Tetka Milena

Priča o jednoj srpskoj ženi

Promače život kao vinska mušica oko čaše vina. Približava se kraj, ali ima još vremena za sećanja koja naviru sveža kao prolećna trava. Dušica misli da sećanja moraju imati smisla, čim se javljaju i traju dok ne budu zabeležena, nacrtana, ispevana. Posle se sećanja slažu u kovčeg u kome spavaju umirena i spakovana.

Dušica se dugo seća svoje tetke Milene, koja je pre šezdesetak godina živela u selu nadomak Dušicinog grada i kod koje je Dušica rado išla leti i zimi. Tetka Milena je bila starija sestra Dušicine majke.  Plemenite naravi i vredna u kući u polju. Sposobna i darovita za ručne radove i bavljenje ovcama. Omanja, lepuškasta ženica sa blagim osmehom i jednostavnom pričom sa ukućanima. Bila je tiha, poslušna i umela je lepo da peva, kada ujutru zorom ustane i krene na pojilo sa ovcama. Puna je njena kuća bila mirisnih i ukusnih jela. Na prozorima i stolu izvežene zavese i stolnjaci. Na krevetima izatkani šareni ćilimi. Na polici staklarija i knjige.

A priča o Mileni i njenom životu počinje ovako:

U kući Dušicine dedovine Milena se rodila kao treće dete, nakon dva muškarčića. Bila je nežna i osetljiva. Rođena negde na početku Velikog rata, dopala je ratne nemaštine i bežanije. Otac u ratu, majka u polju i na njivi, da stekne i nahrani svoje troje dece. Od pucnjave i zločina neprijatelja bežala je sa svo troje mališana na leđima. Kad se ratne neprilike malo smire, ona se vrati u selo i nastavi da brine – da dobavi nešto hrane, čuva decu i ovce, noću ih uspavljuje i čuva. Milena je bila još beba, drhturava i preplašena,  dok su dvojica braće bili znatno stariji, jači i otporniji. Nekoliko godina nakon rata Milena je dobila još braće i sestara i bilo joj je lepo sa njima. Uz njih i sa njima, ona je ojačala, postajala vedrija i razgovorljivija. Sa njima je išla u seljačke poslove. Kada je došlo vreme za školu, upisana je u prvi razred. Seoska škola je bila puna đaka, jer su se okolna sela posle Velikog rata obnavljala i množila. Milenin otac se vratio iz rata, a dva starija brata su bili već poodrasli. Stariji od njih dvojice spremao se u veliki grad na školovanje, jer je tako otac odlučio. Prvi sin u velike škole, a drugi sin nasleđuje imovinu. Milena je u školi bila dobro đače, a kod kuće vredna devojčica. Majka ju je počela učiti da plete, veze i tka, što za kuću, što za devojačku spremu za udaju. Tako je Milena imala pune ruke posla. Bila je nežna i ostala je nežna. Roditelji su je prišteđivali od težih poslova u njivi i oko stoke. Majka ju je zadržavala češće u kući i tako je Milena stekla veštine kuvanja i održavanja domaćinstva, pored redovnog ručnog rada. Nakon četvrtog razreda više nije išla u školu. Seoski običaj je bio da ženska deca idu par godina u školu, a posle ostaju kod kuće.

Milena je izrasla u milu i lepuškastu devojku. Roditelji nisu žurili sa njenom udajom. Merkali su nekog dobrog domaćina sa dobrim srcem, da se ovako nežna što bolje sačuva. Tako je Milena doživela da se uda u svojoj dvadesetoj godini za Žoju, domaćina iz sela „preko pet sela“ od njenog rođenog sela. Žoja je bio omanji i čvrst momak, domaćin sa pristojnim imanjem i brz i u jelu i na delu. Umeo je da priča viceve i da se smeje. Nije bio sklon alkoholu, a ni lenj. Bio je stariji od Milene deset godina. Sve se to Milenin otac raspitivao, da mu „uzme dobru meru“ za ’ćer. I procenio da je Žoja dobra partija i da je, sa licem i ponašanjem dobričine – dobar ženik. Tako je Žoja isprosio Milenu, napravio svadbu i odveo Milenu u svoje selo i majci „na videlo“… Posle se po selu pričalo da je Žoja prve svadbene noći izljubio golu Milenu svuda po telu i da je glasno pričajući, osvanuo sa njom u postelji, mašući krvavim čaršavom kroz prozor. Mileninog oca je bila sramota zbog te „parade“, i onako strog i sa autoritetom gazde, poručio je Žoji da ovaj bude smiren i obazriv prema Mileni, jer ona nije za „skakanje i ludesanje“. Od tog vremena Žoja se klonio tasta i „izvodio burgije“, da ga selo ne vidi i ne otkrije. Blaga i smerna, Milena je ćutala i mislila da je Žoja „takav – pa – takav“ i da ga nosi i podnosi kako ona ume i zna. Ipak, iz ko zna kojih razloga, Milena nije mogla da ponese dete najmanje sedam godina i da tek par godina pred drugi rat, rodi devojčicu kojoj je dala ime Ljubica. Žoja je bio zadovoljan ćerkom, dok se po selu šuškalo da se švalera sa udovicama i raspuštenicama. Milena je možda za to znala ili osećala šta se zbiva, ali je toliko bila srećna zbog svoje Ljubice, da bi mu oprostila i drugu ženu da dovede u kuću.

Kada je počeo rat, Ljubica je imala nekoliko godina i bila je zdravo, lepo i negovano dete. I uopšte, Žojina kuća je uživala dobar ugled u selu, jer je bila dobro održavana, turšija i posek su bili za primer, a Milena je bila posebno tražena reduša u seoskim „godetima“ oko slava, preslava, svadbi i sahrana. Žoja je bio ponosan i hvalio je Milenu po selu, mada je ona samu sebe predstavljala na najbolji mogući način. Kad-kad bi joj Žoja tresnuo šamarčinu zbog neke sitnice, ali bi Milena to otrpela. Znala je da bi otac odmah uzeo nju i dete i doveo kući, kada bi doznao za jedan jedini šamar. Znao je to i Žoja.

Kada je počeo rat  Žoja je otišao u vojnike i kao vojnik srpske kraljevske vojske uhvaćen i oteran u Nemačku, u ropstvo. Milena je ostala kod kuće sa detetom i dugo je bila mirna u svojoj kući i selu. To joj je omogućilo da održava domaćinstvo i imanje i da na miru brine o detetu. Posebno je vodila računa o ovcama i živini, sejala i uređivala baštu, prodavala višak po selu i na pijaci (kada je mogla da bezbedno ode). Imala je svega i svačega. Ljubica je bila slatka i lepa devojčica, obučena u maminu pletenu odeću i sa svilenom maramom na glavi. Bio je to odličan period za sposobnu i spretnu Milenu, iako je bio rat i sa ratom sve što ne valja. Ostale su slike Milenine sa detetom, koje je ona dala da se izrade u gradu kod fotografa, u vreme kada se po gradu moglo bezbednije kretati. Milena se prolepšala i postala dopadljiva i svoja. Bila je dobra žena, vredno i pošteno ljudsko biće, tako da ju je selo poštovalo i volelo. Mogla se i udati da je htela, ali je ona verovala da će se njen Žoja vratiti i čekala ga je, mada joj je, ovako svojoj i samostalnoj, mogao biti samo napor.

-Veoma lepe slike, Milenine i male Ljubice – seća se Dušica, kada je odlazila kao devojčica kod svoje tetke Milene i njene Ljubice, koja se tada već počela devojčiti, desetak i više godina posle rata.

Pred kraj rata pojavio se Žoja iz zarobljeništva. Bio je u vojnom logoru, a kako je imao obuku za bricu, imao je dozvolu da u logoru radi. Tako je opstao skoro do kraja rata. Imao je slobodu kretanja, koju je dobro koristio. Malen, snalažljiv i lukav, onakav kakvim ga je Bog stvorio, umeo je vicevima, namigivanjem i smejanjem da uveseljava ljude u logoru, a izvan logora i da se udvara gde može i kako može.

Vratio se sa vojničkim sandukom punim raznih sitnih alatki, odeće za sebe i ponešto odeće za Milenu i dete. Bio je pun sebe, zdrav i ugojen, vratio se kao da je osvojio selo i udario svoju zastavu na vrh brda.

Prvih dana ponašao se nadmeno i cerekao se. Za stolom je pred Milenom i detetom kraj vaze sa cvećem stavio sliku neke sredovečne doterane žene i obratio se Mileni: „Ovo je moja Elza i ona je sada sa mnom ovde! Jedi Elza, biraj šta ti je po volji, sve je ovo tvoje!“ Potom uze sliku i poljubi je. Milena se zaprepasti, ali oćuta. Od tog vremena, za svaki obrok, slika Žojine „ljubavi“ je stajala svečano na stolu i nakon njegove molitve upućene toj ženi, ukućani su mogli da jedu. Milena ga je jednom tih dana upitala da li bi sliku sklonio. Dobila je za to šamar, jelo je prosuto, Ljubica se rasplakala i od tada su uglavnom ćuteći jeli.

Posle nekog vremena Žoja je počeo redovno da tuče Milenu. Milena je ćutala, krišom plakala i nastojala da dete ne vidi batine. Žoja je Milenu tukao u magazi, štali, u vajatu ili kakvom drugom skrovitom mestu. Javno ne. Milena je sve češće zalazila u ostavu gde su držali balone sa rakijom i popila bi po koju čašicu. Tako joj je bivalo lakše.

Ljubica se zadevojčila. Žoja je bio ljubazan prema njoj, ali ju je sve više nekako prisvajao kao vlasništvo – nije je puštao na igranke, na vašare je mogla da odlazi samo sa drugaricom i da posećuje tetke u gradu sa majkom. Dušica je volela da se sa njom druži i dolazila je često u selo. Tetka Milena ju je učila da plete, bojila vunu za nju, pričala joj priče iz detinjstva i mladosti. Zimi su spavali na slami zastrtoj ćilimima kraj zidanog šporeta u staroj kući, pričajući bajke do u neko doba noći. Milena, sa svoje dve devojčice je uživala i nastojala je da uveče ne popije ni jednu čašicu rakije. Bila je sa njima slobodna, pričljiva i radosna, a to joj je zapravo i trebalo. Žoja je spavao u vajatu sa svojom slikom i nije ih dirao.

I tako su prolazile godine. Milena je trpela batine, uz rakiju. Žoja ju je vremenom tukao zbog svačega – i što pije i bruka ga, i što nije na vreme zatvorila kokoške i što ima samo jedna „cimenta“ kraj kante sa vodom… Milena se sve više savijala i bivala stisnuta. Još uvek je držala kuću urednom i dobro kuvala, osim što se dešavalo da je nešto obori tokom dana i ona se tiho i skrivajući se, zavlačila u krevet u nekadašnjoj spavaćoj sobi. Nakon nekih petnaestak godina postala je prosto senka kojoj su se tresle ruke i noge. Selo ju je žalilo i izbegavalo.

 Žoja je jednom dobio dobre i surove batine od Mileninog brata, koji je doznao za sestrine patnje, ali je već bilo kasno. Žoja više nije pipnuo Milenu, ali je ona bila skrhana.

Ljubica se udala za momka koji joj se dopadao i nakon godinu dana, pošto je rodila sina, na silu je vraćena kući. Od muža ju je odvukao otac. Nije se usudila da mu protivreči, već je kao sirova i nesnađena raspuštenica, uz majku, gajila sina. I više se nikad nije vratila momku kog je sama birala, niti je taj momak pokušao da je vrati, jer je zazirao od Žoje.

Dečak je dobio ime Milan i veoma je voleo svoju baka Milenu. Nje se držao, a ona je sa ono snage što joj je ostalo, sa radošću njega gledala, čuvala i podizala.

Kada je Milan imao deset godina, Milena je umrla. Nekoliko meseci bila je vezana za krevet – slabašna i nema od bolova i muke.  Žoja je umro nekoliko godina posle Milene, onako iznenada, bez neke bolesti i muštranja. Bio je na nogama i jednostavno je pao.

Ljubica, omatorila i poružnela, ostala je sa sinom da gleda domaćinstvo i imanje. Mučila se i trudila da pomogne sinu da ide u školu. Milan je bio dobar đak, ali je iznenada ostavio srednju školu i ostao u selu. Ljubica, dijabetičar i osamljenica, umrla je u nekim svojim pedesetim godinama.

Sve je to Dušica pratila i ispratila, jer su tetka Milena i Ljubica bile njene drage duše.

Za P.U.L.S.E Slavica Vukasović

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments