Ulogujte se / Kreirajte profil

Teolozi – H.L.Borhes

Kad su opustošili vrt, oskrnavili putire i oltare, Huni ujahaše u manastirsku biblioteku i poderaše nerazumljive knjige, prokleše ih i popališe, strahujući, verovatno, da se iza pismena kriju huljenja na gvozdenu sablju kojoj su se klanjali. Pogoreše palimpsesti i stari rukopisi, no u srcu lomače, u pepelu, osta bezmalo netaknuta dvaneasta knjiga dela Civitas Dei, u kojoj se kazuje da je Platon u Atini poučavao da će posle silnih vekova svet opet poprimiti prvobitni oblik, i da će on, u Atini, istom slušalištu opet izlagati isto učenje. Tekst koji je plamen poštedeo bio je posebno poštovan, a oni koji su ga čitali i bavili se njime u toj zabačenoj pokrajini smetnuše s uma da je pisac izneo to učenje samo da bi ga mogao lakše opovrgnuli. Vek kasnije, Aurelijan, pomoćni biskup u Akvileji, saznao je da na obalama Dunava najnovija sekta monotona (poznatih i kao anulari) širi učenje da istorija ima kružan tok i da ništa nije što već nije bilo i što neće biti. Točak i Zmija potisnuli su Krst u tamošnjim planinama. Svi su strahovali, no tešila ih je glasina da će Jovan Panonski, koji se pročuo raspravom o sedmom Božjem atributu, raskrinkati lako bezočnu jeres.

Aurelijanu teško padoše ove vesti, naročito poslednja. Znao je da u oblasti teologije svaka novina donosi opasnost; kasnije zaključi da je postavka o kružnom vremenu suviše neverovatna i zapanjujuća da bi mogla predstavljati ozbiljnu opasnost. (Treba se čuvati samo onih jeresi koje se mogu pobrkati sa pravoverjem.) Više ga je zabolelo mešanje – uplitanje – Jovana Panonskog. Dve godine pre loga, on je u svom kitnjastom delu De septima affectione Dei sive de ceternitate uzurpirao pitanje za koje je Aurelijan bio najpozvaniji; i sada se spremao, kao daje problem vremena u njegovoj isključivoj nadležnosti, da napadne anulare ko zna kakvim sve Prokrustovim argumentima i protiv otrovima strasnijim od Zmije… Aurelijan je te večeri prelistao stranice drevnog Plutarhovog dijaloga o sumraku proročanstava; u dvadeset devetom pasusu naišao je na rugalicu namenjenu stoicima koji brane beskrajno kruženje svetova, u kojima ima nebrojeno mnogo Sunaca, Meseca, Apolona, Dijana i Posejdona. Sve je ukazivalo da mu pronađeno mesto ide u prilog; odluči da preduhitri Jovana Panonskog i opovrgne učenje sledbcnika Točka.

Neko traži ljubav određene žene samo da bi je zaboravio, da bi prestao misliti na nju; Aurelijan je, isto tako, hteo da nadmaši Jovana Panonskog, i to ne da bi mu naudio, već kako bi se izlečio od mržnje koju je prema njemu gajio. Svoju mržnju primirio je i zaboravio kroz rad, sastavljanjem silogizama i smišljanjem uvreda, mnogobrojnim nego, autem i nequaquam. Sklapao je duge i gotovo nerazmrsive rečenice, pretrpane umecima, u kojima su nehat i labava sintaksa izgledali kao oblik prezira. Od kakofonijc je napravio svoje oruđe. Naslutio je da će Jovan skršiti anulare proročkom dostojanstvenošću; da se ne bi podudario s njim, Aurelijan izabra podsmeh. Avgustin je napisao da Hrist predstavlja pravi put koji nas izbavlja iz kružnog lavirinta po kojem hode neznabošci; Aurelijan, predvidljiv do otrcanosti, poistoveti ih sa Iksonom, sa Promclejevom jetrom, sa Sizifom, sa tebanskim kraljem koji je video dva sunca, sa zamuckivanjem, sa papagajima, sa ogledalima i odjecima, sa dolapskim mazgama i rastavnim silogizmima. (Paganska predanja opstajala su, po njemu, kao puki ukras.) Kao i svako ko poseduje biblioteku, Aurelijan se osećao krivim što nije u celosti poznavao sve njene knjige; ova teološka rasprava navela ga je da ispuni dug prema brojnim delima koja kao da su mu spočitavala njegov nemar. Tako je uspeo da ubaci odlomak iz Origenovog De principiis, u kojem se poriče da će Juda Iskariotski ponovi) prodati Gospoda, i da će Pavle opet prisustvovati žrtvovanju Slevana u Jerusalimu; i drugi odlomak, iz Ciceronovog Academica priora, u kojem pisac izvrgava ruglu sve one koji zamišljaju da dok on razgovara sa Lukulom, bezbroj drugih Lukula i Cicerona govore doslovce to isto, u bezbroj istovetnih svetova. Udario je po monotonima i jednim Plutarhovim tekstom i zagrmeo kako je nečuveno da jednom idolopokloniku više znači lumen naturaš nego njima reč Božja. Devet dana na tome je radio; desetog mu je stigao prevod Jovanovog pobijanja.

Tekst je bio smešno kratak; Aurelijan ga pogleda najpre s prezirom, a potom i sa strahom. U prvom delu tumačio je poslednje stihove iz Poslanice Jevrejima, gde se kaže da Isus nije žrtvovan mnogo puta od početka sveta, nego samo jedanput tokom nestajućih vekova. U drugom se navodi biblijsko pravilo protiv ispraznog ponavljanja nevernika (Matej 6:7) i odlomak iz sedme Plinijeve knjige u kojem stoji da u beskrajnom svemiru ne postoje dva ista lica. Jovan Panonski je tvrdio da ne postoje ni dve iste duše i da je najteži grešnik dragocen koliko i krv koju je za njega prolio Isus Hristos. Postupak jednog jedinog čoveka (tvrdio je) važniji je od svih devet koncentričnih nebesa; taj koji umišlja da može nestali i opet se vratiti sklon je jedino hvalisavoj ispraznosti. Vreme ne nadoknađuje izgubljeno; večnost ga pohranjuje ili u slavu ili u vatru. Rasprava je bila kristalno jasna i sveobuhvatna; kao da je nije napisao pojedinac, već bilo ko ili, možda, svi ljudi.

Aurelijana obuze gotovo telesno poniženje. Najpre je pomislio da pocepa ili da preradi sopstveni tekst; kasnije ga je, s prkosnim dostojanstvom, poslao u Rim ne izmenivši ni slovca. Nekoliko meseci kasnije, kad se sastao Pergamski sabor, za teologa zaduženog da osudi zablude monotona imenovan je (kako se i moglo očekivali) Jovan Panonski; njegovo učeno i odmereno pobijanje bilo je dovoljno da jeretika Eulbrba osude na lomaču. To se dogodilo i opet će se dogoditi, reče Euforb. Vi ne palite lomaču, već ognjeni lavirint. Da se na ovom mestu okupe sve lomače na kojima sam goreo, na zemlju ne bi stale i anđele bi oslepile. No i to sam već mnogo puta rekao. Zatim je zaurlao, jer ga zahvati plamen. Točak je ustuknuo pred Krstom a Aurelijan i Jovan i dalje nastaviše u tajnosti svoj sukob. Obojica su vojevala u istom taboru, priželjkivala su isto odličje, ratovala protiv istog Neprijatelja. Aurelijan ne napisa nijednu reč kojom nije iz potaje nastojao da nadmaši Jovana. Njihov dvoboj bio je nevidljiv; ukoliko ne varaju opsežni registri brojnih tomova Aurelijanovog dela, sačuvani u Migneovoj Patrologiji (od Jovanovih dela sačuvano je samo dvadeset reči), protivnikovo ime nigde se ne pominje. Obojica su osudila anateme drugog carigradskog sabora; obojica su proganjala arijance, koji poriču Sinovljevu istobitnost sa Ocem; obojica su potvrdila pravovernost Kosmasove Topographia christiana, koja uči da je zemlja četvrtasta kao jevrejski tabernakl. Na nesreću, sve četiri strane sveta  zahvati nova jeres. Nastala u Egiptu ili Aziji (svedočanstva se ne podudaraju, a Bosije ne prihvata Harnakove argumente u vezi s tim), jeres preplavi istočne pokrajine i podiže svetilišta u Makedoniji, Kartagi i Treverisu. Ĉinilo se da je posvuda; zuckalo se da su u britanskoj eparhiji izvrtali raspeća i da je u Cezareji sliku Gospoda polislo ogledalo. Ogledalo i obol bili su znamenja novih raskolnika.

U istoriju su ušli pod raznim imenima (spekulari, abismali, kainiti), ali ih najčešće nazivaju histrionima. To im je ime nadenuo Aurelijan, a oni su ga drsko prihvatili. U Frigiji su ih prozvali simulakrima, u Dardaniji takođe. Jovan Damaskin ih je zvao oblicima; valja pomenuli da je Erfjord kritikovao taj odlomak. Nije bilo proučavaoca jeresi koji se nije zgražavao pred njihovim razuzdanim običajima. Mnogi histrioni propovedali su isposništvo; neki su sami sebe sakatili, kao Origen; neki su živeli u podzemnim kanalima; jedni bi sebi vadili oči; drugi su (kao nabukodonosori iz Nilrije) „pasli kao volovi, a dlaka im je izbijala kao u orla”. Sa isposništva i samomučenja često bi skliznuli u zločin; pojedine zajednice dopuštale su krađu; druge, ubijanje; treće, sodomiju, rodoskvrnuće i bestijalnost. Sve odreda bile su bogohulne; ne samo da su hulile na hrišćanskog Boga, nego i na davnašnja božanstva sopstvenog panteona. Tajno su sačinili i svoje svete knjige koje su nestale, na veliku žalost učenjaka. Ser Tomas Braun, oko 1658, piše: „Vreme je došlo glave nadobudnim histrionskim jevanđeljima, ali ne i Pogrdama kojima se šibala njihova Bezbožnost”. Erfjord smatra da su te „pogrde” (sačuvane u jednom grčkom rukopisu), zapravo, izgubljena jevanđelja. To se ne može prihvatiti, budući da ne poznajemo histrionsku kosmogoniju.

U hermetičkim knjigama piše da nema razlike između gornjeg i donjeg sveta; u Žoharu pak stoji da jc donji svet odraz gornjeg. Histrioni su svoje učenje zasnovali na izopačenju ove ideje. Pozvali su se na Maleja 6:12 („oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojijem”) i 11:12 („carstvo nebesko na silu se uzima”), kako bi dokazali da Zemlja utiče na nebesa, i na Prvu Korinćanima 13:12 („vidimo kao kroz staklo u zagonetki”) kako bi dokazali da je sve što vidimo samo privid. Možda su se poveli učenjem monotona i umislili da svaki čovek predstavlja dva čoveka i da je pravi onaj drugi, na nebesima.

Zamišljali su i da ljudski postupci imaju svoj obrnuti odraz, tako da kad smo budni, onaj drugi spava, ako bludničimo, drugi je neporočan, ako krademo, drugi je širokogrud. Kad umremo, sjedinjujemo se sa drugim i postajemo on. (Poneki odjek tog učenja očuvao se kod Bloja.) Drugi histrioni smatrali su da će smak sveta doći kad se iscrpu sve njegove mogućnosti; kako nema ponavljanja, pravednik mora odbaciti (počiniti) najnedostojnije postupke, da ovi ne bi ukaljali budućnost i kako bi ubrzao dolazak Isusovog carstva. Ovakav stav pobijale su druge sekte, koje su smatrale da istorija sveta treba da se ostvari u svakom pojedincu. Većina će, kao Pitagora, morati da prelazi kroz mnoga tela pre no što dobiju oslobođenje; branitelji protejskog učenja tvrdili su pak da „su za života lavovi, zmajevi, veprovi, voda i drvo”. Demosten govori o pročišćenju blatom, čemu su se podvrgavali novi sledbenici orfičkih tajni; protcici su, u skladu s tim, pročišćenje tražili u zlu. Smatrali su da, poput Kai pokrata, niko neće izići iz tamnice pre no što plati i poslednji obol (Luka 12:59), i znali su da obilate pokajnike sledećim redovima: „ja dođoh da imaju život i izobilje” (Jovan 10:10).

Govorili su i da ne biti zao znači bili đavolski ohol… Mnogobrojne i raznolike mitologije smislili su histrioni; jedni su propovedali isposništvo, drugi raskalašnost, a svi odreda opštu pometnju. Teopomp, histrion iz Berenike, opovrgao je sve te priče; rekao je da je svaki čovek Božji organ kojim on oseća svet.

Krivovernici iz Aurelijanove biskupije bili su oni koji su tvrdili da u vremenu nema ponavljanja, a ne oni za koje se svaki ljudski postupak odražavao na nebu.

To je bila čudna okolnost; Aurelijan je i pominje u jednom izveštaju za rimske vlasti. Prelat koji je izvešlaj primio bio je caričin poverenik; svi su znali da mu takva zahtevna dužnost zabranjuje da se naslađuje spekulativnom teologijom.

Njegov sekretar – nekadašnji saradnik Jovana Panonskog, sada njegov neprijatelj – slovio je kao neumorni progonitelj jeretika; Aurelijan je u izveštaju izložio i histrionsku jeres, onako kako je ona tumačena na tajnim okupljanjima u Đenovi i Akvileji. Sastavio je nekoliko pasusa; baš kad se spremao da napiše najtežu optužbu – da ne postoje dva jednaka trenutka – pero mu se zaustavi. Nije mu dolazio pravi izraz; primedbe novom učenju („Želiš da vidiš što ljudsko oko još videlo nije? Pogledaj mesec. Želiš da čuješ ušima neslušano? Poslušaj ptičiji pev. Želiš da dodirneš rukama nikad dodirnuto? Dotakni zemlju. Istinu vam kažem, Bog tek treba da stvori svet.”) bile su preusiljene i preslikovite da bi ih naveo. A onda mu najednom sinu rečenica od dvadeset reči. Zapisa je, zadovoljan sobom; odmah potom posumnja da je u pitanju tuđa misao. Sutradan se setio da ju je pročitao mnogo godina ranije u Adversus annulares Jovana Panonskog. Proverio je navod; zaista je bio odatle. Poče da se dvoumi. Ako bi izmenio ili izostavio koju reč, oslabio bi izraz; ako ih ostavi, preuzima reči čoveka koga se gnušao; ako uputi na izvor, kao da ga potkazuje. Prizva zato Božju pomoć. Pred svitanje mu njegov anđeo čuvar izdiktira srednje rešenje. Aurelijan sačuva iste reči, ali ih proprati sledećom napomenom: Ono što sad laju jeretici nauštrb vere, rekao je već jedan naš visokoučeni savremenik, više lakomisleno nego grešno. Nakon toga usledilo je ono najgore, ono očekivano, neizbežno. Aurelijan je bio prinuđen da oda ime tog čoveka; Jovana Panonskog optužiše za širenje jeretičkih misli.

Ĉetiri meseca kasnije, neki kovač iz Aventina, obmanut histrionskim smicalicama, natovari na leđa svog sinčića golemu gvozdenu kuglu,  da bi njegov dvojnik mogao da poleti. Dete od toga umre; sablazan koju je izazvao taj zločin Jovanovim sudijama nametnu besprimernu strogost. Jovan nije hteo da ustukne; ponovio je da pobijanje njegove rečenice znači upadanje u kužnu jeres monotona. Nije razumeo (nije hteo da razume) da su monotoni već bili stvar prošlosti. Gotovo starački uporan, navodio je bez kraja i konca najblistavije delove iz svojih nekadašnjih polemika; sudije su se sada ograđivale od onoga što ih je nekada toliko oduševljavalo. Umesto da pokuša da sa sebe spere i najmanju mrlju histrionizma, Jovan se upinjao da dokaže da ga optužuju za strogu pravovernost. Raspravljao je sa ljudima od čije je odluke zavisila njegova sudbina, a počinio je nedopustivu neopreznost da im se obraća oštroumno i prezrivo. Dvadeset i šestog oktobra, nakon rasprave koja je potrajala tri dana i tri noći, osudiše ga da umre na lomači.

Aurelijan je prisustvovao pogubljenju zato što bi njegovu odsutnost protumačili kao priznavanje krivice. Za izvršenje kazne izabraše brežuljak na čijem se vrhu uzdizao stub, duboko poboden u zemlju sa brojnim naramcima pruća unaokolo. Na podnevnom suncu, Jovan Panonski ničice je ležao u prašini, urličući kao zver. Grebao je zemlju, ali ga krvnici podigoše, razgolitiše i na kraju vezaše za stub. Na glavu mu nalaknuše slamenu krunu natopljenu sumporom; kraj njega postaviše primerak kužne knjige Adversus annulares. Prethodne noći pala je kiša pa je pruće sporo gorelo. Jovan Panonski molio se najpre na grčkom a posle i na nekom neznanom jeziku. I baš kad ga je plamen stao prljiti, Aurelijan se usudi da digne pogled. Načas zastadošc plameni jezičci; tad Aurelijan prvi i poslednji put vide lice omrznutog čoveka. Podseti ga na nekoga, ali se ne mogaše setili na koga. Potom se izgubi u plamenu; Jovan tada kriknu kao da kriči požar.

Plutarh navodi da je Julije Cezar oplakao Pompejevu smrt; Aurelijan Jovanovu nije oplakao, ali se zato osetio kao čovek izlečen od neizlečive bolesti, koja mu je već postala sastavni deo života. Godine mu protekoše u Akileji, u Efesu, Makedoniji. Lutao je po nepristupačnim graničnim predelima Carstva, po neprohodnim močvarama i pustinjama koje zovu na razmišljanje, sve u nameri da mu samoća pomogne da razume svoju sudbinu. U jednoj mauritanskoj ćeliji, u noći punoj lavova, ponovo je razmotrio optužbu protiv Jovana Panonskog i po ko zna koji put našao opravdanje za donetu presudu. Mnogo je teže uspevao da opravda svoju lukavu prijavu. U Rusadiru je besedio zastarelu propoved Svetlost nad svetlostima što gori na telu prokletnika. Dok je boravio u Hiberniji, u jednoj samostanskoj kolibi opasanoj šumom, jedne noći pred svitanje, trglo ga je rominjanje kiše. Setio se jedne rimske noći kada ga je iznenadio jednak istančan zvuk. U podne je grom zapalio šumu, tako da je Aurelijan skončao smrću Jovanovom.

Kraj priče može se ispričati jedino u metaforama, budući da se odvija u kraljevstvu nebeskom, u kojem nema vremena. Možda valja reći da je Aurelijan razgovarao sa Bogom i da ga je Ovaj pobrkao sa Jovanom Panonskim, jer ga verske razmirice nimalo ne zanimaju. Iz toga bi se, međutim, moglo zaključiti da je u pitanju zabuna u Božjem umu. Zato bi tačnije bilo reći da je u raju Aurelijan spoznao da su nedokučivom Božanstvu on i Jovan Panonski (pravovernik i krivovernik, mrzitelj i omrznuti, tužitelj i žrtva) bili jedna te ista osoba.

Horhe Luis Borhes

Fenomeni

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.