Sudbina umetnika zabranjenog za decu – Istorija se ponavlja u Stokholmu. Godine 1968. ovde su se prvi put srela dva velikana iz različitih epoha: Endi Vorhol je izlagao u Modernom muzeju, a Nacionalni muzej je organizovao izložbu Lotrekovih slika. Ovih dana obojica imaju svoje retrospektive u istim muzejima kao i prvi put.

Dva potpuno različita umetnika koji, ipak, imaju nešto zajedničko – ono što ih je obojicu i proslavilo: Plakat!

Plakat ih spaja – ali i razdvaja; jer, dok je Vorhol od pop-kulture napravio klasičnu umetnost, Lotrek je uradio suprotno: iz elementa klasične umetnosti napravio je popularnu umetnost.

Prvi je od reklame napravio umetnost, a drugi je od umetnosti napravio reklamu. Ukoliko se smatra da je Vorhol otac modernog plakata, Lotrek, rođen 75 godina ranije, mogao bi biti deda ovog likovnog izraza.

U Lotrekovo vreme, 100 godina posle Francuske revolucije, zahuktali Pariz dobio je Ajfelov toranj i veliku Svetsku izložbu, a brdo Monmartr još jednu uzbudljivu perlu u svojoj nisci noćnih zadovoljstava za muškarce: kabare Mulen Ruž i seksi kankan. Dvostruki moral tadašnjeg građanskog društva deli žene na:poštovane, kojima je boravak ograničen na privatni – porodičniprostor, i javne: modele, prostitutke, igračice, pevačice koje se kreću u javnom prostoru. U isto vreme, muškarci su svuda prisutni bez ograničenja, a noćnim životom grada vlada brutalna seksualna segregacija gde je sredovečni bogati muškarac – lovac, gde su noćne dame – plen i gde su kafane, barovi za igranje, javne kuće i pozorišta – lovišta.

Tako izgleda pozornica koju je ovekovečio umetnik kome je bordel bio druga kuća, a boemski život Monmartra najomiljenija slikarska tema. Celi Lotrekov slikarski opus je autentični vizuelni dokument, rađen rukom neposrednog učesnika i pažljivog posmatrača, i niko – ni pre ni posle njega – nije tako verno i sočno oslikao frivolnu dekadenciju „lepe epohe”.

To je tema izložbe u Nacionalnom muzeju u Stokholmu, pa su iizložbene sale dekorisane tako da dočaravaju kuplerajsku atmosferu i tajnovitiživot kokota iza zatvorenih vrata budoara: prigušena svetlost, utišani zvuci starog gramofona, plišane sofe, crveni tapeti i tepisi. Izložba sadrži preko 200 radova; i svi ti plakati, litografije, ulja i crteži plene po malo poglede zapanjene muzejske publike, otkrivajući svu putenost i raskalašnost noćnog Pariza sa kraja 19 veka. Naziv izložbe je u istom stilu: „Sudbina umetnika zabranjenog za decu”.

Među izloženim plakatima dominira slavna Lotrekova litografija iz 1891. godine (ujedno prvo njegovo okušavanje u ovoj tehnici), koja reklamira Mulen Ruž, i koja je preko noći donela slavu svom autoru. Taj uspeh prvenstveno je vezan za originalnu kombinaciju forme i sadržaja Lotrekovih plakata. Oni su živih boja i prikazuju stilizovane siluete figura u skoro prirodnoj veličini. Crtež je pojednostavljen, sa elementima karikature, a likovi imaju pojačanu konturu, što je sve reminiscencija na svoju inspiraciju – stare japanske drvoreze.Lotrek je imao oko i dara da uhvati tipični pokret, mimiku, ili neki detalj odeće ili frizure tadašnjih poznatih likova sa estrade, pa da sve to diskretnozačini provokativnom i lascivnom kretnjom ili pogledom igračice.

Dok su njegove kolege, slikari impresionisti inspirisani atmosferom i efektima dnevne svetlosti izlazili u prirodu da slikaju, Tuluz Lotrek čini suprotno. Njega isključivo interesuje noć, a zatvoreni prostor za zabavu je njegov univerzum. Kafane, mjuzik-holovi, cirkus, javne kuće, pozorišta; to su bila mesta gde je Lotrek bio stalni gost, beležeći u svoj blok za crtanje sva zbivanja. Prostitutke, igračice kankana, pevačice, cirkuske ekvilibristkinje, balerine, glumice; sve su one na sceni ili iza kulisa pozirale, često i nesvesno, tom čovečuljku (bio je visine 151 cm), ičesto u provokativnim pozama. Zauzvrat, njegova olovka i kist ovekovečiće ih za vek vekova.

Ipak, Lotreknikad ne zloupotrebljava seksualnost svojih modela; svi su oni više ili manje odeveni, erotski naboj jeste prisutan, ali diskretno i sa merom.Na Lotrekovim slikama kapitalizam u povoju galopira noćnim životom Pariza i sve je na prodaju: mladost i lepota, veština i talenat.

Tuluz Lotrek se nikad ne bavi privatnim enterijerom doma; njegov svet je isključivo prostor javnog lokala. Čak i kad slika prostitutke ili igračice kako se odmaraju – one su uvek na radnom mestu i u svojoj radnoj odeći. Njegove slike živopisno oslikavaju svakodnevni život bordela, gde je i sam živeo jedno vreme. Tu stvarnost slikar prikazuje na hladan, nimalo sentimentalni način, ne izražavajući ni svoju samilost niti osudu. Njega ne interesuju privatne perspektive modela niti njihova osećanja. Ipak, tu i tamo pobegne pokoji prazan,rezignirani pogled nagoveštavajući pravo stanje duše iza sjaja fasade.

Čudna je bila životna priča grofaslikara koji je, tokom kratke 16-godišnje karijere, uradio čak 700 uljanih slika, 360 litografija i preko 1000 crteža. U ranoj mladosti doživeo je teške prelome nogu koje su tada prestale da rastu, doprinevši nesrazmernosti njegovog tela i teškoćama u kretanju.

Možda je ta bolest bila razlog njegovog opredeljenja za slikarstvo, a ne za lov i druge fizičke aktivnosti, predodređene za jednog mladog dokonog plemića. Avaj, neumerenost i destruktivni život slomili su to slabašno telo, nagrizeno alkoholom i sifilisom, i doneli mu smrt u 36. godini.

Na mnogim crtežima, Lotrekova hitra olovka uspeva majstorski da uhvati pokret balerina ili igračica u zanosu igre. On sam nije mogao da igra, ali njegova linija na papiru definitivno to može. Čini mi se kao da je to Lotrekovo često vraćanje igre kao motivu bilo vezano za njegovu podsvesnu želju da svojim maestralnim slikarskim umećem nadomesti svoj fizički hendikep. Mnoge slike izgledaju nedovršene, jer su rađene njegovom karakterističnom tehnikom brzog poteza i sintetizovane linije, tehnikom koja nagoveštava skori dolazak modernizma.