Jugozapadno od Soluna nalazi se oblast Halkidiki i poluostrvo Atos, na čijem se špicu nalazi istoimena planina. To je teritorija Svete Gore, ili grčki – Agion Oros. Još u vreme antičke Grčke ovo mesto je bilo poprište borbe izmedju giganta Atosa i bogova sa Olimpa. Kada je bog mora Posejdon bacio na Atosa svoj moćni trozubac prikovavši ga za planinu, ona dobi ime tog palog giganta. Na taj događaj podsećaju nas večno uzburkano more i tri poluostrva (Kasandra, Sitonija, Atos), koja izrastaju iz Halkidikija oblikujući trozubac.

Dalje legenda kaže da je 44 godine, Presveta Bogorodica majka Božija sa Svetim Jovanom Krstiteljem putovala brodom na Kipar. Na moru ih je zadesila velika bura, pa su bili prinudjeni da se od nevremena sklone pristajanjem na najbliže kopno. To kopno je bilo Atos gde se bujna, netaknuta  priroda učinila Bogorodici tako lepom, da je izrazila svoje glasno divljenje. Tada se sa neba začu Hristov glas kako proglasava tu zemlju perivojem svoje majke Presvete Bogorodice, ujedno zabranjujući drugim ženama pristup na ovo sveto tlo. I tako osta do dana današnjeg.

U celoj istoriji sveta nije postojala žena više slavljena od Bogorodice, grčki – Panagia – Presveta, ili Teotokos – Majka Božija. Ona je i majka i devica – ona je ženski prauzor. Pritom nije boginja niti je božanska, ali se slavi kao zaštitnica ljudskog roda i zastupnica čoveka pred Bogom.

Uloga Bogorodice na Svetoj Gori ista je kao i svuda u svetu, stim što je na ovom mestu daleko izraženija. Postoji metafora koja kaže da je Hrist novi Adam, a da je  Presveta Bogorodica nova Eva. Adam i Eva izgubiše Raj zbog neposlušnosti i gordosti, a na Svetoj Gori Raj je povraćen, kroz smirenje i poslušnost Bogu i njegovoj majci.

Ona je tu svukud prisutna, spiritualno ali i fizički. Axion estin nije samo ime himne koja se peva na svetoj liturgiji u njenu čast, to je takodje najpoštovanija čudotvorna ikona Svete Gore, koja predstavlja Bogorodicu i datira iz 10 veka, i koja se čuva u najstarijoj crkvi Atosa. Takodje brod koji prevozi hodočasnike na Svetu Goru nosi ime Axion estin, pa i taj naziv svakog putnika potseća na čiju teritoriju pristiže.

Sveta Gora je spiritualni centar pravoslavnog sveta, nalazi se u Grčkoj, ali joj ne pripada. To je nezavisna monaška enklava, sa samostalnošću dobijenom pre 1000 godina od vizantinskih careva, koja treba da važi dok je sveta i veka.

Tu nadomak naše civilizacije ali potpuno izdvojeno, monasi Atosa, njih oko 1500, žive u manastirskim zajednicama ili individualno kao pustinjaci. To je jedino mesto na planeti gde se niko ne radja, vec se samo umire – ali s nadom za vaskrsenje i život večni.

Reč monah znači ”sam sa Bogom”. To su ljudi koji su se odrekli svega zemaljskog, vodeći asketski – podvižnički život, u stalnoj meditaciji, molitvi i duhovnoj poslušnosti Bogu.

Najveća monaška zajednica zove se manastir, ima ih 20 i poseduju svoje zemljište na Atosu, manje zajednice se nalaze na teritoriji nekog manastira i nose naziv – skit, a  najmanja zajednica je – kelija. Svaki skit ili kelija pod upravom je nekog od manastira. Atos je podeljen na 20 teritorija –imanja koliko ima i manastira. Taj broj je utvrdjen još u Srednjem veku i tako će uvek biti. Sedamnaest manastira su grčki, a tri su slovenska: ruski se zove Pantelejmon, bugarski je Zograf, a srpski Hilandar. Svaki od manastira rangiran je po važnosti (1-20) i taj redosled je nepromenjiv. Prvih pet manastira istiću se po značaju još iz doba Vizantije, to su takozvane carske lavre, i svaki od njih predvodi grupu od po 4 manastira. Najstariji, najveći i najuticajniji manastir Svete Gore zove se Velika Lavra, a naš Hilandar je četvrti u rangu po važnosti. Na Svetoj Gori postoji samo jedan grad – Kareja, to je administrativni centar; tu se nalazi najstarija crkva, a takodje i Protat – skupština ove monaške države, gde predstavnici manastira donose sve najvažnije odluke vezane za zivot Atosa.

Na Atosu je sačuvana srednjovekovna, ne samo arhitektura i objekti umetnosti i kulture,  već takodje i način života, koji je ostao nepromenjen čitav milenijum, od vremena osnivanja prvog manastira. To je najstarija manastirska zajednica na svetu i datira iz slavnog vremena Vizantije. Tu se čak i vreme računa na stari vizantinski način – sa zalaskom sunca sat počinje odbrojavanje vremena novoga dana.

Monasi na Atosu komuniciraju sa Bogom na isto način kako se to činilo u Vizantiji – kroz liturgiju, umetnost i muziku. To je poslednje mesto na Zemlji gde su religija, estetika i  praktičan život ujedinjeni u jedno, baš kao što je nekada bilo u Vizantiji. Zato je Sveta Gora ne samo mistična vizija, već i poslednja osmatračnica Vizantije – izgubljene imperije.

Najkraći i najlepši opis Svete Gore potice iz pera vladike Nikolaja Velimirovića:

Sveta Gora je carstvo bez krune,
Država bez vojske,
Zemlja bez žena,
Bogatsvo bez novca,
Mudrost bez škole,
Kuhinja bez mesa,
Molitva bez prestanka,
Veza sa nebesima bez prekida,
Slavopoj Hristu bez umora,
Smrt bez žaljenja.

Svetogorci su tradicionalno gostoljubivi i rado će podeliti sa putnicima namernicima svoj obrok, a obezbediće im i prenočište, i za to neće traziti nikakvu nadoknadu. Sa druge strane red je da hodočasnici daju prilog, barem za pokrivanje najminimalnijih troskova koje bi imali u profanom svetu. Pošto se priliv posetilaca svake godine značajno povećava, a to ugrožava normalno monaško funkcionisanje, uvedeno je ogranićenje ulaska i boravka na Svetoj Gori. Svakog dana na Atosu može da boravi ukupno 100 pravoslavnih posetilaca i 10 putnika drugih konfesija. Dozvola se obično izdaje na 3 dana, a u jednom manastiru ili skitu može se ostati jedan dan. Kao što u svakoj kući postoji kućni red koji se treba poštovati, tako i kućni red monaške zajednice posetioci trebaju da imaju na umu.

Ljudi na Svetu Goru odlaze iz razlicitih razloga. Neki odlaze iz radoznalosti, neki idu iz religioznih, istoričari idu u potrazi za ostacima Vizantije, umetnici idu u potrazi za nadahnućem i inspiracijom, istoričari umetnosti su željni da vide neprocenjivo umetničko blago. Tamo takodje idu zaljubljenici u čistu prirodu, ili oni kojima je dosta bučne civilizacije, i žele da malo danu dušom u miru i tišini. Svi razlozi su opravdani za posetu Svete Gore.

Ovde se moze postaviti pitanje kojoj kategoriji pripadaju posetioci Atosa: da li su to turisti ili hodočasnici. Hodočasnik na svom putovanju svesno pokušava da raskine svoje ropstvo modernim konvencijama: komfor, znane rutine, materijalna sigurnost. On pokušava da se što više udalji od izveštačenosti kojima je okovan u svom zivotu. On mnoge stvari prepušta slučaju, uzdajući se u Boga.Tako hodočašće postaje protest i oslobadjanje od dosade i trivijalnosti svakodnevne rutine. Na taj način hodočasnik postaje duhovni tragalac, koji se u svemu razlikuje od turiste, koji opet teži da isplanira svoje putovanje do najsitnijeg detalja, kako bi ono bilo što konfornije.

Na tom spiritualno – istraživačkom putu dugo naporno pešaćenje po nepristupačnim stazama (takve su sve staze na Atosu) je suštinski deo. Tada hodočasnik svim svojim čulima obnavlja svoj praiskonski kontakt sa prirodom, izgubljen urbanošću modernog zivota. On ponovo uziva u prirodi, koju inače svojom nepažnjom i nemarom uništava na svakom koraku. Na tom svom putu, koji nikako ne sme da se obavlja u žurbi jer tada nema efekta, putnik-poklonik se izlaže velikim fizickim naporima, ponekad oseti surovost prirode i teškoće prezivljavanja. Tada uvidja svoju ranjivost i potpunu zavisnost od svog umornog tela, što inače nije slučaj u civilizovanom svetu iz koga dolazi.

Na taj način, ali i uz molitvu i posvećenost cilju, čovek polako doživljava promenu, kada u sebi počinje da oseća otkucaje novog ritma, koji mu donosi unutrašnju duboku harmoniju i mir. Kada to oseti putnik zna – napor nije bio uzaludan – hodočašće počinje svoje spiritualno delovanje.

za P.U.L.S.E Aleksandar Đorđević

  Aleksandar Đorđević, D.O.M.I.N.E, perivoj, putopisi, Sveta gora