“Osim što je posledica nesanice, ova knjiga je i jedno putovanje. Nesanica pripada onome ko je knjigu napisao, a putovanje onome ko je na njega krenuo.”

Ako je Kalvino napisao “Nevidljive gradove”, Tabuki je svoju knjigu komotno mogao da nazove “Nevidljivi čovek”, pošto su fabule oba dela locirane na području Indije i Istoka. Lepa knjiga manjeg formata, nešto poput “Rekvijema” od istog pisca. Stotinak strana. Sa takvom knjigom osećate bliskost, pogotovu kad znate o kakvom je autoru reč. Zavolela sam ga davno, još od knjige pripovedaka. “Svakim danom sve je manje vremena”.

Glavni junak putuje u Indiju, traži prijatelja. Na početku romana stoji beleška iz koje je jasno da je ovo mogao biti san, ali da je mogla biti i zbilja. Spisak mesta – Bombaj, Madras, Goa, kao i spisak hotela u kojima je odsedao, trebalo bi da budu onaj tas koji će priču premestiti ka realnosti.

Prijatelj koga traži šalje mu tajanstvene znake i poruke, upućuje na ljude koji će mu reći gde su ga i kad poslednji put videli. To su poruke nekoga ko i želi i ne želi da bude nađen. Nadmoć Evropljanina naratoru daje pravo da bira ljude sa kojima će se sresti, i mesta gde će se susret zbiti. Sloboda izbora, kao i potraga za prijateljem dovešće mu za sagovornike najrazličitije tipove ljudi, počev od lekara, sa kojim obilazi bolnicu za neizlečive, do vozača koji osam sati čeka na nekom poljančetu da bi svoj autobus ukrstio sa linijom drugog i preuzeo njegove putnike. Tu je i dečak koga čvrsto grli majmunčić, ispostaviće se da je to dečakov brat, da je ljudsko biće, koje proriče budućnost. Razgovori sa učenim Indijcima o Heseu, Šelingu, o hramovima, karmi! Ima se utisak da glavni junak troši vreme. Da Šavijera i želi i ne želi da nađe. Da mu se Šavijer nudi u blizini, a onda opet iščezne. Da se fizički izmenio, da ga je teško prepoznati. A može biti da je Šavijer on sam. Da traži sebe nekadašnjeg. Da traži svoje izgubljeno vreme.

Lepota ovog romana leži u brojnim scenama i susretima glavnog junaka. Jedna od njih je i dijalog u restoranu. Sa druge strane stola je fotografkinja Kristin. Njena najbolja fotografija iz Južne Afrike postavlja pitanje suštine i detalja – da li je mladi crnac sa podignutim rukama trkač koji je upravo prošao kroz cilj, ili je uhvaćen u trenutku pre pada, pošto ga “upuca” policajac opremljen kao marsovac.

Dobar deo knjige čine izvrsni dijalozi, te ne čudi da je po ovom kratkom romanu snimljen film. Sve moje preporuke za ovu divnu knjigu!

Izdavač je Dereta

Prevod sa italijanskog Ana Srbinović i Elizabet Vasiljević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Antonio Tabuki, Dana Ćirić, Indijski nokturno, Književnost