste slika ciklusa, beskonačnih koraka, beskrajnog rada koji se, onome ko ga ne poznaje, može učiniti kao ples. To je bolna inscenacija arhetipa: priča o čoveku Dihuru, koji je rođen da umre, a dok živi da preživljava. Isto kao i svi Dihuri i Dihurke pre i posle njega. Reč “boj” u naslovu predstavlja egzistencijalnu borbu, rat u kom je od rođenja do smrti umesto oružja, ratarsko oruđe, gde neprijatelj nije od majke rođen već od Boga stvoren. Dakle, nepobediv je. Priroda. Predstava ritualizuje slovenački socijalni realizam, zob i mahovinu. Kazuje: ako se rodiš kao Dihur ili Dihurka, kad porasteš postaćeš gonič volova ili čobanica. Kolevka ti se večno ljulja, zemlja ti je neplodna, a glad neugasiva. Dihurov, oduvek i navek, najveći smrtni neprijatelj jesu vododerine.

“Prava čudovišta bile su bare, gde je vlaga posebno jako izbijala. Te bare su Dihurovi zvali ‘požiralniki’, verovatno zato što su gutale i uništavale useve“.

Molitva za vola i sahranjen čovek na neosvećenoj zemlji. Ritam drvenih đonova i ljudskih kopita. Koraci kao takt prolaznosti vremena. Utabana zemlja, večita kiša koja se meša sa znojem. Smena dana i noći. „Prostrana, mirna, mirisna noć.” Novi dan za za seljaka.

„Ne daj svom telu odmora.” Zarad hleba. Glad kuca na vrata.

Reditelj pokazuje vrhunsku veštinu svog zanata i nesamerivog talenta upravo kroz ritam. Dugačka pripovedanja uvlače gledaoca duboko u ponore čovečanstva. Pokret glumaca na sceni je srčan, snažan, moćan i do potpune iscrpljenosti. Ples i muzika predstavljaju dva posve odvojena pojma, iako savršeno korespondiraju. Ples ne prestaje čak ni kad muzika utihne. Muzika, pak, ispunjava prazninu scene. Sve je povezano na nov, eksperimentalan i izuzetno moćan način, gde je svaki deo, svaki segment predstave nezavistan, samosvojan, silovit i sposoban da stoji bez oslonca i podupiranja od strane drugih fragmenata. Lorencijeve tematske fiksacije, koje se kao tanana nit provlače kroz njegov stvaralački opus: poput dečjih suza koje se nikada nisu smele dogoditi, stradanja koje niko nije mogao sprečiti, istine koja duboko ulazi u svakog glumca, unutrašnjeg hrišćanstva koje se rađa kroz umetnost, bespomoćnih životinja, kamerne i ambijentalne scenografije i ovde su prisutne. Iste, a opet nove, ohrabrujuće i veličanstvene. Četvoro glumaca nosi ovo prikazanje: Darja Reichman, Živa Selan, Gregor Luštek i Branko Jordan. Muž i žena u mlađoj i starijoj dobi. U krug. Svako je sirov i potpun, savršen. Reditelj uči glumce kako da gledaju publiku ravno u oči, svakoga ponaosob, da govore iskreno, da budu svesni teksta, da ga dožive i unesu u dušu, kako svoju, tako istovremeno u gledaočevu. Scena je njiva. Scena je ring. Ispovedaonica, dvorana i koliba. I ništa. I kada je ništa, i tada je lepa, u režiji Jerneja Lorencija.

Glumica iz predstave, Darja Reichmann podarila nam je svoj traktat:

“Svi smo potomci svojih predaka, koji su za svoje preživljavanje zavisili od zemlje i milosti vremena, i to je ostalo u nama – i u meni. U čast predstave Boj na požiralniku, posadila sam na terasi krompir u tri velike vreće namenjene za to. Tada sam shvatila koliko je to težak posao i koliko si zavistan od sreće i vremenskih uslova. Moj prinos je bio jako slab i mogu reći da nisam uspela. Kao glumici, svakako mi je bilo lakše – ali ne i lako – jer je rad na ovoj ulozi zahtevao ogromno učenje teksta napamet i veliku fizičku kondiciju.

Rad sa Jernejem Lorencijem, s kojim sam sada radila već šesti put, zaista zahteva veliku posvećenost, ali nije teško tu posvećenost usmeriti u predstavu, jer su već same probe toliko zanimljive da te potpuno uvuku u svet koji istražujemo. To je velika privilegija i na tu priliku sam uvek iznova neizmerno zahvalna. Meni lično je najteže bilo to što sam morala bolnu priču da prenesem kao medij, a da ne dopustim da me emocije i osećajnost prema tim ljudima odvedu predaleko. Ipak, tokom predstave doživljavam mnoga osećanja – možda još i više kada sam u ulozi samo kao slušalac. Uvek me iznova potrese priča o volu, zatim Dihurkina smrt, a naravno i junaštvo te dece prepuštene samima sebi, kako su kopala grob i pravila kovčeg za oca. Dihur je arhetip slovenskog čoveka, ali i univerzalni simbol – onaj koji živi sa zemljom, zavisan je od nje i čvrst u shvatanju sveta, koji za njega nije milostiv već surov.

Veliki Lovro Kuhar – Prežihov Voranc – za mene je kroz rad na Boju na požiralniku ponovo bio pravo otkrovenje. Svi smo ga čitali u školskim danima – u višim razredima osnovne škole i potom u gimnaziji. Moram priznati da sam ga poslednji put pre ovog rada čitala sa svojim sinom, kada je Solzice imao za lektiru, i tada sam videla koliko je teško detetu, odnosno vrlo mladom čoveku, da ga zaista razume. Ovo novo susretanje s njegovom literaturom bilo mi je veliko zadovoljstvo. To je ta privilegija našeg poziva – da literaturu uvek iznova možemo i moramo da otkrivamo. Najviše me, pri ponovnom čitanju, oduševilo majstorstvo njegovog jezika, koji me je potpuno opčinio. Sada shvatam da to kao mlada nisam umela tako da doživim. Koristi mnogo arhaičnih izraza i trebalo je uložiti trud da sve to odgonetnemo. Gostovanja predstave na Koruškoj, i u Sloveniji i u Austriji, gde Voranca ljudi zaista smatraju svojim i gde je kontakt s publikom bio posebno dirljiv, neću zaboraviti . Bila sam takođe veoma dirnuta i predivnim odzivom novosadske publike, i ovom prilikom, izražavam veliki naklon gledaocima.

Borba sa proždrljivcima, arkonima, demonima nam je svima zajednička, večna.

Jezik kopačke

Zagrebačko kazalište mladih (Hrvatska) predstavom Jezik kopačke odmah upućuje snažan i britak sportski pozdrav publici. U režiji Boruta Šeparovića, i na osnovu dramskog teksta Filipa Grujića i Ivana Ergića, ova predstava razotkriva fudbal kao religiju savremenog kapitalizma gde telo postaje valuta, vreme se meri u monetama, a stadioni se pretvaraju u hramove bez boga. Kroz mit o zlatnom dresu i sliku ponoćnih kazanova, predstava otkriva sport kao zversku igru i kao nasilni čin nad sopstvenim telom i dušom. Surova, bespoštedna igra na sceni, isto je kao i na terenu.

Dramski tekst i moćna režija nemilosrdno ogoljavaju raspad iluzije uspeha. U glavnoj ulozi, Davida, u centru fudbalske biografije nalazi se glumac Bernard Tomić, koji glumom proživljava pasivnu patnju unutar odavno potpuno izmehanizovanog sistema sportske industrije, sveta dečijih sličica, šljaštećih reklama i bezdušnih kladionica koje generišu lažnu sliku ispod koje zjapi ogromna praznina. U tom svetu bez milosti ljubav postaje kolateralna šteta, karijera je imperativ, luksuz je smešan i glup osećaj neograničenih tura žestine u zadimljenom klubu, dok simbol balkanskog melosa bruji sve glasnije, sve nejasnije, sve dublje u gomili bez lica. Sportisti su pod svetlima reflektora, a njihovo zdravlje meri se u realnom vremenu na video bimu tokom čitave predstave. Sve se beleži. Broj otkucaja. Broj koraka. Samo cifre – neprestano pisane i brisbane. Povrede su nevidljive, sakrivene. Umor je nepriznat. Osećanja su potisnuta, ne postoje. Jer slabost se ne sme ni naslutiti. Fudbalska lopta postaje Sizifov kamen, težak, pretežak. Utakmice nisu više sportska bojišta već životinjski kavezi u kojima se odigrava borba na život i smrt. Fermentacija svake emocije, gubitak kontrole, slom volje, dok sistem ne preuzme i poslednju putanju lopte. Mit o kopačkama koje, kada jednom obuješ, ne možeš više izuti. Same od sebe igraju. Kopačke. Osuđen si da večno igraš. Večno se dokazuješ. Opet i opet. Bez kraja. Epilog je Pres-konferencija bez novinara. Fudbaler koji sam sebi postavlja pitanja i odgovara jedinom istinom koja ga, paradoksalno, ne oslobađa. Duša je u ofsajdu. Formacija četiri-četiri-dva i jedan čovek koji više ne zna zašto mu je sve ovo trebalo.

Dramaturški žustri napadi, ofanzive, šut pravo u publiku. Moćna dimenzija scenskog pokreta, za koju je zaslužna Tamara Despot, prodire u mišićno pamćenje tela, u tačku pucanja. Svlačionice ogoljavaju toksične obrasce funkcionisanja. Navučen dres postaje presvučen identitet. Kostimografkinja Marta Žegura oblači likove u uloge koje se ne skidaju lako. Nikako. Zaslužen dres. Grb na grudima. Zvezda sreće? Pobednički mentalitet i mentalni dribling ne prestaje. Jer utakmica uvek traje. Igara života. “Ne može nam niko ništa?” Budi “pravilan, ispravan i ispran.” “Jači od sudbine?”

Završna redove ispisuje Filip Grujić, jedan od autora drame Jezik kopačke, koje je napisao za potrebe ovog teksta.

Evo njegovog malog traktata o drami:

“Balkan nas oblikuje mnogostruko – kroz naše oči i naš život, podjednako koliko i kroz oči zapadnog sveta koji Balkan smešta u jednu od svojih fioka, očekujući od Balkana da bude sve što Zapad nije – makar u kulturno-hegemonskom smislu. Odrastanja generacije rođene sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih – nisu ista kao odrastanja istih generacija zapadnog sveta – a nažalost, kad govorimo o svetu, uvek govorimo o zapadnom – to će se u nekom trenutku, svakako, promeniti.

U slučaju “Jezika kopačke” taj Balkan se ogleda kroz odnos porodice i Davida – mi se držimo porodično zajedno, zajedno rastemo i zajedno padamo.

Za bilo kakvo delo, neophodno je da postoje dve sukobljene strane, makar i vrlo apstraktne. U svetu fudbala jedna od tih, kao što si rekla – upravo je surovost naspram nežnosti. Tim redosledom.

Kad bi se pravila predstava o pozorištu, samo bi se obrnuo redosled – nežnost naspram surovosti.

Pozorište, kako znamo odavno, nije ono šta život jeste, već šta bi mogao da bude. Zato nam je bio bitan monolog na kraju, onaj koji se u opipljivom svetu ne bi dogodio u tom trenutku – ali u našem, stvorenom, pozorišnom svetu – može. Čim se ubija iluzija realizma, a suludo je zadržavati je, četvrti zid je nebitan.

Ali šta pozorište može, zavisi od mnogo uslova. Iskreno, mislim da kod nas pozorište trenutno ništa ne može. Ali to je već neka druga tema.”

Emilija Kvočka

Tekst je prvobitno objavljen na portalu The Theatre Times. 

  Emilija Kvočka, Pozorište, Sterijino pozorje, The Theatre Times., Umetnost