“Supersila” – SAD bez jasne koncepcije

“Supersila” – SAD bez jasne koncepcije – Pred čitaocem je vredna knjiga poznatog politikologa Ijana Bremera (Ian Bremmer), direktora i osnivača Evroazijske fondacije (Eurasia Foundation), čije je sedište u Njujorku. SAD su supersila koja je ubedljivo nadmoćna nad drugim međunarodnim subjektima po ekonomskoj i vojnoj moći i tehnološkoj superiornosti.

Ne samo to, već sa aspekta kombinacija ova tri elementa moći, realan rival SAD se potencijalno tek nazire. To, međutim, ne znači da SAD mogu da čine šta im je volja i da nemaju značajna ograničenja. To isto tako ne znači da ne trpe neuspehe, poraze, nazadovanja u različitim sferama i da nemaju znatne troškove održavanja različitih komponenata sopstvene moći.

Jan Bremer bi se složio sa ovim zaključcima i upravo zbog toga smatra da je u ovom momentu potrebno iznova postaviti pitanje uloge Amerike u svetu. U knjizi Supersila, on pred čitaoce, prvenstveno pred Amerikance i pred američku elitu u prvi plan stavlja tri moguća izbora uloge SAD u sadašnjem svetu. Već uvod u knjigu je prilično ekstravagantan, efektan i izazovan. Sastoji se od ankete koju je čitalac zamoljen da popuni zaokruživanjem jednog od tri ponuđena odgovora na deset pitanja o poželjnoj ulozi SAD. Kasnije će se videti da svaki od odgovora korespondira sa određenom vizijom poželjne američke uloge. Bremer nudi čitaocima tri opcije: “Nezavisna Amerika”, “Manibol” Amerika i “Neophodna Amerika” .

Prva opcija nazvana “Nezavisna Amerika” polazi od stava da SAD ne bi trebalo da budu umešane u rešavanje velikog broja svačijih i svakakvih problema. Umesto toga, SAD bi trebalo da se pozabave brojnim unutrašnjim problemima u cilju podizanja američkog prosperiteta. Ogromni izdaci za naoružanje umanjuju raspoloživost resursa za druge civilne potrebe. Oni povećavaju ukupan javni dug i samim tim smanjuju ekonomsku efikasnost. Još pogubnija posledica je ta što donosioci odluka koriste ovu vojnu moć kako bi opravdali troškove njenog postojanja. Ovo vodi uplitanju SAD u vojne intervencije i konflikte u kojima nemaju stvarni interes. Povrh toga, rašireni intervencionizam stvara atmosferu tajanstvenosti i netransparentnosti donošenja odluka, što podriva američku demokratiju. Mnoge vojne akcije su kontraproduktivne, jer stvaraju osvetnički motiv kod neprijateljske strane, a to može na duži rok podriti američku bezbednost usled rastućeg terorizma usmerenog prema SAD. Uostalom, krajnje je vreme da neke druge prosperitetne zemlje preuzmu odgovornost i troškove sopstvene bezbednosti (Nemačka, Japan).

Da li priklanjanje ovoj opciji predstavlja podržavanje novog izolacionizma? Ne, kaže Bremer. Takvo pitanje služi da bi se ova opcija diskreditovala i skinula sa dnevnog reda. Time se žele ućutkati i potisnuti legitimne rezerve koje američki građanin ima u pogledu ekcesa američke spoljne politike i njenog intervencionizma širom sveta. Američki prioriteti, po ovom gledanju, trebalo bi da budu sigurnost od terorizma kod kuće, sigurnost granica, ulaganje u infrastrukturu, ekologiju i obrazovanje. Izuzetnost Amerike u ovoj viziji ne proizilazi iz njene moći, već iz njenih političkih i ekonomskih sloboda. Obnovljena i prosperitetna Amerika kao primer drugima dovela bi do jačanja američkog uticaja u svetu.

Druga opcija je nazvana “Manibol” Amerika. Ovaj termin je preuzet iz naslova knjige i istoimenog filma koji su zasnovani na istinitoj priči o bejzbol timu iz Oklanda koji je sa ograničenim materijalnim sredstvima, koristeći sofisticirane metode ocenjivanja učinka igrača, uspeo da se plasira bolje od timova sa mnogo većim materijalnim resursima. Drugim rečima, u kontekstu Bremerove knjige ova opcija je sinonim za proračunatost i efikasnost u delovanju na onim poljima na kojima SAD izaberu da se angažuju. Prema Bremerovoj verziji ove vizije, zadatak spoljnog angažovanja SAD je da osigura bezbednost i ekonomski prosperitet za svoje građane. To znači probrano i promišljeno angažovanje sa punom svešću o ograničenjima sa kojima se SAD susreću. Amerika ne može sve, ali može da bira svoje bitke. Po ovoj viziji SAD ne mogu da se povuku u onoj meri koju zastupa prethodna opcija “Nezavisna Amerika”. Mora se ići u intervencije, voditi međunarodne koalicije, ali isto tako izbeći prekomerno angažovanje i vratiti realizmu u spoljnoj politici. Distrakcije kao što su širenje demokratije i ljudskih prava moraju biti potisnuti na listi prioriteta i vodećih principa ili biti gotovo eliminisani. Reklo bi se da u nekoj meri realni svet primorava sve američke administracije da se u velikoj meri pridržavaju ove vizije.

“Neophodna Amerika” naslov koji opisuje treću viziju uloge SAD. Ovaj naslov je preuzet od Medlin Olbrajt koja je Ameriku nazvala “Neophodnom zemljom” u smislu zemlje bez koje se ne mogu donositi odluke na svetskom nivou gotovo ni o jednom važnom pitanju. Po ovoj viziji uloga SAD je da pruži vođstvo u vezi rešavanja gorućih svetskih pitanja, kratkoročno i dugoročno. Amerika je ujedno dužna da brani i širi svoje vrednosti koje su univerzalne i koje može gurnuti u drugi plan samo privremeno i iz taktičkih razloga. Bez preuzimanja rukovodeće uloge, ni sama Amerika ne može biti bezbedna u situaciji kada se na mnogim neuralgičnim tačkama javljaju konflikti. U globalizovanom svetu ne može se uspeti bez pomoći drugima i pomoći od drugih, što podrazumeva ozbiljan angažman. Možda se ne može rešiti svaki problem, ali se ne može ni ignorisati. Amerika može da podnese troškove širokog angažmana iz razloga što i dalje predstavlja najbezbednije utočište za svetski kapital i što koristeći monopol nad svetskom valutom može da finansira svoje delovanje širom sveta. Ukratko, Amerika ne može da pobegne od svetskog liderstva jer joj to ne dopušta ni njena moć niti njeni interesi koji su rasprostranjeni u globalizovanom svetu.

Vratimo se razlozima koji su naveli Bremera da napiše ovu knjigu. Po njemu, u novije vreme došlo je do manjka doslednosti i viška nekoherentnosti u spoljnoj politici SAD. Po završetku Hladnog rata, Amerika je pokušala da se okrene sebi u više navrata, ali nije u tome uspela zbog uvlačenja u čitav niz ograničenih sukoba. U međuvremenu je otuđila Rusiju širenjem NATO na istok i ozbiljno se upustila u dva dugotrajna rata čiji se kraj ne vidi. SAD su zanemarile Evropu i okrenule se prema Pacifiku bez stvarnih rezultata. Ono što je najgore, po Bremeru, pod sadašnjim predsednikom Obamom, Amerika je ostala bez jasne koncepcije. Rečenica koju je Obama izgovorio u vezi spoljne politike “Ne činiti ništa glupo” upravo ilustruje odsustvo utemeljene strategije. Zbog toga Bremer misli da je vreme da se u SAD otvori rasprava o ulozi SAD u svetu i da se izvrši izbor osnovne spoljnopolitičke vizije. Otuda i predlaže navedene tri varijante kako bi podvukao jasne alternative.

Potrebno je istaći da knjiga obiluje konkretnim primerima i brojnim detaljima koji je čine interesantnom za čitanje. Bremer je nesumnjivo zanimljiv autor, a tokom rasprave o tri potencijalna opredeljenja SAD u spoljnoj politici vrlo ubedljivo obrazlaže sve tri vizije. Čitalac će dok prati izlaganje svake od tri mogućnosti pojedinačno biti gotovo ubeđen da je najbolja upravo ona vizija o kojoj trenutno čita. Štaviše, Bremer u okviru obrazlaganja svake od tri iznete mogućnosti polemiše sa druge dve, upućujući im kritike iz ugla one koju u tom momentu obrazlaže. Na kraju, Bremer se lično opredeljuje za jednu od njih, ali neću otkriti za koju kako bi potencijalnog čitaoca ostavio u neizvesnosti. Jedino što ću reći je da mislim da će biti iznenađen Bremerovim izborom.

Ova knjiga pokreće suštinsko pitanje. Šta bi trebalo da bude uloga SAD u savremenom svetu? Mada je ovo pitanje prvenstveno upućeno Amerikancima, ono pomaže i drugima da sagledaju sopstvena očekivanja od spoljne politike SAD. Iz ovih razloga njeno objavljivanje je značajan događaj za našu sredinu, a njeno čitanje doprineće boljem razumevanju spoljnopolitičkih dilema prosvećene američke elite.