Боже, пожали оног у ком више нема шта да умре…
Боже, пожали оног у ком више нема шта да умре… На почетку поглавља о Носталгији Тарковски пише да је, када је први пут погледао снимке “[…]био запрепашћен открићем да је то једноличан призор меланхолије. Грађа је била хомогена. Грађа је била потпуно хомогена, како у раположењу тако и у стању ума […] ”[1] иако сам […]