Tomas Man – suvereni gospodar imaginarnih svetova

Smrću Tomasa Mana (rođen 1875, umro 12.avgusta 1955.) završava se cela jedna literalna epoha, ceo jedan imaginarni svet koji nikad nije više dostigao takvu dubinu, inventivnost, intuitivnost, sa istovremeno neprevaziđenom erudicijom, kao nerazdvojnim tkivom njegovog dela. Ni njegov zemljak Herman Hese, koji je šezdesetih godina bio najpopularniji pisac, ni tzv. američka izgubljena generacija, ni francuski novi roman i na kraju postmodernizam nisu tako sveobuhvatno naslikali vreme ni ljudska posrnuća i dostignuća u njemu, niti su zauvek učinili politički aktuelnom krajnosti ne samo dva totalitarna sistema, već i njihove nosioce, koje je Man tako maestralno predstavio u svom romanu „Čarobni breg“ da se i danas sudaraju ili sarađuju, pokazujući svoje nehumano lice.

Večno zlo

U švajcarskom sanatorijumu, u kojem se leče Manovi junaci oboleli od tuberkuloze, crna i crvena totalitarna bolest još uvek su samo fina intelektualna igra dvojice junaka, Nafte i Setembrinija, dok treći, Hans Kastorp, statira i polako sazreva, da bi se sa tog „čarobnog brega“, kao iz kakve bošovske staklene kugle, uputio u stvarni svet, u kojem već počinje prva svetska ratna kataklizma. Ništa nije tako iscrpljujuće a istovremeno omamljujuće kao bolest, jer udaljavajući nas od stvarnog tzv. Realnog sveta ona ima tu božansku moć da spoznaju realnog učini jasnijom nego najbudnija stanja razuma. Nije to nikakvo naše otkriće; znali su to najbolje nemački romantičari, čija je snatrenja u ovom svom delu dovrhunio Tomas man. Na početku novog veka Nafta i Setembrini iznova obnavljaju svoj disput sa svešću da je Zlo koje čuči u nekim ljudima večno, da će novi Kastorpi uvek napuštati „čarobne bregove“ i sa tajnom slikom čulnih mišica gospođe Šoša odlaziti u ljudske klanice a da ni sami ne znaju zašto.

Da li to Tomas Man proročki poručuje da za današnjeg čoveka nema leka – ako i pobedi svoju ličnu bolest, fizičku ili psihičku, ako iz sopstvenog začaranog sveta izađe u život, čekaju ga sve novi i novi usrećitelji čovečanstva koji mu obećavaju raj, i samo raj. A šta je jedan ljudski život prema jednoj viziji? Vremena su takva, svet je, kao što kaže mudrac iz Stratforda na Ejvonu, iskočio iz sopstvenih zglobova, sa njim i ljudi, i današnjem Hansu Kastorpu možda je najbolje da nikada ne ozdravi. U tome je ironija našeg vremena.

Samrtni Eros

Kako je kao mlad pisac doživeo svet najbolje pokazuje njegova duža pripovetka „Tonio Kreger“ o mladom piscu koji polako sazreva i shvata da je svaka istinska umetnost svojevrsna kritika života. Ali Man ne bi bio vliki pisac kad u ovoj pripoveci, u kojoj autorovi poznavaoci vide nacrt njegove poetike, kao kasnije u Čarobnom bregu“ ne bi u ljudskom životu i svetu video dva ekstrema koji se sudaraju, što vodi u njihov sunovrat. Već tada Man je zrelu umetnost koja vidi ta dva ekstrema sagledavao kao plod distance, što ga je u kasnijim delima učinilo majstorom ironije. Umetnik je još jednom kod Mana na sceni – u njegovoj pripoveci (danas je mnogi nazivaju kratkim romanom) „Smrt u Veneciji“. Počev od romana „Budenbrokovi“ za koji je dobio Nobelovu nagradu, propadanje i smrt su jedna od dominantnih tema njegovih dela. Dezintegracija nekad moćne porodice Budenbrokovi događa se i u horizontalnoj i u vertikalnoj ravni. Uz propadanje nekad moćne fabrike Budenbrokovih polako se rastaču i njeni naslednici, a poslednji izdanak, mladi Hano, kruni se kao slika minulog sveta, koja opet nije u stanju da se ostvari baveći se jedinom strašću – slušanjem Vagnerove muzike.

I glavni junak „Smrti u Veneciji“, pisac Ašenbah, umire jer u stvarnosti pokušava da oživi antički ideal o mladom i zanosnom Apolonu, koji se pred njim, u samrtničkom okruženju venecijanske lagune i istom obliku njenih čuvenih gondola, šeta sa svojim zlatnim uvojcima u društvu majke i sestara. Stvarnost je već nešto drugo – može na smrt da te opeče, kad se čisto estetski doživljaj pretvori u stvarni, erotički.

Nije retka pojava u umetnosti da kritičko sagledavanje stvarnosti pisci prevazilaze zamenjujući je svojim idealom, snovima (romantičari), spiritualnom vizijim (Edgar Alan Po), sećanjima i uspomenama (Marsel Prust). Man nastavlja ovu tradiciju, ali je uzdiže na jedan viši i složeniji estetički nivo. Brutalnu svakidašnjicu, iz epohe nacističkog terora, on nadilazi na taj način što joj u romnanu „Doktor Faustus“suprostavlja leverkinov svet muzike koja je samo savremeni pratilac epohe. On pravi šelingovski obrt, dovodeći dve vrednosti (stvarnost i umetnost) u identično Jedno, praveći od njih jedinstvenu celinu. Posledica je da stvaralac kome se to desilo mora da snosi posledice zbivanja, ali njegovo delo nadilazi i njega i epohu.

Od muzike do varvarstva

Man se sa pravom smatra piscem u čijem se stvaranju imaginacija prepliće sa filozofskim vizijama, da bi na kraju samo delo promovisalo filozofski stav. I tu je razlika između njega i Sartra. Sartr piše sa spremljenom tezom koju književno oblikuje i teži da je učini životno uverljivom. Man ne polazi od te teze; on polazi od emocija, slika, doživljaja, a sve ostalo prepušta svojoj moćnoj imaginaciji, tako da uplitanje i rasplitanje zbivanja biva isključivo književnim sredstvima koja se na kraju uobličavaju u jedan filozofski doživljaj.

I dan-danas je neobjašnjiva činjenica, iako o tome postoji oprečna literatura, kako je jedan narod, tvorac najveće muzike i filozofije, mogao da podlegne nacističkoj varvarskoj teoriji i praksi. Postoje mnoga usputna i delimična objašnjenja (sociološka, psihološka, politička, itd.) Književno i umetničko obrazloženje, kao i sam tok tog suludog spajanja vrhunske umetnosti i vrhunskog varvarstva, Tomas Man je oblikovao i pokazao u „Doktoru Faustusu“. Kompozitor Leverkin, koji živi u varvarskoj epohi, ne može da se zatvori u svoju stvaralačku imaginaciju i na taj način negira stvarnost oko sebe, bez obzira kakvim težnjama i shvatanjima bila prožeta njegova umetnička imaginacija. On sam postaje svedok i saradnik vremena, i po pomenutom šelingovskom obrtu sjedinjuje se sa tim vremenom.

Baš zato da ne bi povremeno dolazilo do ovog kobnog nemačkog sjedinjenja, Man je svoju delatnost konkretizovao i politički i umetnički zaokružio čuvenim „Govorima nemačkom narodu“. Bilo da samo vodi razgovore u kojima se spore junaci – ideje (Nafta i Setembrini), ili se silazi sa „čarobnog brega“ i upoznaje se sa svojim telom (Hans Kastorp), bilo da se divi ovaploćenoj apolonskoj lepoti mladog Tađa („Smrt u Veneciji“), bilo da kliče od biološkog preporoda („Prevarena“), ili da samo ispisuje note u senci krvavih zbivanja Drugog svetskog rata („Doktor Faustus“), Tomas Man, prevazilažeći i preuzimajući na sebe užase epohe, razrešava krucijalno pitanje koje je u pozadini svega toga. A to je pitanje besmisla i smrti.

Milka Lučić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Čarobni breg, Feljtoni, Filozofija, Književnost, Milka Lučić, Tomas Man