Stvoriti Don Kihota

 
 
 
Šta je literarno delo? šta znači biti autor, a šta čitalac? Šta je kreacija u književnosti? – to su samo neka pitanja koja se postavljaju nakon čitanja kratke i neobične Borhesove priče „Pjer Menar, pisac Kihota“. Ova priča (koja se nalazi u njegovoj zbirci Maštarije. Vrtovi sa stazama koje se račvaju) je posvećena fiktivnoj biografiji Menara, esejiste i pisca iz Nima koji se „latio jednog veoma složenog i a priori bezvrednog posla“: da naime iznova napiše pojedine delove Servantesovog Don Kihota – ali ne tako što će prepisati Servantosovo delo, nego što će, nakon učenja španskog iz XVII veka i detalja Servantosove biografije, istorije i književnosti njegovog doba u potpunosti i od reči do reči iznova napisati pojedina poglavlja Don Kihota. Iako je konačni tekst potpuno identičan sa Servantosovim Kihotom, Borhes se bavi jednom vrstom (apsurdne, dughovite i ironične) književne analize i poređenja između dva dela, pa ističe da je „Menarov Kihot u odlomcima istančaniji od Servantesovog“ što ukazuje „na novo osećanje u oblasti istorijskog romana“. Borhes poredi i stilove dva pisca, ističući da je „Menarov stil „neobičan“ i donekle usiljen dok Servantes „s lakoćom rukuje tekućim španjolskim svoga doba“.
 
 
Borhes istovremeno, nešto ozbiljnije komentariše da „nema duhovne vežbe koja na kraju ne bi bila nekorisna“ i zaključuje da je „Menar (možda i ne hoteći) obogatio nesigurnu i nerazvijenu umetnost čitanja (napominjem da Borhes ne kaže „pisanja“, nego „čitanja“) pomoću jedne nove tehnike: tehnike svesnog anahronizma i pogrešne nadležnosti, pa onda recimo, poziva da se Odiseja čita kao da je ona nastavak Eneijde ili da se neka verska dela pripišu modernistima poput Selina ili Džojsa (opet Borhesova ironija) kako bi se „obnovili duhovni saveti tih dela“.
 
Suština Borhesove priče je čini mi se, u ideji da je čitanje jedna vrsta autorskog čina – baš kao i pisanje – i da postoji neka vrsta istorijskog „proklizavanja“ ili transformacije jednog književnog (ili bilo kakvog ljudskog) dela, koje pod uticajem protoka vremenai i stalnog komentarisanja iz generacije u generaciju, nakon decenija ili vekova menja svoju suštinu i karakter iako njen tekst uopšte nije izmenjen.
 
Knjiga se čita da bi se zapamtila, napisao je jednom Borhes, Ako čitamo neku staru knjigu to je kao da smo i sami pročitali sve vreme od dana kada je bila napisana…“ A za Don Kihota kaže da je „to jedan apsolutan tekst“ („Knjiga“).
 
Ne treba uzgreda zaboraviti da je i sam Servantesov Don Kihot bio veliki čitalac (viteških romana) i da ceo zaplet roman proizilazi iz činjenice da je junak „poludeo od čitanja“.
 
U svom zanimljivom eseju o iskustvu sa prevođenjem Don Kihota, Aleksandra Mančić se takođe poigrava sa tematikom autorstva, uloge prevodioca kao neke vrste „alter ega“ autora – samo prenesenog u drugi svet, drugi jezik i drugo vreme – u šta se neobična, tipično renesansna istorija stvaranja Servantesovog velikog dela sasvim lepo uklapa. Naime i sam Servantes na početku romana tvrdi da je tekst Don Kihota „prevod“ jednog starijeg arapskog dela, pa navodi i imena mavarskog pisca i prevodioca, a ta igra dovstrukog autorstva, ogledala, slika i senki (priča u priči, istina i fikcija) nastavlja se tokom celog romana. Mančić citira i Salmana Ruždija koji je, govoreći o Don Kihotu, rekao da je ta vrsta „čudesne priče“ svoje praporeklo imala u Indiji, „ona je iz Indije došla u arapsku kulturu, iz arapske kulture u Španiju, iz Španije u Don Kihota, iz Don Kihota u Latinsku Ameriku, iz Latinske Amerike do Garsije Markesa, i u stvari, sve je Indija. A Don Kihot je roman koji stoji između istoka i zapada, roman koji sjedinjava celu istoriju književnosti na svetu“.
 
A. Mančić dodaje da je Don Kihot u vreme kada je objavljen bio „tako neobična i jedinstvena knjiga“ za svoje vreme jer „to nije bila ni poezija, ni junački spev, ne pastoralni ni pikarski roman, što su žanrovi koji su tada bili na ceni“. Servantes je međutim stvorio novi žanr: moderni roman.
 
A. Mančić piše i o nekim zanimljivim periodima Servantesovog života, posebno o njegovom sužanjstvu u Alžiru, kao i periodu stvaranja Don Kihota i o poslednjim piščevim godinama, uključujući i peripetije sa vlastima. Posebno je zanimljivo da se, u kontekstu stalne igre ogledala na temu stvaranja, nakon uspeha prvog dela Servantesovog Don Kihota i pre objavljivanja drugog dela, 1614. godine pojavio „apokrifni“ i nastavak Don Kihota koji je napisao nepoznati autor koji se lažno potpisao kao „Aveljaneda“. Kandidata za pravi identitet tog Aveljanede je više nego aspiranata na autorstvo Šekspirovih dela, navodi A. Mančić prenoseći razne teorije o razlozima o okolnostima nastanka „lažnog“ Don Kihota, koji je napiso neki Servantesov neprijatelj i konkurent.
 
Zanimljiv je iz današnje perspektive i način objavljivanja jednog dela u ono davno renesansno doba XVII veka. (prvo izdanje Don Kihota je izašlo 1605. godine).
 
 
Knjiga se slagala u štampariji na osnovu prepisa autorovog teksta koji bi izradili profesionalni prepisivači. Taj prepis je smatran „originalan“ i slat je u dvorski „savet“ koji je davao dozvole za štampu. U savetu bi poseban dvorski pisar parafirao svaku stranicu teksta, radila se i korektura i sva ova procedura je opisivana na početku objavljene knjige. Tekst je prolazio i „savet za cenzuru“ koji je takođe morao da odobri delo, nakon čega u načelu nisu smele da se unose nove izmene (što se nije uvek poštovalo). Nakon izdavanja „kraljevske privilegije“ (tj. odobrenja) započinjalo bi slaganje teksta u štampariji, pri čemu je na samom kraju slagana i posveta autora (svom meceni, vladaru ili nekom uglednom dostojanstveniku) kao i tekst privilegije o pravu na štampu, uključujući i potvrdu da tekst „nema štamparskih grešaka“ (kojih je u stvarnosti bilo tušta i tma, poput čuvene peripetije oko krađe Sančovog magarca, koji nestaje pa se ponovo misteriozno pojavljuje u tekstu, jer je ključni paragraf o krađi bio ispušten) a utvrđivana je i „taksa“ odnosno cena po kojoj se knjiga prodaje, kao i njen tiraž. Prvo izdanje Don Kihota je objavljeno u tiražu od oko 1500 primeraka, što je slično današnjim tiražima u Srbiji. A. Mančić komentariše da Servantesovi honorari za njegova dela nisu bili osobiti veliki, a prenosi i poznati komentar jednog francuskog poslanika, pred Servantesovu smrt, koji se začudio oskudicom u kojoj je živeo veliki pisac („Zar takvog čoveka Španija ne drži u velikom bogatstvu i ne izdržava o javnom trošku?“) čije delo je već tada bilo čuveno i izvan španskih granica.
 
U životu nije postigao ništa osim večnosti“ napisala je o njemu poljska pesnikinja Šimborska
 
 
5 4 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments