O stanju svesti pred apsurdom: Subjektivno razmatranje Kamijevog Mita o Sizifu

Ne postoji dostojnija tačka početka, kao i nužnijeg povoda za pisanje, od osećanja apsolutne nemoći pred apsurdom kao jedinom realnom činjenicom ljudske egzistencije, odnosno besmisla egzistencije individue – bez obzira da li je ista spoznala apsurd ili ne i nezavisno od toga da li u kontekstu sopstvene samodbrane i samobmane – isti negira! U vremenu koje je izgubilo metafizički oslonac (ukoliko ga je uopšte nekada imalo u šta iskreno sumnjam), a nije pronašlo dostojnog naslednika u nekakvoj eksplicitnoj formi transcendencije a uz akceptovanje odsustva tendencije za traženjem odgovora – Kamijevo  delo „Mit o Sizifu“ i danas se pojavljuje kao žilav filozofski dokument jednog bezizlaza, ali ujedno i kao poziv na unutrašnju konfrontaciju. Čitati Kamija znači razotkriti strukture samoprevare i samoobmane, koje proizvode lažnu utehu. Međutim, to takođe znači i susresti se s neželjenim sobom tj. onim koji nije podložan imaginarijumima društvenog konstrukta “smisla”, već ga uporno odbacuje, svestan iluzornosti i besmisla portage za istim!

U ovom eseju neću interpretirati Kamija iz pozicije neutralnog čitaoca s obzirom da tako nešto i nije moguće a još manje ću prihvatiti pogrešne premise, da „Mit o Sizifu“ predstavlja isključivo filozofsku raspravu o pojmu apsurda u klasičnom smislu, tj. epistemološki formulisano: delo u okviru “teorije apsurda” (apsurdizma). U tom smislu, tekst koji sledi predstavlja lični, uslovno refleksivni zapis – svakako epistemološki fundiran – ali, u svojoj osnovi namerno subjektivan. Jer, sve što u Kamiju odjekuje, predstavlja istovremeno i vapaj, ali i tišinu, odnosno prigušeni odjek kroz egzistencijalnu činjenicu da je život apsurdan iz koje konsekventno proizilazi nepodnošljivo egzistencijalno pitanje: „Da li život, vredi živeti?“

I –  Kamijev apsurd kao egzistencijalna dijagnoza

Kamijev koncept apsurda, kako ga formuliše u „Mitu o Sizifu“, nastaje u spoju dve nepomirljive istine: čovekove težnje ka razumevanju i sveta koji ćuti. Apsurd nije ni u svetu ni u čoveku; on je u odnosu, u onome što bismo mogli nazvati ontološkom prazninom između pitanja i tišine. Ovaj jaz ne može biti premošćen – jer Kami odbija i religijsko rešenje (“skočiti u veru”), ali i filozofsku obmanu (“utočište u sistemu”). U tom smislu, Kami nudi radikalno antimetafizičku poziciju, ali ne u pravcu dekonstrukcije, već etičkog suočavanja. Njegov čovek nije dekadentan nihilista, već „čovek apsurda“ Onaj, koji se ne odriče razuma, ali ga više ne projektuje u nešto izvan sopstvene stvarnosti. Ovde se Kami razilazi i sa Ničeom, i sa Šopenhauerom. Odnosno, njegov “apsurdni čovek” ne voli ni “volju”, ali ni “ništavilo”, iako je ništavila itekako svestan.

Samim tim, Kamijev “čovek apsurda”, ne traži „rešenje“, pošto je svestan da ga je nemoguće naći. Međutim, uprkos apsurdu, on u svom revolltu (kao izrazu nemoći), suštinski teži samo ka istrajnosti bez iluzije, pošto je to jedina alternativa suicidu! Ujedno, ta istrajnost bi se mogla uslovno interpretirati kao nekakva vrsta herojstva, pri čemu je to “herojstvo” apsolutno “Sizifovsko”. Kao takvo, ono u sebi sadrži dve naizgled suprostavljene, ali zapravo uslovno i komplementarne dimenzije perspektive percepcije “Sizifa” kao prototipa apsurdnog heroja i/ili kao simbola samoprevare i samoobmane!? Međutim, Kamijeva figura Sizifa – koji se suočava sa beskonačnom uzaludnošću a ipak ostaje u “igri” – simbolizuje u kontekstu navedene dvostruke dimenzije u suštini glavnu Kamijevu tvrdnju u poslednjem pasosu poglavlja “Mit o Sizifu”, istoimenog ogleda,  kada Kami svestan potpune nemogućnosti konačnog rešenja ističe: „Treba zamisliti Sizifa srećnim.“ Prema tome, ovaj “imperativ” ne funkcioniše kao nekakav recept, već kao apsolutni misaoni paradoks sa dozom ironije. Jer šta znači „sreća“ u svetu bez značenja? Da li to znači pomirenje sa apsurdom – ili nešto još mnogo gore: afirmaciju besmisla? Lično, sklon sam da prihvatim hipotetički i jedno, ali i drugo. Uostalom zar iz prvog ne prostiče i drugo! I možda u ovom, kao individua, dolazim zapravo do ključne tačke delimičnog razilaženja sa Kamijem sadržane u sledećem:  da li se može živeti bez iluzije, a da se ne sklizne u unutrašnji raspad? Jer, iako Kami odbacuje samoubistvo kao priznanje poraza pred apsurdom, njegova alternativa – bunt bez utehe – nije ništa manje nego duhovno samoubistvo bez samog akta fizičkog suicida! Stoga, smatram da egzistirati u stalnoj svesnosti apsurda, znači živeti u neprestanoj unutrašnjoj eksploziji. Kami navedeno i sam svakako zna, odnosno apsolutno je došao do te spoznaje, ali uprkos tome, kao moralista i kao individua koja želi da sačuva dostojanstvo pred ništavilom, on ne može da pristane na potonuće već insistira na pobuni, svestan iluzornosti iste. I ovaj njegov stav je vredan maksimalnog poštovanja, uzimajući u obzir da se radi o svesnom Kamiju, koji bira revolt kao vid samoodbrane, iako je svestan da je njegov akt pubune, zapravo unutar samoobmane. I upravo, ovo je krucijalno! Dakle, on bira pobunu, svestan apsurdnosti iste! U tom kontekstu, Kami predstavlja specifičnog mislioca, intelektualnog genija sa sopstvenim habitusom recepcije moraliste te stoga i njegova filozofija nije filozofija smrti, već odbijanje da se smrt (a time i suicid), predstavi kao neka forma “vrhovnog  arbitra”.

Međutim, uz akceptovanje i maksimalno uvažavanje ovakvog Kamijevog stava, ja kao beznačajna individua ipak postavljam pitanje: Zar nije svaka radikalna svest o apsurdu već sama po sebi poziv smrti, poziv na suicid!? Zar Kamijevo odbijanje samoubistva nije samo zamaskirani pokušaj da se etički nadvlada ono što je već egzistencijalno odlučeno!? Međutim, ovde ujedno pravim i ogradu, da iako suicid smatram apsolutnim pravom svake individue, ja ga ni ne opravdavam, ali ni ne osuđujem! Zapravo, smatram da je ovaj finalni akt dopustiv samo kod onih individua, koji ovim finalnim činom, ne bi naneli patnju svojim najbližim! Ukoliko, individua – sticajem životnih okolnosti – nije limitirana u kontekstu navedenog, onda ona zapravo ima “slobodu izbora” u punom značenju ovog termina i to bez obzira da li je ateista ili vernik, pošto konstrukcija “suicida kao greha”, predstavlja religijsko-društveni konstrukt bez validne argumentacije! Sada bih u navedenom kontekstu mogao da se dotaknem lika Kirilova iz dela “Zli dusi” intelektualne gromade Dostojevskog, gde Kirilov – za razliku od Kamija – nema nameru da bude srećan čak ni u pobuni. On, suprotno tome samo želi da bude dosledan, ali na drugi način, pošto je i Kami, kao što smo videli, svakako bio dosledan!

U kontekstu svega navedenog, na kraju zaključujem i podvlačim da apsurd nije razlog za život, ali ni za suicid, već samo potvrda besmisla egzistencije, realna epistemološka kategorija da je život greška! A odakle život individue potiče – to je već sasvim drugo pitanje, koje bi me izvelo iz epistemologije i odvelo dalje, dublje, u nepoznato, te ću ga iz tog razloga ovom prilikom, svesno i namerno zaobići!

III – Kamijev “apsurdni čovek” između “slobode” i uzaludnosti

Kamijev “čovek apsurda” nije samo onaj koji odbacuje smisao, već i onaj koji ne pristaje ni na šta, izvan sebe. Ova figura “modernog heroja” nosi u sebi zametak slobode – ali, to je limitirana sloboda koja se otvara u pustinji besmisla. Bez Boga (Apsoluta), bez ideologije, bez utopije, bez transcendencije – ostaje samo ogoljena egzistencija, odnosno apsolutno ništavilo! Apsurd prema tome, nije problem koji treba rešiti, već stanje koje se “mora” – “živeti”. Ali, da li čovek zaista može živeti u apsurdu bez da stvori nove iluzije? Kami se nada – uprkos svesti da je to samoodbrana u samoobmani – da može. On veruje (ili trudi se da veruje) u stil života kao odgovor: umetnost, lucidnost, otpor. I u tome jeste njegova specifična etika i doslednost. Međutim, ujedno i njegova svesna iluzija. Jer umetnost bez smisla, lucidnost bez krajnjeg oslonca i revolt bez cilja, ne mogu dugo opstati bez unutrašnje pukotine. Čovek koji uporno kaže „ne“ svetu, mora pre ili kasnije reći „ne“ i samom sebi. U tome leži tragični ishod Kamijeve pozicije, ali ujedno i veličina njegove doslednosti!

IV – Kritika “apsurdnog humanizma”

Kamijev humanizam je na osnovu svega prethodno navedenog, nesumnjivo krajnje pošten. On ne počiva na verovanju u dobro, već na poštovanju čoveka pred sopstvenom nemoći! Ovo ne predstavlja moralnost, već elementarnu lojalnost prema iskustvu besmisla. Ipak, kao i svaki humanizam, on nužno upada u kontradikciju: pokušava da očuva vrednosti poput života, pobune i dostojanstva u svetu kao realitetu koji je lišen svakog osnova za vrednost. Kamijeva etika je, u tom smislu, neodrživa: ili se priznaje nihilizam do kraja, ili se ulazi u novu spekulativnu zonu! Međutim, iako neodrživa, ipak je legitimna kao stvar izbora u samoobmani i samoodbrani.  Kami, svakako, kao raritetna pojava, u realnom životu, između te dve mogućnosti, bira zapravo treću: “stil, ton i stav”. Iako legitimno postupa, on zapravo ovim ne rešava problem na teorijskom nivou a sumnjam da ga je uspešno rešio i na njegovom najintimnijem – unutrašnjem!? Pošto, “stil”, ne predstavlja odgovor i ne može nadomestiti ontologiju. Može svakako, izazvati respekt, ali ništa ne razjašnjava. U tom kontekstu, Kamijev Sizif, koliko god imao stila, nije otklonio ni jedno jedino pitanje. On je samo odlažio neminovan pad! Prethodno navedenog je Kami bio itekako svestan, kada je kao zaključak svog Ogleda o apsurdu, istakao da „Treba zamisliti Sizifa srećnim“. Upravo to: “zamisliti” u navedenom citatu, je Kamijeva sublimacija svesti o bezizlaznosti i njegovog “tihog vapaja” u verovatno najznačajnijoj studiji napisanoj u istoriji čovečanstva: “Mit o Sizifu: Ogled o apsurdu”.

V – Postkamijevska linija: od negacije, do negacije – negacije

Ako „Mit o Sizifu“ čitamo kao otvorenu epistemološku matricu, onda je jasno da se Kamijev projekat ne završava u njemu, već se logično nastavlja u njegovoj literaturi – npr. u romanu „Stranac“, kao i u delu “Pobunjeni čovek: eseji”. Ipak, ono što ostaje neprevaziđeno je upravo onaj prvi “filozofski gest”, odnosno, odbijanje samoubistva kao odgovora na metafizički besmisao. Ali, u svetlu radikalnijih filozofija apsurda (Mainländer, Sioran, pa čak i Dostojevski), Kamijeva pozicija se čini ne samo neadekvatnom, već i etički sterilnom. Jer ako je čovek zaista sam, bez boga (Apsoluta), bez smisla i bez budućnosti – onda je i pobuna samo još jedna iluzija. U tom smislu, možda je jedina iskrena filozofija apsurda zapravo “filozofija povlačenja, umiranja i tišine”. Jer, možda je jedini pravi odgovor na apsurd – ništa!

VI – Između “smrti” i “stila”

Kamijev „Mit o Sizifu“ ostaje ključna tačka modernog mišljenja. Ne zato što nudi rešenje, već zato što pošteno odbija sve lažne odgovore. No, ono što mu nedostaje, a što ujedno ostaje i njegova najdublja slabost, jeste ontološka hrabrost da pomisli i decidno napiše do kraja ono što je već naslutio ili namerno prećutao: da svet možda zaista ne zaslužuje nikakvu vrstu prisustva! Kamijev Sizif je heroj. Ipak, možda je veće herojstvo u onima koji, znajući sve što zna i on, ipak odluče da više ne guraju kamen i da više ne bude nikakve stene! Međutim, kao što sam napomenuo u prethodnom delu ovog eseja, to odbacivanje “kamena”, to lišavanje “stene”, dopušteno je u moralmom smislu samo pojedincima koji nisu limitirani time što će kada odbace “stenu”, učiniti da “kamen” njihovim bližnjim postane još teži! Odnosno, herojstvo je svakako najveće kod onih koji odbace “stenu” samo ukoliko te individue nisu limitirane navedenim, tj. ukoliko zaista raspolažu “slobodom izbora” u ponom smislu iste – bez eventualnih moralnih konsekvenci za druge!

***

Na kraju, zaključujem ovaj tekst kratkom opaskom da sam svestan apsurdnosti intencije pisanja istog. Međutim, podjedna putpuno apsurdno bi bilo, da je ostao samo u formi misli, odnosno nenapisan!

NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja proširenu i revidiranu verziju nepublikovanog “nacrta zapisa” napisanog u decembru 2008. godine.

Beograd, 11.7.2025. / Publikovano: 11.7.2025.

Autor: Kristijan Obšust

DODATNE NAPOMENE:

• Esej predstavlja deo do sada neobjavljene publikacije “Apsurdna razmatranja” i preuzet je sa sajta LEGATA PORODICE OBŠUST.

© – LEGAT PORODICE OBŠUST – Sva prava zadržana

• LEGAT PORODICE OBŠUST: Legat Marije, Vladimira i Kristijana Obšusta, osnovan je 9.4.2025. godine i funkcioniše u sklopu Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat” (Beograd, Republika Srbija).

 

 

  Alber Kami, apsurd, Filozofija, Filozofski prikaz, Kristijan Obšust, Mit o Sizifu, Teorija apsurda