Susret sa sirenom

(odlomci)

I

,,Tragovi njenih pokreta u pesku

mešali su se sa beličastom penom

koja ih je svakim novim

nadolaskom talasa spirala.

Ta njihova nepostojanost

podsećala je na obrise bežanja i

iznemoglosti.”

Na sebi je imala dugu crvenu haljinu pripijenu uz savršeno telo, a predivna plava kosa, sa smešnim šiškama, mirovala je u nenametnutom skladu. Posmatrala je nemirno more koje je pod naletima toplog vetra, ogromnim talasima oslobađalo mirise soli, stvarajući potmule zvuke udara o oštre hridi na kojima su se nagomilavale sve veće skupine smeđih algi. One bi potom, otežale pod teretom mehurića što se skupljaju na njima, tromo padale u zagrljaj srebrne pene.

Nju je sam talas izbacio. Kako drugačije opisati to iznenadno prisustvo, na samo par koraka od mene. Sve se desilo onako niotkuda, kao da je san u kojem se događaji odvijaju vratolomno bez ikakvog smisla i vremenske zakonitosti.

Podigla je glavu i okrenula se prema meni. U momentu je shvatila značenje mog pogleda koji nisam uspeo sakriti. Na njenom prekrasnom licu pojavio se osmeh, prepun zadovoljstva, otkrivši lepe i malo razmaknute zube, pravilno uokvirene punačkim usnama. Primetih njene duboke smeđe oči kako su radosno zatreptale. Nesvesno je popravila haljinu koja se vijorila na snažnom vetru, pokrenuvši grudi navikle na potpunu slobodu, savršeno potamnele od sunca, kao i ostatak njenog nežnog i mladog tela.

II

Dugo je osluškivala moje pokrete, čekajući da nešto kažem…

Nemoćan da prozborim reč koja bi pokrenula stvari, stadoh na noge postepeno se udaljivši. Pogledom sam pretražio nebo. Magleni oblaci kotrljali su se preko punog Meseca, dok je ogoljen, dubok zdenac zračio hladnom tamom uspevajući da pokrene u glavi neke nove misli.

Konačno sam je pozvao da pođemo. Putem nismo mnogo razgovarali…

Nakon početne nelagode koja nas je navela da se vrpoljimo u hodniku, ušli smo u dnevni boravak. Prvo što je zapazila bile su police ispunjene muzičkim diskovima i starim vinil pločama. Odmah je počela preturati po njima, ali veoma pažljivo da ne poremeti red kojim su zračile. Usklici njenog zadovoljstva odzvanjali su prostorom. Nisam mogao verovati da je oduševljena kolekcijom koju i sam naprosto obožavam.

***

Sedeli smo dugo razgovarajući o temama koje su prožimale moj život. Pružala mi je mnoštvo odgovora do kojih nisam nikada pre stigao. Mnoge nedoumice i nesigurnosti u nekim mojim promišljanjima uspela je da razjasni i dovede u savršeni red.

Kada bismo zaćutali, pevala bi čarobnu pesmu sirena, zavodeći me njenom magičnom harmonijom. Očaran vanvremenskom lepotom želeo sam da sve večno potraje…

***

Osećao sam kako se u meni nešto lomi, kako se kidaju lanci koji su dugo bili okov čvrstih ubeđenja. Tonuo sam u nešto nepoznato i omamljujuće, ali nimalo nisam žalio zbog toga… Dva su me tamna oka uvlačila ka svom ponoru u koji sam želeo beskonačno dugo padati…

Tog leta, lenčarili smo na blještavoj vrelini sunca,

pričajući o danima koji su prošli.

Drhteći bi se pripijala uz mene,

pomalo nespretno i groteskno.

U danima koji su dolazili,

sve češće je pevala – i nije prekidala pesmu

kada bih je posmatrao.

Soba je bila puna nadanja i snova,

ponekad vedra, ponekad mrkla,

ispunjena sve hladnijim dahom.

Poslednjeg dana, dok smo sedeli gledajući mrak

koji se topio oko tankog plamena vatre,

ona ispusti moju ruku, a talas plime započe

brusiti kamenu obalu, u sve savršeniju grozotu.”

III

Noću morska voda miruje. Nema nikakvih pokreta ni boja. Postaje sinteza peska, kamena i zvezda, poput ornamenta jednostavna i stalna…

U takvim noćima, često bih se budio iz laganog sna i onda onako bunovan, izoštrenih čula, kroz sićušne otvore svojih leća, primećivao kako ona pokraj mene leži. Uzdisao bih tada iz čistog zadovoljstva što mogu namirisati njen dah oko sebe, osetivši onu vrstu mira i zadovoljstva koju sam već odavno svrstao u smešne kategorije sna, pune ludosti i praznih želja.

IV

Ponovo sedim na stenovitoj obali u nadi da će mi novi dan doneti nastavak priče. Tražim razlog zbog kojeg bi se ona pojavila, makar niotkuda. Za sve krivim taj mit o nepovratnosti protoka vremena koji bi je mogao omesti u nekakvoj mogućoj nameri da me potraži. Shvatam da vreme postoji samo za duh sposoban da odabere neku polaznu tačku kojom će obeležiti sadašnji trenutak, jer onaj koji dolazi sigurno neće biti isti. Ukoliko takva tačka ne postoji, vreme teče izvan svakog poimanja, sledeći ritmove instikta.

Za one koji se tako pojavljuju u događajima, novi dan koji dolazi nakon drugih sličnih, javlja se tek onako beznačajno, dižući sve više blještavu kuglu Sunca koja verno osvetljava površinu mora i ovog jutra.

Borivoj Vujić

Izvor: Tekstovi i poezija

Borivoj Vujić, Muzika, poezija i priča, Sirena, Tekstovi i poezija