Stvarne i imaginarne granice Starog kontinenta – Gde počinje, gde je kraj Evrope? Zašto, na primer, Sibir ne pripada Evropi, mada ga naseljavaju Evropljani, koji razmišljaju i žive kao i ostali Evropljani? Gde se završavaju granice Evrope na jugu kod zajednice naroda Rusije? Gde je granica na Atlantiku? Koja ostrva su Evropa, a koja ne i zašto nisu? Na tim sastancima postalo je jasno da se Evropa samo na površan način može definisati kao geografski pojam: Evropa se ne može definisati geografskim terminima, pošto je ona kulturološki i istorijski pojam.

Prethodno rečeno postaje očiglednije ukoliko krenemo da istražujemo izvore Evrope. Ko govori o izvorima Evrope, uobičajeno se poziva na Herodota, koji je prvi prepoznao Evropu kao geografski pojam, stoga je definiše: “Persijanci smatraju Aziju svojom kao i varvarske narode koji tamo žive, dok Evropu i grčki svet vide kao odvojenu zemlju”. Tu se ne govori o granicama, ali je jasno da su države koje danas čine nukleus Evrope bile van vidnog polja antičkog istoričara. Stvaranjem helenskih država i Rimske imperije stvoren je kontinent koji je osnova Evrope, ali je imao potpuno drugačije granice: radilo se o zemljama oko Mediterana, koje su zbog međusobnih kulturnih veza, saobraćaja i trgovine, sličnog političkog sistema, zaista činile pravi pravcati kontinent. Trijumfalni dolazak Islama u VII i početkom VIII veka načinio je granicu na Mediteranu, podelio ga je, da tako kažemo, na pola, tako da je sve ono što je do tada bilo jedan kontinent podeljeno na tri kontinenta: Aziju, Afriku i Evropu.

Menjanje antičkog sveta na Istoku prolazilo je mnogo sporije nego na Zapadu: Rimska imperija sa Konstantinopoljem kao centralnom tačkom odolevala je – iako je sve više bila na margini – sve do XV veka. Zapadni deo Mediterana već negde oko 700 godine više nije jedinstven kulturni prostor, a istovremeno se granice šire ka severu. <I>Limes<i> koji je do tada bio kontinentalna granica nestaje, i otvara se ka novim istorijskim prostorima, koji obuhvataju Galiju, Germaniju, Britaniju kao zemljama koje čine nukleus same po sebi, a ubrzano počinje i širenje ka Skandinaviji. U ovom procesu pomeranja granica idealni kontinuitet sa prethodnim mediteranskim kontinentom, gledajući geografski kroz različite termine, obezbeđen je gradnjom teologije istorije: u vezi sa knjigom Danilovom, smatrano je da je rimska imperija obnovljena i ojačana hrišćanskom verom kao poslednje i trajno kraljevstvo istorije sveta, stoga je definisana kao savez naroda i država koje će stvoriti trajni Sacrum Imperium Romanum.

Taj proces nove istorijske i kulturne identifikacije završen je u potpunosti pod vlašću Karla Velikog, i tu se ponovo pojavljuje staro ime Evropa u promenjenom značenju: ta reč je određivala carstvo Karla Velikog, a istovremeno je odražavala kontinuitet i novinu sa novim savezom država, tako da je predstavljala snagu nosioca budućnosti. Nosioca budućnosti zato što je shvatana kao kontinuitet dotadašnje istorije sveta i dodatno se ojačavala u onome što je večno.

Istina je da je pojam Evropa ponovo nestao nakon kraja karolinškog carstva, i da je ostao sačuvan samo u jeziku učenih ljudi. U jeziku naroda on se pojavljuje tek početkom moderne epohe, što je povezano sa opasnošću od Turaka, kao model samoidentifikacije, da bi se učvrstio u XVIII veku. Nezavisno od priče o samom terminu, osnivanje Franačkog kraljevstva kao Rimskog carstva koje nije nestalo i koje se ponovo rađa, označilo je odlučan korak ka onome što danas zovemo Evropa.

Naravno, ne smemo zaboraviti da postoji i drugi koren Evrope, ne samo onaj Zapadni. Rimsko carstvo, kao što smo rekli, opstajalo je kroz Vizantiju i borilo se protiv oluja migracija stanovništva i islamske invazije. Vizantija je sebe videla kao pravi Rim, tu carstvo, zapravo, nikada nije palo, što je dodatni razlog što se nastavljalo sa polaganjem prava na drugi deo carstva, zapadni. I Rimsko istočno carstvo se širilo ka severu, dolazeći među slovenske narode, tako da je stvoren sopstveni svet, grčko-rimski, koji se razlikuje od latinske Evrope liturgijom, drugačijom crkvenom hijerarhijom, različitim pismom, i odbacivanjem latinskog kao zajedničkog jezika.

Zasigurno, postoji dovoljno elemenata koji ih spajaju, koji od dva sveta mogu da načine jedan: na prvom mestu zajedničko je nasleđe Biblije i crkve prvog milenijuma, koje u oba slučaja počiva na korenima koji su van Evrope, u Palestini. Zajednička je ideja carstva, zajedničko je shvatanje suštine crkve kao i osnovnih ideja pravde i pravnih instrumenata. Pomenuo bih i monaštvo, koje je kroz velike tokove istorije ostalo osnovni nosilac, ne samo kulturnog kontinuiteta nego i osnovnih moralnih i duhovnih vrednosti, krajnjih orijentira ljudi, jer se radi o pre-političkoj i nad-političkoj snazi koja je bila nosilac ovih neophodnih uzdizanja.

Odvojenost i razlikovanje vlasti suštinsko za Evropu

Između dve Evrope, bez obzira na zajedništvo osnovnih crkvenih nasleđa, još uvek postoji duboka razlika čiji značaj je istakao Endre fon Ivanka: u Vizantiji, Kraljevstvo i Crkva su skoro izjednačeni jedno sa drugim, Imperator je poglavar crkve.

On podrazumeva sebe kao Hristovog predstavnika, u vezi sa figurom Melhisedeka, koji je istovremeno bio kralj i sveštenik (Post 14,18), a od VI veka nosi zvaničnu titulu „kralja i sveštenika“. Zbog činjenice da je od vremena Konstantina imperator napustio Rim, u staroj prestonici Carstva mogla se razvijati autonomna pozicija rimskog biskupa kao Petrovog naslednika i vrhovnog pastira Crkve. Od samog početka Konstantinove ere uočava se dualitet vlasti. Imperator i Papa imaju odvojenu vlast, niko nema totalitet vlasti. Papa Đelazio I (492 – 496) formulisao je viziju Zapada u svom čuvenom pismu imperatoru Anastaziju a još više u svom četvrtom traktatu, gde on nasuprot vizantijske tipologije Melhisedeka naglašava da se jedinstvo vlasti nalazi samo u Hristu: „on je, naime, zbog ljudske slabosti (oholosti!) razdvojio dve vlasti, tako da niko ne postane ohol“. Zbog večnih stvari, hrišćanskim imperatorima su potrebni sveštenici (pontifices), a njima su zbog ovozemaljskih stvari potrebni imperatori. Sveštenici moraju da poštuju, u svakodnevnim stvarima, zakone imperatora koji je krunisan po božanskom redu, dok on mora da posluša sveštenika po božanskim pitanjima. Time je uvedena odvojenost i razlikovanje vlasti, koja je bila od suštinskog značaja za dalji razvoj Evrope, i time su postavljeni temelji onoga što je tipično za Zapad.

Pošto je sa obe strane postojala živa želja da se prekine ta razdvojenost i da se dostigne totalitet vlasti, taj princip razdvajanja je postao izvor beskrajnih patnji. Kako bi ispravno i konkretno politički i religiozno trebalo primeniti taj princip, ostaje suštinski problem i za današnju i buduću Evropu.

Na osnovu onoga što smo rekli, možemo da smatramo da je uzdizanje Karolinške imperije sa jedne strane, i kontinuitet Rimskog carstva u Vizantiji i njena misija kod slovenskih naroda sa druge strane, pravo rađanje Evropskog kontinenta. Početak modernog doba predstavlja za obe Evrope preokret, radikalnu promenu, koja će dotaći samu suštinu kontinenta, ali i geografske susede.

Turci su osvojili Konstantinopolj 1453. O. Hiltbruner komentariše taj događaj lakonski:“…poslednji…učenjaci su emigrirali…ka Italiji i preneli su humanistima Renesanse umeće čitanja originalnih grčkih tekstova, ali je Istok zapao u odsustvo kulture“. Ova tvrdnja je izneta na pomalo grub način, zato što su i dinastije Osmana imale svoju kulturu, ali je istina da je grčko-hrišćanska kultura, evropska, vizantijska time došla do svog kraja. Tada je jedno od dva krila Evrope rizikovalo da nestane, ali vizantijsko nasleđe nije nestalo. Moskva je proglasila sebe trećim Rimom, osnovala je sopstvenu patrijaršiju na bazi ideje drugog translatio imperii i predstavljala se kao nova metamorfoza Sacrum Imperium – kao sopstvena forma Evrope, koja je ipak ostala u jedinstvu sa Zapadom i orijentisala se ka njemu, sve dok Petar Veliki nije pokušao da je učini zapadnoevropskom zemljom. To širenje ka severu Vizantijske Evrope uzrokovalo je i proširenje granica kontinenta ka Istoku. Shvatanje Urala kao granice je potpuno proizvoljno, ali u svakom slučaju svet na Istoku je postao vrsta podstrukture Evrope, niti Azija niti Evropa, koji je Evropa suštinski uobličila, ali sama nije učestvovala u njenom karakteru kao subjekat: objekat a ne nosilac njene istorije. Možda je time definisano postojanje kolonijalne države.

Podela Evrope prešla je i u Novi svet

Možemo, u pogledu Vizantijske Evrope, ne zapadne, na početku modernog doba, govoriti o dvostrukom događaju: sa jedne strane nestajanje stare Vizantije kao istorijskog nastavka Rimskog carstva, sa druge strane Evropa dobija sa Moskvom novi centar i širi svoje promišljanja.

Evidentno je da unutar pod formom državne crkve, koja je postala obeležje Evrope, i slobodne crkve, koja nalazi svoje utočište u Severnoj Americi, o čemu ćemo još pričati.protestantskog sveta postoji razmimoilaženje, pre svega između luterana i reformatora, kojima se pridružuju prezbiterijanci i metodisti, dok Anglikanska crkva pokušava da pronađe srednji put između katolika i evangelista. Svemu tome se dodaje razlika između hrišćanstva

Obratimo pažnju na drugi događaj, koji je suštinski obeležio situaciju tadašnjeg modernog doba latinske Evrope: otkriće Amerike. Širenje Evrope ka istoku, kao i širenje Rusije ka Aziji, odgovara izlasku Evrope van svojih granica, ka svetu koji se nalazi sa druge strane Okeana, ka Americi. Podela Evrope na latinsko-katoličku i germansko-protestantsku će se osetiti i u novookupiranoj zemlji koju su zauzeli Evropljani. U početku je i Amerika bila deo proširene Evrope, kolonija, ali ona, istovremeno, nastaje sa bunama u Evropi, uzrokovanim Francuskom revolucijom, gradeći svoj subjektivni karakter. Počev od XIX veka, mada je suštinski obeležena svojim evropskim nastankom, staje nasuprot Evropi kao samostalni subjekat.

Prateći istoriju u pokušaju da upoznamo najdublji, unutrašnji identitet Evrope u razmatranje smo uzeli dva značajna istorijska događaja: kao prvi nestajanje starog mediteranskog kontinenta i stvaranje kontinenta Sacrum Imperium, koji se više izmešta ka severu, u kome se od Karolinškog perioda stvara Evropa kao zapadno-latinski svet. Pored ovog stoji nastavak starog Rima kroz Vizantiju, i njenim širenjem ka slovenskom svetu. Kao drugi korak pratili smo pad Vizantije i shodno tome širenje Evrope ka severu i istoku hrišćanske ideje carstva, a sa druge strane unutrašnje podele Evrope u germansko-protestantski deo i latinsko-katolički, i istovremeni izlaz ka Americi, na koju se prenosi ta podela, a koja će postati samostalni subjekat, nasuprot Evropi. Sada bi trebalo govoriti o trećem preokretu, koji je u potpunosti kreirala Francuska revolucija. Istina je da je Sacrum Imperium još od kraja Srednjeg veka doživljavan kao ideja u nestajanju i postajao je sve slabašniji argument u interpretaciji istorije, ali tek se tada raspada taj duhovni okvir i formalno, duhovni okvir bez koga Evropa ne bi mogla nastati. To je vrlo značajan proces, kako sa političke tačke gledišta, tako i sa idejne. Sa idejne tačke gledišta to označava da je građenje sakralne istorije i državne egzistencije odbačeno. Istorija se ne meri više na ideji Boga koji joj prethodi i koji joj daje formu. Država se posmatra u potpuno sekularnim terminima, bazirana na racionalnosti i volji građanagranice ka Istoku, rađanjem kolonijalne predstrukture u Sibiru.

Može se, istovremeno, konstatovati da i na Zapadu postoji dupli proces koji će imati veliki istorijski značaj. Veliki deo nemačkog sveta se odvaja od Rima, nastaje nova iluministička forma hrišćanstva, tako da Zapadom protiče linija razdvajanja, koja će stvoriti i kulturni limes, granica između dva načina razmišljanja i.

Država Boga prepušta privatnosti

Prvi put u istoriji nastaje sekularna država, koja ostavlja po strani božansku garanciju i božansko normiranje političkog elementa, smatrajući ga mitološkom vizijom sveta. Boga prepušta privatnosti, jer on ne pripada javnom životu i zajedničkom građenju volje. Ona se smatra delom razuma, kojoj se Bog jasno ne ukazuje. Vera i Bog pripadaju području osećaja, a ne razumu. Bog i njegova volja prestaju da budu relevantni u javnom životu.

Na taj način, krajem XVIII i početkom XIX veka, nastaje novi tip šizme, čiju ozbiljnost sve više i više uočavamo. Na nemačkom ona nema pravi izraz, zato što se tamo konsekvence osećaju sporije. U latinskim jezicima ona se označava kao podela između hrišćana i laika. Ta podela je prodrla među latinske narode u poslednja dva veka izazivajući velike lomove, dok je protestansko hrišćanstvo imalo lakši put otvarajući prostor liberalnim i iluminističkim idejama unutar sebe, bez uništavanja šireg hrišćanskog konsenzusa. Aspekt realistične politike nestajanja antičke ideje imperije sastoji se u tome što sada nacije, države koje su nastale na zajedničkim lingvističkim okvirima, postaju pravi i jedini nosioci istorije i dobijaju rang koji do tada nisu imali. Eksplozivna dramatičnost tog istorijskog subjekta, koji je u množini, vidi se u činjenici da velike evropske nacije postaju čuvari univerzalne misije, koja je morala dovesti do sukoba među njima, čiji smrtni ishod smo osetili, u velikoj meri, u veku koji je za nama.

Ovde ćemo posmatrati još jedan proces kojim istorija prošlih vekova prelazi u moderno doba. Ako je stara Evropa, ona koja je prethodila modernom dobu, upoznala suštinski samo najbližeg suseda sa kojim se morala suočiti na život i smrt, mislimo na islamski svet, ako je preokret modernog doba doveo do širenja ka Americi i delom ka Aziji bez dodavanja kulturnog subjektiviteta, sada je na redu bio put ka dva kontinenta koji su dotaknuti samo marginalno: Afrika i Azija, koje je trebalo transformisati u evropske filijale, tačnije kolonije. Do određenog nivoa ta namera je i uspela, zato što Azija i Afrika danas, takođe, prate ideal sveta koji oblikuje tehnika i blagostanje, tako da su stare religiozne tradicije došle u krizu dok naslage potpuno sekularnog mišljenja dominiraju sve više javnim životom.

Doduše, postoji i kontraefekat: uzdizanje islama nije povezano samo sa materijalnim bogatstvom islamskih zemalja, nego činjenicom i svešću da je Islam u stanju da ponudi duhovnu nadgradnju neohodnu za život ljudi, osnova koja, čini se, izmiče staroj Evropi, koju bez obzira na svoju političku i ekonomsku moć doživljavaju kao osuđenu na pad i sumrak.

I velike religiozne tradicije Azije, pre svega njena mistična komponenta koja se izražava kroz budizam, uzdižu se kao duhovne sile nasuprot Evropi koja negira sopstvene religiozne i moralne temelje. Optimizam po pitanju pobede evropskog elementa kako je Arnold Tojnbi tvrdio početkom šezdesetih godina, čini se potpuno prevaziđenim: „Od 28 kultura koje smo identifikovali…18 je mrtvo a devet od deset preostalih – u suštini sve osim naše – pokazuju znake nestanka i odumiranja“. Ko bi danas ponovio slične reči? U suštini – šta je naša kultura koja još postoji? Nije li možda evropska kultura civilizacija tehnike i trgovine koje su pobedonosno raširene po celom svetu? Nije li, možda, ona nastala postevropskim modalitetom kraja starih evropskih kultura? Primećujem paradoksalni sinhronizam: pobedom tehničko-sekularnog postevropskog sveta i univerzalizacijom načina života i načina mišljenja nastaje u celom svetu, ali pre svega u neevropskim svetovima, utisak da je svet evropskih vrednosti, njena kultura i njena vera, ono na čemu se gradi njen identitet, stiglo do svog kraja i da polako silazi sa scene: da je sada vreme novih sistema vrednosti koje potiču iz drugih delova sveta, predkolumbijske Amerike, Islama, azijske mistike.

Sledeći nastavak

Autor: Jozef Racinger  – BENEDIKT XVI

Danas online

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Feljtoni, Jozef Racinger, Religija