Taksista i Novi Holivud – Federiko Felini je rekao da je sva umetnost autobiografska. Verovatno kad ne postoji otklon autora prema liku koji je stvorio, umetničko delo se smatra najličnijim, na sličan način kao što se najličnijim smatra i prvenac, tj. prvo delo u opusu autora, prvi film, pošto ćemo se najpre osvrnuti na sedmu umetnost. Da je sva umetnost autobiografska svedoči i jedan od najboljih Felinijevih filmova  8½ (1963.) Paralela sa Felinijem i 8½ nije slučajna. Reč je o filmu Taksista (Taxi Driver, 1976.).

Značaj i prisustvo ovog filma među gledaocima svih generacija, te poistovećivanje svakog ko je makar na trenutak bio usamljen sa glavnim likom filma, krije se u mnogim činjenicama, na početku pomenimo samo da, sve od pretprodukcije do danas, ima legendaran, gotovo mitski status. Priča počinje od Pola Šredera, scenariste filma, potonjeg Skorsezeovog saradnika na mnogim filmovima, između ostalih i na filmu Između Života i Smrti (Bringing Out The Dead, 1999) gde je Skorseze bio naročito zainteresovan da scenario piše Šreder, jer „niko ne piše o Njujorku noću kao on“. O Njujorku noću kasnije će biti još priče.

Tih ranih 1970ih, za Šredera nije bilo sve ružičasto, a kinematografija za čiji će se uspon kasnije, sasvim sigurno, vezivati i njegovo ime, bila je u neverovatnim godinama. Kolaps sistema velikih studija otvara vrata talentovanim rediteljima kojima su ruke bile odrešene za stvaranje autorskih filmova, poput onih o kojima govori Fransoa Trifo u glasovitom članku, gde reditelj postaje alfa i omega, „auteur“. Po ugledu na francuski  La Nouvelle Vague rađa se Novi Holivud, predvođen Arturom Penom, Frensisom Fordom Kopolom, Robertom Altmanom, Džordžom Lukasom, Martinom Skorsezeom, Stivenom Spilbergom, Brajanom De Palmom itd.  Ispisuju se nove stranice istorije kinematografije. Zaista, ako pogledate filmove nastale 1970-ih, Kum I i II (Godfather, Godfather part II), Ulice Zla (Mean Streets), Ajkula (Jaws), Taksista (Taxi Driver), Nešvil (Nashville), Prisluškivanje (Conversation), Otimači Izgubljenog Kovčega (Raiders Of The Lost Ark), Ratovi Zvezda (Star Wars), Lovac Na Jelene (Deer Hunter), Apokalipsa sada (Apocalypse Now) gde se lista, zbog ograničenosti teksta završava, ali ne i iscrpljuje, biće vam jasno da se radi o jednom od najznačajnijih filmskih decenija. Filmovi su prepoznati među domaćom publikom i kritičarima u Americi, ovenčani mnogim Oskarima i raznim nagradama, ali i u inostranstvu. O tome svedoči činjenica da je Frensis Ford Kopola, jedan od osam dobitnika dvostruke kanske Zlatne Palme (među kojima je i Emir Kusturica, prim. aut) obe dobio tih godina, za filmove Prisluškivanje (Conversation, 1974.) i Apokalipsa Sada (Apocalypse Now, 1979.). 1970. godine Robert Altman dobio je Zlatnu Palmu za film Meš, (MASH, 1970.) a Martin Skorseze za Taksistu, film koji je predmet našeg teksta, ali i divljenja, 1976. godine.

Da se vratimo Polu Šrederu. Naime, prolazio je kroz bračni brodolom, spavao u automobilu, imao čir na želucu u dobi od 26 godina. Reći ćete, ne baš idealni uslovi za produktivnost, u svakom slučaju ne za produktivnost ranga scenarija za Taksistu. Kad se javio u bolnicu radi saniranja čira, shvatio je da tri meseca nije razgovarao ni sa kim. Emotivni bol, fizički bol, samoća, usamljenost i na kraju patologija usamljenosti. Zvuči poznato? Poslednji korak, patološki, za razliku od lika koji je stvario na papiru, Šreder nije doživeo, ali uspeo je da ga na genijalni način sublimira u vidu scenarija za film. I to kakav. Scenario, po Šrederu, nastao je vrlo brzo, prva ruka već za pet dana, motivisan napunjenim revolverom Šreder podseća na istinitost Felinijeve sentence sa početka teksta (Travis u filmu drži revolver u ruci dok gleda televizuju, npr.). Bol je sublimiran na najbolji mogući način te i ostale stvari postaju bolje za Šredera. Piše konačnu verziju, dolazi do Brajana De Palme kome se scenario dopao i koji je optirao kao reditelj jedno vreme, ali kako istorija ide svojim tokom, reditelj filmova Sestre (Sisters, 1972) i nekoliko lakih komedija 1960ih godina sa Robertom De Nirom u glavnoj ulozi, scenario predstavlja Martinu Skorsezeu koji je imao hit sa Ulicama Zla, ispostaviće se kasnije, pravom čoveku za projekat.

Nakon završenih studija filma na prestižnom Njujorškom univerzitetu, NYU, Skorseze režira jako dobar dugometražni prvenac Ko to kuca na moja vrata (Who`s That Knocking at My Door, 1967.) sa Harvijem Kajtelom u glavnoj ulozi. Pozitivno ocenjen od strane kritike, film se bavi odnosom muškarca prema ženi obojenim mačističkim pogledima na svet. Žene se svrstavaju u kategorije, svaka služi za nešto drugo, a tačka pucanja je na nepomirljivošću glavnog lika sa činjenicom da mu je devojka silovana u prošlosti. Slična pitanja, uz pitanja identiteta, nasleđa, duhovnosti, kriminala, pratiće Skorsezea u celoj karijeri. Alternativni naziv filma I Call First (Ja Prvi) govori o dvostrukim standardima za ženu i muškarca a isti su u filmu plastično predstavljeni. Zatim sledi klasik među kratkim filmovima Veliko Brijanje (Big Shave, 1967.), alegorija o vijetnamskom ratu te Boxcar Bertha, zamišljen kao omaž eksploatacijskom filmu u Americi 1960ih. Čuveni reditelj Džon Kasavetes, Skorsezeov prijatelj i mentor, nakon gledanja filma, prokomentarisao je:

„Marti, proveo si godinu dana praveći ovo sranje. Dobar je film, ali si bolji od ljudi koji obično prave ovakve filmove. Ne kači se za eksploatacijsko tržište, napravi nešto drugačije“.

Film je zapravo bio fuzija Rodžera Kormana, „kralja kult filmova“, kao producenta i mladog Skorsezea, te ishod i ne čudi, naročito kad se uzme u obzir da se doprinos Rodžera Kormana kinematografiji tih godina ne ogleda toliko u rediteljskom i producentskom radu, koliko u otkrivanju talenata jer je bio mentor većini, maločas pomenutih, danas velikih reditelja, koji su izašli ispod njegovog šinjela. Džon Kasavetes je bio u pravu. Skorseze radi na Ulicama Zla (Mean Streets, 1973.), njegovom najličnijem projektu do sada. Potpisuje scenario sa Mardikom Martinom na priči o nekolicini sitnih kriminalaca, uz koje je odrastao na ulicama Kvinsa u Njujorku. Pomenuta pitanja identiteta, duhovnosti, odnosa među ljudima, mahom kriminalcima, odnos prema ženama su neke od tema koje obrađuje u filmu. Neki od njegovih zaštitnih znakova kasnije, naracija, stalno kretanje kamere, dugi kadrovi, rez na soundtrek, daju se videti u ovom filmu. Glumačke bravure pod njegovom palicom, snimanje na lokacijama, sve po čemu će kasnije Skorseze biti poznat imamo u ovom filmu, koji je jako bitan za sve koji su zainteresovani za rad ovog velikog reditelja. Označava početak saradnje Skorseze – De Niro, jedne od najplodnijih reditelj – glumac saradnje u istoriji sedme umetnosti. Njih dvojica će sarađivati na osam filmova. Skorseze je našao filmski izraz. Film biva slavljen od strane kritike te višestruko vraća uložen novac. Vrata velikih produkcija su otvorena. Sledi Alis ovde više ne stanuje (Alice Doesn’t Live Here Anymore, 1974.) sa Elen Bernstin koja je posle Isterivača Đavola (The Exorcist, 1973.) i velikog uspeha htela malo ličniji film za koji joj je studio garantovao potpunu kontrolu, pa je tako na nju pao i izbor reditelja. Zahvaljujući Frensisu Fordu Kopoli upućena je na Martina Skorsezea i njegove Ulice Zla, a nakon gledanja filma koji je smatrala odličnim, ali ipak muškim filmom, pitala je Martija koliko zna o ženama. Marti je odgovorio da ne zna ništa ali da bi želio da nauči. Odgovor ju je kupio i snimanje može da počne. Uspeh nije izostao. Elen Bernstin je ovenčana Oskarom za najbolju žensku ulogu a Martin Skorseze prvom nominacijom za Zlatnu Palmu 1975. godine.

Čitalac će ove podatke čija prevelika upotreba preti da odemo daleko, možda smatrati suvišnim te trivijalnim, naročito jer se isti mogu saznati i mimo ovog teksta, koji je, da podsetimo, zapravo o filmu Taksista. Istina, mogu se saznati i mimo teksta, i istina, možda su trivijalni, ali preko potrebni. Daju pozadinu stvaralaštva autora i objašnjavaju kako je došlo do remekdela. Mimo teksta bi bili razbacani, ovde su sažeti, a što se trivijalnosti tiče, reč trivia latinskog je porekla i označava raskrsnicu triju puteva, danas u značenju nečeg nebitnog, trivijalnog, na čemu se ne bih složio, jer raskrsnica nije tako nebitna, ipak biramo put kojim ćemo poći, ali slažem se da se na raskrsnici ne bi trebalo previše zadržavati. Otud i mi, u duhu pomenutog, prelazimo konačno na film.

Glavnu ulogu Travisa Bikla u Taksisti igra veliki Robert De Niro, upravo nagrađen Oskarom za Kum II, za ulogu mladog Vita Korleonea. Metodski glumac izučava mentalne bolesti i vozi taksi noću sa sve dozvolom, mesec dana dvanaest sati dnevno. Delom autobiografskim, delom fikcijskim perom, Pol Šreder piše o usamljenom taksisti, 26-godšnjem veteranu Vijetnamskog rata, a Skorseze slika u neorealističnom stilu Travisa Bikla i Njujork. Estetika Njujorka kroz oko Martina Skorsezea u Ulicama Zla ovde je na vrhuncu. Snimano na stvarnim lokacijama, kao što su to radili italijanski neorealisti, koji su mu veliki uzor, vidimo Njujork koji nije baš sa razglednica. Prljavština o kojoj sâm Travis pripoveda, doslovna i figurativna u isto vreme, projektor je njegovog unutrašnjeg oka, stanja njegove svesti. Vidimo Njujork Travisovim očima. U vreme snimanja filma njujorško komunalno preduzeće je štrajkovalo te nije odnosilo smeće što je u velikoj meri uticalo na autentičnost. Do posla taksiste ga dovodi racionalno razmišljanje. Na početku filma obrazlaže zaposlenom u taksi kompaniji da ne može da spava noću te da se vozi podzemnom. Pita se, kad se već vozi, zašto mu za to ne bi bilo plaćeno. Od prvog razgovora Travis ima problem u komunikaciji sa drugim ljudima. Nesposobnost komunikacije usled usamljenosti koja je od prvih kadrova očigledna. Travisove oči i kadrovi taksi vozila iz raznih uglova kamere u prvoj sceni filma kao da nam govore : „sam je“. Od fizičke samoće koja je predvorje usamljenosti preko usamljenosti do destrukcije izazvane takvom usamljenošću pratimo Travisa i njegov (samo)ubilački pohod. Ako izuzmemo okolnosti vezane za film, zanimanje vozača taksija nije zahvalno što se odnosa sa drugim ljudima tiče. Imamo tendenciju da zanemarimo njihovo prisustvo nakon što saopštimo adresu na koju želimo stići. Pre nekog vremena pisac ovih redova je sačekao drugaricu, koja je došla taksijem u društvu nekoliko drugara koji su produžavali vožnju. Otvorio joj je vrata, pozdravio je, pridržao joj ruku pri izlasku, zavirio u taksi pozdravivši joj drugare i otišao sa njom. Par sati nakon toga, shvatio je da vozača nije ni pogledao, a kamoli pozdravio.

Travis biva stalno zanemaren u okvirima elementarne pristojnosti. Usamljenost je začarani krug. On svesno želi da se obraća ljudima, što često biva ispraćeno neuspehom, ali nesvesno zapravo gura ljude od sebe jer su pretnja njegovoj usamljenosti. Paradoks je da ga upravo usamljenost gura u destrukciju. Zaljubljuje se u službenicu kampanje predsedničkog kandidata Betsi (Sibil Šepard). Potrebno li je reći, sve se završava neuspehom. Sve pogoduje razvoju destrukcije. Razvija opsesiju prema oružju, a čini se da, koliko je vešt sa rukama i određenim veštinama, toliko je nevešt u rečima. Sjajna je scena kad pokušava da saopšti kolegi Vizardu (Piter Bojl) šta oseća. Ćorsokak. Ne može da pronađe reči. Nema ih. Gde nasilje počinje? Tamo gde reči prestaju. I pitanje ka kome upraviti nasilje. Upoznaje mladu prostitutku Ajris (Džodi Foster). Biva, tako sužene svesti, sablažnjen da Ajris, 12godišnja devojčica, ne vidi ništa sporno u tome što je okružena ološem. Sad, da li Travis uopšte vidi izlaz iz mentalnog ćorsokaka u kojem je? Kao adresat njegovog nasilja je neminovno on sâm. Ali pogledajmo stvari iz druge perspektive. Kad je film studija karaktera u prvom licu, kad sve vidimo očima glavnog junaka, kad je takav junak narator i kad se sa istim neminovno poistovećujemo, ne možemo napraviti jednostavnu distancu. Da, Travis je asocijalan, impresionira gledaoce i Betsi svojim iskrenim pristupom, a kasnije nas razočara odlaskom sa njom u porno bioskop, samo iz neznanja, koje mu nije strano i u drugim segmentima. Neupućen je, kontradiktoran, kako ga je Betsi u početku okarakterisala, nalazeći ga u stihovima Krisa Kristofersona (za kojeg Travis nije čuo). Hodajuća kontradikcija. Pomenuta distanca gledaoca ka Travisu se možda gradi njegovim razočaravajućim postupcima ali opet se topi, kada, sužene svesti, što stalno napominjemo, na koncu čini veliko delo spašavajući mladu devojčicu iz lanaca prostitucije vrativši je tako na pravi put. Možda to radi iz sebičnih razloga jer ne može nasilje prosto da usmeri ka sebi, bez ikakvog maskiranja? Ne bi bilo u skladu sa istinskom snagom muškarca, jer istinsku snagu sâm pominje. Suprotno, usmerava ga ka ološu koji okružuje mladu Ajris. Čini zločin i dobro delo u isto vreme. Ako je Travis usmerio nasilje ka onima koji okružuju Ajris koju doživljava kao žrtvu, otkud prvobitna namera ka senatoru Palentajnu? (Leonard Haris). Da li Betsi doživljava kao žrtvu? Možda je ovde namera bila privlačenje pažnje? Da li senator stoji na njegovom putu ka Betsi? Da li makroi koji okružuju Ajris zapravo stoje na njegovom putu ka Ajris? Travisov mentalni nesklad je očigledan. Znamo da je vojni veteran, znamo da pije lekove. Znamo da uprkos svim okolnostima vraća Ajris na pravi put po cenu tri ubistva koje izvršava, između ostalih i nad makroom mlade Ajris, Sportom (Harvi Kajtel). Znamo da nije prosto izvršio samoubistvo iako je njegovo nasilje u osnovi suicidalno, što jasno vidimo u poruci koju, zajedno sa novcem, ostavlja Ajris pred (samo)ubilački pohod. Preživljava, ali samoubistvo, makar simbolično, ne izostaje. Slavljen od strane nacije, izlazi iz kome i vraća se svojim aktivnostima, lišen destrukcije. Da li je baš tako?

Taksista je film o neminovnosti destrukcije u svrhu rađanja novog čoveka lišenog takve destrukcije. O patologiji usamljenosti. Urbani osvetnički vestern o spašavanju onog ko se tumači kao žrtva. Sâm zaplet ima sličnosti sa klasikom, vesternom Džona Forda Tragači (The Searchers, 1956.). O egzistencijalnom ponoru, poput onog kod lika u Zapisima iz podzemlja F.M. Dostojevskog. Sjajnom muzikom Bernarda Hermana briše se razlika između unutrašnjeg sveta Travisa Bikla i njegovog okruženja, spoljašnje realnosti. Herman je posthumno nominovan za Oskara za najbolju originalnu muziku. Film je bio nominovan u još tri kategorije, za najbolji film, najbolju mušku ulogu (Robert De Niro) i najbolju sporednu žensku ulogu (Džodi Foster). Martin Skorseze je nagrađen Zlatnom Palmom u Kanu 1976. godine. Uticaj filma je nemerljiv. 358 reditelja širom sveta biralo je deset najboljih filmova svih vremena u organizaciji časopisa Sight&Sound. Taksista je izabran kao peti. Na listi internet portala IMDb nalazi se na listi Top 250 najbolje rangiranih filmova. Taksista je remek-delo.

za P.U.L.S.E: Hajrudin Aginčić

  Film, Hajrudin Aginčić, Martin Skorseze, Pol Šreder, Taksista