Svet iza zavese ovog sveta – Baš sam sinoć pokušavao da umrem, ali nije mi uspelo. Mislim, ništa nisam uradio da bih smrt pospešio, nego sam sedeo u mračnoj sobi i prosto čekao da umrem, odnosno da se smrt nekako pojavi. Onda sam upalio lampu i opojao sebi opelo, zatim ugasio lampu i legao na pod. Tako sam odležao neko vreme buljeći u senke na plafonu i opet ništa. Nisam hteo da spavam jer sam se plašio da ne prespavam smrt. Hteo sam je dočekati budan. Izlazio sam na terasu, popio čašicu rakijice, popušio cigaru, vratio se u mračnu sobu, stao u neku meditativnu pozu i …. ništa. Onda sam menjao poze, tražeći neku prigodnu samrtničku… i opet ništa. Tako sam dočekao jutro i zaspao. Kada sam se probudio, sredio sam se i otišao komšijama da izjavim saučešće zbog smrti člana porodice. Tek sam u tom ambijentu dobio neki neodređeni osećaj da je deo mene sinoć ipak nekako umro. Istovremeno me je spopao i jedan osećaj koji me je naježio a to je da ne premrem, odnosno da ne umrem za života u dovoljnoj meri, malo po malo, tako da se smrti ne isplati da dolazi po minorni ostatak koji će nastaviti svoje groteskno bitisanje. Bio bi to krajnji užas.

Kada sam bio mali, sećam se da mi je baba pričala kako ispod ovog sveta postoji još jedan svet – koji je skriven. I tek sam skoro shvatio, eto deceniju nakon njene smrti, da ona nije mislila onako kako sam ja mislio – da je taj svet u podzemlju. Nije u podzemlju, nego na neki drugačiji način ispod, kao da je podvučen nekako pod ovaj svet. Tek onda kada sam video kako se ovaj svet diže poput zavese, shvatio sam šta je zapravo moja rahmetli baba mislila, ili barem ja tako pretpostavljam. Taj svet koji se pojavljuje kada se zastor ovog sveta podigne nekako naviše, mnogo je stvarniji od ovog što tradicionalno zovemo iluzijom kao da slutimo ono ispod koje je stvarnije. Najstrašnije od svega je što mi u taj svet ne možemo da odemo, jer ako odemo nećemo se vratiti, a ono što postoji tamo sa lakoćom prelazi tu nevidljivu granicu: može biti i ovde i tamo. Pa ipak, za nešto što dolazi odande u ovom svetu postoje neka ograničenja, što je prirodno. Oni odande dolaze ovde, uzmu šta im treba, i odu, a mi kada odemo tamo više se ne vraćamo. Nije pravedno, je li tako? To samo ukazuje na krhkost našeg položaja u univerzumu, neverovatnu krhkost, jer takav je naš svet, koji je – podsetimo se – poput zavese koja se lako diže. I sada znam na šta je mislila majka moje majke kada me je upozorila da ako jednom vidim taj svet i preživim – videću ga opet, a onda verovatno preživeti neću. Bilo bi pravo čudo da preživim, jer to niko nije preživeo dva puta. Ujedno, time je za mene rešena i misterija moje smrti, jer ako je moja baba u pravu – ja neću umreti na ovom svetu nego će me taj skriveni svet odneti.

Mi možemo da vidimo taj svet, kada se razmaknu zavese ovog sveta, ali nisam siguran da bez posledica možemo ući. Ko uđe, taj i ostane. Sa druge strane, “oni” odande mogu doći ovde, ali nemaju punu moć manifestovanja. Mi tamo imamo punu moć manifestovanja, ali onda više nema nazad. Taj svet je na neki način halapljiv, pa ne ispušta delić energije ovog sveta onda kada ga ugrabi. Svetovi se prožimaju na čudesan način. Svaki ima svoj karakter. Naš svet je, kako je to neko jednom rekao, najbolji od svih mogućih svetova, jer je prilično “liberalan”…

Za P.U.L.S.E / Dorijan Nuaj

bafomitras.blogspot.rs

  Dorijan Nuaj, iluzija, smrt, svet