Album grupe Pink Floyd The Dark Side of the Moon (1973, Harvest) jednog dana će poslužiti kao kratak kurs šta je rok muzika nekad bila. Neko će ga pustiti nekom u budućnosti i studirati gitarski solo, ogorčeni glas pevača, ženski vokal koji se raspevava u jednoj impresivnoj numeri, gostovanje na saksofonu, preteći bas, nasnimljene zvuke iz prirode, te pomalo mistične poruke u tekstovima – i pokušaće da shvati dublji smisao. Koja je bila svrha rokenrola, čemu je sve to služilo? I zašto su skoro svi krajem XX veka u nekom periodu života slušali baš ovaj muzički komad?

The Dark Side of the Moon je četvrta najslušanija i najprodavanija ploča svih vremena, sa oko 50 miliona kupljenih kopija i rekordnu 741 nedelju provedenu na Bilbordovoj listi najpopularnijih. Smatra se jednim od dosad najuticajnijih albuma, kulturnom vododelnicom svog doba, što se znalo istog časa kad se pojavio, marta 1973. Uvršten je 2012. u američku Kongresnu biblioteku, kao “delo od posebnog kulturnog, istorijskog i estetskog značaja”. Kolike su razmere ovog fenomena pokazuje podatak da će neko kupiti jedan primerak – dok vi završite čitanje ovog teksta.

Poruke albuma The Dark Side of the Moon bile su oslobađajuće prirode, i to na jednom individualističkom nivou, nadrastajući bilo kakvu ideologiju. One su ostale kao neka vrsta civilizacijskog kapitala koji je ugrađen u globalno društvo i stalno se obnavlja, sa svakim novim slušanjem ove zaista večne ploče. Pre svega zbog toga što njena naracija nadilazi vreme i prostor: ona nam priča o lažnoj podeli sveta na “nas” i “njih”, usamljenosti čoveka, podivljalom materijalizmu u kome je samo novac važan, naslućivanju kraja sveta u pomračenosti i ludilu – u grubim crtama, i dalje je to veran opis stanja čovečanstva, i to čak pre u 2023. nego 1973.

 

“VIDIMO SE NA DRUGOJ STRANI”

 

Pink Floyd su se u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka našli u neobičnoj situaciji: njihov status ultimativnog art-rok benda bio je neosporan. Na kraju krajeva, Roger Waters, David Gilmour, Richard Wright i Nick Mason ne samo da su stvorili originalan evropski psihodelični rok zvuk, nego su ga do 1973. izveli i na stadione. Ali ti isti Pink Floyd praktično nisu imali nijedan radijski hit, ništa po čemu bi bili prepoznatljivi masi neutralnih slušalaca, što je velika razlika u odnosu na jedne The Beatles, koji čak i u svojoj najizazovnijoj fazi nisu zaboravljali da napišu poneku pesmu koja se može zviždukati. Ovo je počelo da ograničava njihov razvoj u poslovnom smislu.

Verovatno je tako i bend razmišljao pošto postoji nešto potpuno bitlsovski u najpopularnijem albumu grupe Pink Floyd – The Dark Side of the Moon. Njegova konceptualnost se oslanja na Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band, ili čak samo na slavno eksperimentalnu kompoziciju A Day in the Life, koja ga okončava. U prilog ovoj tezi idu mnoge činjenice: pre svega, Alan Parsons, snimatelj The Dark Side… , stvarno je bio snimatelj i na albumima The Beatlesa Abbey Road i Let It Be. Ploča sledi inovativan kreativni pristup koji su momci iz Liverpula tada lansirali – mnogobrojni snimljeni zvuci iz prirode uokviruju muziku smeštajući je u kontekst stvarnosti, kao da je komentarišu. Storija koju nam dočarava pretenduje da poetski obuhvati i opiše bedu životarenja običnog čoveka u tadašnjem svetu. Uprkos ambicioznosti tako postavljenog filozofsko-pesničkog cilja, albumu to i polazi za rukom, na način uspešnog pop-kulturnog proizvoda napravljenog da komunicira sa milionima. Zato se s pravom može reći da su Pink Floyd ovim izdanjem dopunili jednu nedovršenu stvaralačku liniju koju su za sobom ostavili The Beatles.

The Dark Side of the Moon je zbog ovih razloga bio album na kome su pomirene dve tendencije – umetnička, koja stoji u suštini pojave Pink Floyd, i ona komercijalna, što im je omogućila dalji rad i razvoj. Mada se svima koji su obožavali rane Pink Floyd predvođene genijalnim, ali prerano poludelim Sydom Barrettom, ovo činilo kao rasprodaja ideala – grupa je ovakvim izdanjem zapravo načinila grandiozan proboj na nivou poslovnog tretiranja rok muzike, bez suvišnih kompromisa kad je reč o osnovnoj poruci, koja je ostala okrenuta protiv establišmenta svakog tipa. Tek će pank postaviti pitanje koliko ima smisla javno biti protiv onih koji vode zabavnu industriju kao sredstvo za zaluđivanje masa, a u isto vreme izdavati za velike kuće… (Johnny Rotten je nosio čuvenu majicu “I Hate Pink Floyd”, u najranijim danima Sex Pistolsa, mada je pre nekoliko godina izjavio kako svejedno voli The Dark Side of the Moon). Dotad će Pink Floyd objaviti slavni niz konceptualnih albuma: Wish You Were Here (1975. posvećen pomenutom Sydu Barrettu, razrađujući dalje temu nastajanja ludila pod socijalnim pritiskom) i Animals (1977, posvećen razobličavanju manipulacija kojima se vodi društvo, kroz motiv preuzet iz Životinjske farme Džordža Orvela), da bi ovaj niz krunisali remek-delom The Wall (1980, posvećenom odrastanju u britanskoj verziji totalitarnog društva, sa kritičkim opisima koji su tako opasno nalikovali na tamošnju stvarnost da ga je prihvatila i “novotalasna” publika).

Tek nakon The Dark Side… govorićemo o Pink Floyd kao jednoj od najpoznatijih rok grupa na svetu: njihov uticaj na svetske muzičke tokove, dotad ograničen samo na avangardu, od tog trenutka postaje presudan za mainstream popularne kulture i takav ostaje do danas.

 

“ZNAM DA SAM BIO LUD, UVEK SAM BIO LUD, KAO I MNOGI OD NAS”

 

Sve pesme na The Dark Side of the Moon povezane su i prelaze jedna u drugu tvoreći organsko tkivo, koje se dramatično razvija kao priča od početka do kraja. Dok slušate evokativne kompozicije koje ga čine, neumitno imate slike u glavi, kao da se pred vama odvija film. Ta vrsta kinematografskog ugođaja ono je što je još onomad izdvajalo ovaj album, namerno snimljen u kvadrofoniji, kao audio-pandanu filmskom tehnikoloru, a na čemu je izdavačka kuća posebno insistirala.

U The Dark Side of the Moon nas uvodi kolažni komad pod imenom Speak to Me, isključivo sastavljen od ljudskih glasova i zvukova koji kao da se traže u mraku, najavljujući numere koje će doći, da bi se uz urlik pretvorio u veliku pesmu o otuđenosti Breathe (In the Air), jedan od najboljih trenutaka na ovom albumu. Iznenađujući upad instrumentalnog elektronskog zvuka sa epopejom koja ilustruje besomučnost brzine življenja, što okončava u sudaru – On the Run – danas zvuči kao pionirska najava dolaska techno ili čak acid–house zvuka. Time podseća na raskošnu špageti-vestern temu, čija je misao o prolaznosti često viđena kao centralna ideja ploče. Prvu stranu zaokružuje The Great Gig in the Sky, metaforični gospel bez reči o kraju života, u nezaboravnom izvođenju pevačice Clare Torry.

Druga strana je društveno-kritičnija. Antikonzumeristički hit Money bio je prvi veliki komercijalni singl grupe Pink Floyd, još od See Emily Play iz 1967, i odlučujuće je doprineo novoj prepoznatljivosti grupe. Do kraja album teče u psihodeličnom bluz laidback maniru, uz povremene uplive elektronike ili saksofona Dicka Parryja: Us and Them pripoveda o podeljenosti i izolovanosti običnog čoveka, Any Colour You Like o lažnosti ponuđenih izbora, Brain Damage o opasnosti da se u svemu tome i bukvalno sludimo, dok se završna Eclipse zalaže za osvešćivanje pred kratkoćom postojanja. Konačna poruka vrištala je bez glasa sa samog omota The Dark Side of the Moon (rad studija Hipgnosis) – njega je krasila legendarna prizma, konstatujući kako je ceo svet nepovratno rastavljen na sastavne delove.

Na ovom albumu Pink Floyd su prvi put javno iskazali jednu aktivističku notu koja prelazi u angažovani humanizam. Mada živimo u novim vremenima u kojima su i deca postala cinična, a veštačka inteligencija preti da će preuzeti naš životni prostor, još uvek nema ničeg lošeg u tome da se bar ponekad podsetimo kako želeti dobro svim ljudima nije ništa pogrešno.

 

“NEMA TAMNE STRANE MESECA – ON JE ZAPRAVO CEO TAMAN”

 

The Dark Side of the Moon je meta-rok ploča. U nju je stalo mnogo toga što je rokenrol kao kulturna revolucija doneo i širom sveta, a što još uvek odjekuje ehom jednog velikog istorijskog događaja.

Kad su Pink Floyd odlučili da postanu komunikativni, publici su ponudili dajdžest nekih osnovnih ideja rok kulture dotad, spakovanih tako da ih svi razumeju. Ovo je posebno očigledno kad se album sluša sada, kao nesumnjivi deo zajedničke globalne kulturne baštine – sve nam je to nekako poznato, i to je jedan od temelja uspeha ovog albuma. No, njegove poruke su i dalje aktuelne, na način koji nismo mogli da predvidimo kad smo slušali ovu ploču sedamdesetih. Pre svega, ljudi su usamljeniji nego ikad, ali to više i ne primećuju, zabavljeni mobilnim telefonima; zato ih je još lakše podeliti i okrenuti jedne protiv drugih, a da oni i ne znaju da im se to radi posredstvom društvenih mreža; u hipermaterijalističkom okruženju u kome je novac postao nevidljiv, ali istovremeno apsolutno merilo svih vrednosti, pesma Money zvuči kao duboka i mudra istina koja objašnjava svu grešnost ovakvog ustrojstva, a ne samo uopštena kritika kapitalističke gramzivosti, što je bio naš doživljaj iz doba kad se mogla čuti na svim radio-stanicama.

Svet se, dakle, očigledno silno srozao u pravcu koji je The Dark Side of the Moon nagoveštavao. Sve paranoje 1970-ih polako postaju današnja stvarnost. Rokenrol i njegovo nasleđe zato se polako pretvaraju u tajni jezik koji nam objašnjava šta nam se desilo i šta nam se dešava.

Živimo na tamnoj strani Zemlje.

The Dark Side of the Moon počinje i završava se otkucajima srca. Između njih stao je ceo jedan neslavno proživljeni život. To je poruka ovog albuma svim ljudima u budućnosti, čiji životi sigurno neće biti bolji nego naši, a mnogo je izvesnije da će biti gori.

Dragan Ambrozić

Izvor: Vreme online