Telo, požuda i simulakrum: Filozofske i sociološke dimenzije seksualnosti i pornografije (Ka razumevanju seksualnosti i pornografije kao filozofskih i socioloških kategorija)

Ovaj rad istražuje seksualnost i pornografiju kao filozofske i sociološke kategorije, koristeći hegelovsku dijalektičku metodologiju. Polazeći od ideje duha koji se kroz seksualnost suočava sa sopstvenom drugošću, razmatra se način na koji seksualni odnos, kao prirodna osnova intersubjektivnosti, biva transformisan u tržišnu robu i znak u polju simulakruma. Pornografija se analizira kao simptom otuđenja želje u uslovima kasnog kapitalizma, gde se zadovoljstvo fetišizuje i izdvaja iz realnih međuodnosa. Kritički se preispituju implikacije takve estetizacije telesnosti na formiranje subjektiviteta, na status žene kao “druge” i na ontologiju međuljudskih odnosa. Kroz interpretaciju Hegela, Markuzea, Fukoа i Bodrijara, rad postavlja pitanje: da li je moguć povratak autentičnoj seksualnosti ili je seksualnost neizbežno uslovljena istorijskim i ideološkim strukturama koje je oblikuju? Zaključuje se da seksualnost, kada se razume dijalektički, ostaje jedno od ključnih polja na kojem duh samog društva razotkriva sopstvene protivurečnosti.

Uvod

Seksualnost, u svojoj pojavnoj jednostavnosti, skriva kompleksnu strukturu ontoloških, etičkih i socio-ekonomskih odnosa. Filozofija duha, osobito u hegelovskoj tradiciji, otkriva da seksualnost nije puka empirijska datost, već dijalektički moment samorazvoja subjekta. S druge strane, pornografija kao fenomen moderniteta ukazuje na radikalnu transformaciju seksualnosti u znak, simulaciju i robu. Cilj ovog eseja jeste da, polazeći od filozofskih kategorija želje, priznanja i posredovanja, analizira seksualnost i pornografiju kao fundamentalne oblike izražavanja duha i kao simbole savremenih oblika otuđenja.

Seksualnost kao dijalektički moment

Hegel u “Fenomenologiji duha” tretira želju kao osnovni pokretač samopostavljanja svesti. Želja nije usmerena ka stvari po sebi, već ka priznatom drugom subjektu, jer samo priznavanje drugosti može afirmisati vlastito biće. Seksualna želja, u tom smislu, nije prost instinkt, već zahtev za priznanjem, za dijalektičkom igrom identifikacije i negacije.

U seksualnom aktu, subjekt traga za svojim samopotvrđivanjem kroz drugog, ali istovremeno rizikuje gubitak vlastite suverenosti. Seksualnost je, stoga, fundamentalno ambivalentna: ona je istovremeno afirmacija i negacija subjekta. Bez priznanja, seksualna želja se svodi na čistu potrošnju, gubeći svoj autentični dijalektički karakter.

Pornografija kao simulacija telesnog

U kapitalističkom modernitetu, kako primećuju Horkhajmer i Adorno, sve forme života bivaše podređene logici razmene i potrošnje. Seksualnost, prirodno upisana u mehanizme intersubjektivnog priznanja, biva instrumentalizovana, pretvorena u robu, znak, i na kraju – simulakrum.

Jean Baudrillard, u “Simulakrumima i simulaciji”, pokazuje da pornografija ne prikazuje seksualni čin kao realni događaj susreta dvaju bića, već ga estetizuje, dekontekstualizuje i pretvara u serijalizovani znak. Telo postaje prazna površina, idealizovana, obezličena, lišena ontološke tenzije između želje i priznanja.

Pornografija je stoga simptom postmoderne epohe: u njoj telo više nije mesto susreta duha i drugog, već objekat beskonačne reprodukcije slika, praznih i bez utemeljenja u živom iskustvu.

Seksualnost i ekonomska struktura

Analiza seksualnosti ne može biti odvojena od ekonomskih odnosa. Herbert Marcuse u “Erosu i civilizaciji” istuče da represija seksualnosti nije tek moralni zahtev, već funkcionalna nužnost industrijskog društva: sublimacija želje omogućava akumulaciju radne energije. S druge strane, pornografija funkcioniše kao kontrolisani ventil: ona zadovoljava apetit želje u sterilizovanom, politički bezopasnom formatu, perpetuirajući tako postojeće strukture moći.

Time pornografija ne oslobađa seksualnost; ona je, naprotiv, oblik njene najradikalnije domestikacije. Umesto subverzije, pornografija nudi simuliranu transgresiju, čime služi kao ideološki aparat reprodukcije sistema.

Etika Telesnosti: Kantovski korektiv

Imanuel Kant u “Osnovima metafizike morala” postavlja zahtev da čovek nikada ne bude tretiran kao sredstvo, već uvek kao svrha po sebi. Seksualnost, u svojoj čistoj instrumentalnosti, nužno nosi opasnost srozavanja drugog u status puke stvari.

Pornografski diskurs institucionalizuje ovu instrumentalizaciju: drugo biće je objekat želje, upotrebni predmet, bez sopstvene transcendencije. U tom smislu, pornografija nije moralno neutralna: ona predstavlja sistemsku negaciju etike dostojanstva, pretvarajući interpersonalni odnos u odnos potrošnje.

Filozofija želje: Od fenomenologije do postmoderne

Ako u Hegelovoj dijalektici želja vodi ka priznanju, a priznanje vodi ka oblikovanju slobode, tada pornografija predstavlja inverziju tog procesa. Ona ukida priznanje, svodi želju na monološki impuls, i time dekonstruše samu mogućnost slobodnog subjekta.

Michel Foucault u “Istoriji seksualnosti” pokazuje da diskurs o seksu nikada nije bio samo pitanje slobode, već pre svega pitanje moći: ko sme da govori o seksu, ko ga definiše, i u čijem interesu? Pornografija, pod izgovorom oslobađanja seksualnosti, u stvari osigurava njenu potpunu regulaciju kroz mehanizme nadzora, klasifikacije i standardizacije želja.

Zaključak

Seksualnost i pornografija, kada se analiziraju iz perspektive filozofije duha i kritičke teorije društva, otkrivaju se kao ključni topoi savremenog otuđenja. Seksualna želja, izvorno usmerena ka priznanju drugog i oblikovanju slobode, u kapitalističkoj modernosti biva fetišizovana, dekontekstualizovana i instrumentalizovana.Pornografija kao kulturni fenomen ne predstavlja oslobođenje seksualnosti, već njenu najradikalniju kolonizaciju: telo postaje prazni znak, seksualnost želja bez drugog, a subjekt zatvoren u solipsistički krug sopstvene potrošnje.

U epohi simulakruma, pitanje seksualnosti postaje pitanje duha: da li će subjekt pronaći put ka autentičnom priznanju drugog, ili će zauvek ostati zarobljen u pustinji znakova?

Za P.U.L.S.E. Branko Milić,  filozof i sociolog

Beograd, Anno Domini 2025. god

  Branko Milić, Ekonomija, Filozofija, Fuko, Hegel, Kant, Markuze, Pornografija, seksualnost, Simulacija