Stvarnost i još ponešto

Ulogujte se / Kreirajte profil

Stvarnost i još ponešto

.

Become a Patron!

.

Imala sam par meseci kada su me roditelji doneli na Juhor planinu na Đurđevo brdo u jednu udobnu kuću, koja je postala moja kolevka. Nebo, šume i trave, dan i noć, vetar, kiše, snegovi – sve je postajalo moje. Rasla sam uz osmeh i negu mojih mladih i lepih roditelja i sa snoviđenjima. Bila sam mršuljava bojažljiva, okretna i radoznala devojčica. Vrlo brzo su tata i mama počeli da me nose i vode po stazama, mahovini korenju drveća i divljim jagodama; podizali me uvis da gledam nebo kroz krošnje drveća, i velike stene – činilo mi se da su onako okrugle – stene šaputale glasom nekih moćnih, davnašnjih naseobina. To sam slutila i pribojavala se – dodirivala sam ih lagano i drhtavo. Stene i travnjaci su mi postajali druga kuća-kolevka. Ležala sam na njima, dremala, kada je sunce grejalo. Noću sam, uvijena u toplo ćebe, osećala da stene, vetar u šumama i kapljanje kiše, čuvaju moj san. Osluškivala sam daleke krikove, noću su dolazili s neba i iz zemlje. Nisam znala čiji su, plašila sam se, a mama me ljuljala da ponovo zaspim.

Koju godinu kasnije, gledala sam u trenucima samoće na proplancima – konjanike, konje i koplja. Jurili su naokolo i nestajali u dubinama šuma.

U bloku za crtanje, olovkom i bojicama sam crtala krugove i tačke kako se kreću slično jezercima i zvezdama. U beskraju noći koloplet jezerca svetlucao je, a ja bih se pojavila u spavaćici kao zalutala devojčica. Budila sam se, držeći se za toplo krilo usnule majke. U toj tami činilo mi se da su postojali neki ljudi u ovim krajevima, koji su nestali u dubinama vremena. Nazirala sam kamene nosače tvrđave, kule od kamena i drveta i jurnjave u bitkama. Moja otkrića su dolazila sama od sebe.

Tata je radio u noćnim smenama i moji snovi postali su budilnik sa raznim iznenađenjima nemirne prirode koja me je okruživala. Lišće je svetlucalo i treperilo naspram ulične svetiljke, dok sam čekala šta će iz njih da se pojavi. Obično ništa , osim mačka koji je grebao po kamenom temelju kuće u svom noćnom lovu. Navikla sam se na strašne gromove i munje koje su iz petnih žila osvetljavale mračne prostore šuma i padina planine. Danju sam na livadi plela venčiće od trave, grickala bagremove slatkaste pupoljke i zagledala cvetove nevena kao svoju malu braću, koji su tu, u bašti, bili uz mene i mirisali, onako žuti, otvoreni, veseli. Plavi vrhovi Juhora vodili su moje malene misli u tajne koje sam pokušavala da razaznam.

Život sa tajnama je fini i čudan, i dete, kada je samo, ima samo svoj svet u kome stalno nešto traži i otkriva. Sunce je pratilac svih promena. Dete i Sunce se stalno igraju i nadigravaju se. Dete – nasluti Sunce, a Sunce se pojavi. Onda Sunce nasluti dete, a dete se pojavi. Kiša i sneg su vetropirasti i nemirni – nema veće uživancije od valjanja u blatu ili u snegu.

Ponekad je vatra palila bagrenje i ono je pucketalo kao kestenje koje je mama zimi u tiganju pekla na peći.

Mama me je vodila u selo Bagrdan u podnožju planine, da se družim sa seoskom decom i da kusam dobru domaću hranu tetka Rade. Ona je imala kamaru dece. Žuti, šuštavi kukuruz smo svi voleli da skidamo i komišamo. Ambari, kao kule s providnim dugim letvama, bili su zamkovi, a mi, deca, bili smo kraljevi i kraljice; svečano smo hodali, pevali, plesali. Reka Morava, blizu kuća i njiva, izgledala mi je preteće. Posebno sam uzmicala pred njenom nabujalošću i plašila se poplava od obilnih kiša. Ipak, rano sam naučila da pevam narodnu pesmu „Oj Moravo, oj Moravo“, umotavajući se u beli čaršav i razmahujući rukama, kako sam to videla da radi pevačica u letnjoj bašti Đurđevog Brda. Učila sam drugu decu da svečano hodaju, pevaju i plešu. Sve smo učili jedni od drugih – bili smo prava vesela družina, skitajući po seoskim dvorištima.

Sve ovo vreme i doživljaji prožimali su se fantastičnim komešanjem ogromne Celine. Priroda u komešanju, i mi deca u divljoj bašti detinjstva – Igrali smo se stalno.

Posle pet godina roditelji su me odveli sa Juhor planine na periferiju grada Jagodine i opet je priroda bila sa mnom. Moja lepa kuća ostala je na Đurđevom brdu, planine Juhor, i još uvek je tamo – jednako još, kao u mom sećanju što je, do trena sadašnjeg …

Juhor je planina usred Balkana. Na Juhor planini su odvajkada živeli stari narodi.

(Tako počinje istorijska lekcija)

Prvo su živeli Kelti – pre pet-šest hiljada godina. Bili su ratnici, konjanici; bili su kovači i pesnici; stasiti, lepi, sposobni i vredni da grade tvrđave, kuju metal, prave čvrste i lepe, sa gravurama – delove opreme za konje i konjanike, da podižu tvrđave i oblikuju i šaraju keramiku. Negovali su svoj jezik; uglavnom su se usmeno sporazumevali i prenosili svoje lepe glasove i jezik na potomke. Veliki Vetren tajanstveni keltski grad sa tvrđavama i naseljima na planini Juhor, dočekivao je osvajače i branio se vekovima, sve dok svirepe najezde Rimljana nisu pobedile Kelte… Ponosni ratnici Keltskog plemena su se potom selili u druge daleke krajeve. Na njihovu planinu Juhor dolazili su vremenom drugi narodi.

Izgleda da su se Srbi našli na Juhor planini, još dok su bili Kelti i da su se sa njima sreli i stapali.

Postojala je u našem savremenom svetu pesnika i lingvista jedna dama imenom Ranka Kuić.“Ranka Velšanka“- kako su je zvali u samom Velsu. Skoro je otišla večnim stazama svojih Kelta. Da, ona se bavila keltskim odn. kumrijskim-velškim jezikom i srpskim jezikom. Pronalazila je brojne sličnosti u glasovima, rečima i značenjima u ovim jezicima. Otkrila je 4.000 zajedničkih reči, napravila je keltsko-sprski rečnik. Pisala je i recitovala poeziju na keltskom i srpskom jeziku. Izdala je antologiju keltske poezije „Pod belim nebom crven zmaj“. Bila je entuzijast svojih otkrića, spoznala je keltsko-srpsko jezičko zajedništvo i u Velsu postala akademik, član Velške akademije nauka.

Njena duhovna traganja i kamena ploča sa natpisima koju je u mladosti našla u nabujaloj reci Bistrici na Kosovu predstavljaju jedno sinhrono čudo stvaralaštva i kulture.

Svuda u našem svetu ima sinhronosti – arhetip Vile ( čarobna, misteriozna devojka sa reka, jezera, iz šuma) – srpska Vila Ravijojla, velška vila sa ovih prostora čije je ime upleteno u keltsko ime reke Morave, Lorelei, nemačka fatalna vodena lepotica sa reka, itd.

Sinhronost je u čudima, imaginaciji, deja vu, mislima, osećanjima, smislu, snovima, osećanjima – sve se to prepliće u sinhronosti.

Brojna su otkrića keltske baštine kod nas: planina Juhor (Jurh-or) „granična oblast sa jelenima“; selo Bagrdan (bat-gre-dan) -“ćudljiva oblast puna konja“; ptica pingvin – u keltskom jeziku je „pernato ševrdalo“reka Morava u keltskom prefiksu Mor= reka a u suufiksu ava= devojka), itd.

I Miloš Crnjanski je tragao za keltskim rečima za naše reke i nalazio ih.

Onako malena gledala sam i skupljala čudesno šareno kamenje u potocima Juhora.

Potom – u Velsu 1985. godine, na ostrvu Kumri, prijatelji su našli u potoku kamen sa fosilima tamno- plavičaste boje i poklonili mi ga.

(Kamen sa fosilima je u ratu nestao).

Duh keltskog i srpskog naroda je izgleda bio povezan i sa početkom ranog pravoslavlja. Keltski krst, sa simbolom sunca na raspeću, i danas se nalazi na srpskim manastirima.

Bogat stvaralački opus naučnice i lingviste Ranke Kuić otkriva istinu da je sve na ovoj planeti vredno čuvanja i da svako mesto nosi dobre materijalne i duhovne poruke starih naroda.

Stvaralaštvo je najveća sreća“ – životna je poruka naše Ranke Velšanke.

Sve sam ovo saznavala i pratila u divljoj bašti mog detinjstva do dana današnjeg…

Priroda je jedna beskrajna i večna Baština.

Za P.U.L.S.E Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.