The Cure – Teranje dnevnih i noćnih demona

Ulogujte se / Kreirajte profil

The Cure – Teranje dnevnih i noćnih demona

.

Become a Patron!

.

“Uprkos mojim naporima da budemo alternativni, ipak smo primljeni u Rokenrol kuću slavnih”, rekao je Robert Smith, lider sastava The Cure povodom uvrštavanja u besmrtnike, na ceremoniji u Bostonu pre neki dan (29. 3. 2019).

I zaista, teško možemo naći tako sjajan primer nezavisnog benda koji je postao mejnstrim. Na neki način, oni su svojim tihim postojanjem dugim četiri decenije uspostavili stalno prisustvo vrednosti alternativnog pogleda na svet među opštim dobrima popularne kulture 20. i 21. veka, i u tome je njihov nemerljiv značaj.

Kako su u tome uspeli? Verovatno je deo tajne u tome što nisu ni pokušali da ispune neki od herojskih mitova rokenrola – nisu se ubili, nisu umrli za druge, nisu bili poznati po ekscesima, nisu se kačili sa novinarima, od kolega su se posvađali samo sa Morisejem i, uglavnom, nisu ništa drugo radili osim što su pravili rok muziku koja je čuvala deo intime i vraćala nas u svet osećajnosti, u svakom periodu iznova. Da, iza The Cure je uvek stajalo poverenje u to da ljudi imaju nešto da kažu jedni drugima.

Kako osvežavajuće u vremenima kad nas uveravaju da je sve već rečeno, te da možemo da komuniciramo samo na najprimitivniji mogući način, sprčkanim vizuelnim simbolima i svojim fotkama.

 

PESNICI ZAČARANE ANKSIOZNOSTI

Ako svaki veliki bend ima neku sudbinsku poruku svetu, The Cure su sasvim nepretenciozno došli do dve. U ovoj stvarnosti u kojoj se globalno i intimno tako grubo prepliću i upadaju jedno u drugo, oni su dali emotivan sadržaj obema stranama: iskazali su strepnju kao sveprožimuće osećanje sveta sa jedne strane, ali su i ostavili veliki broj ljubavnih posveta, sa druge. Jedna emocija odgovara globalnom stanju, dok druga opisuje krajnje lično bauljanje i traženje ljubavi svuda po svetu, a najviše u sebi. Nema u tome ničeg kontradiktornog – The Cure je obeležio celu jednu epohu intimnim pesmama koje se glasno puštaju, da oteraju dnevne i noćne demone.

Ove dve vrste osećanja Robert Smith je fantastično opisao u svojim brojnim songovima rasutim na desetak i više albuma – romantika kombinovana sa pretećom zebnjom, koja nema neko određeno poreklo, nego jednostavno postoji, ali ipak ne uspeva da zaustavi emotivnu istinu što mora biti izrečena. Veliki pesnici začarane anksioznosti tako su u svojoj pop poetičnosti od početka pogodili nešto duboko plemenito: u njihovim pesmama, naime, muškarci i žene se stalno traže, često i nalaze, pod neverovatnim okolnostima i kad mu vreme nije – ali uvek veruju u ljubav i potpuno su ravnopravni u doživljavanju njenih čudesa. Nema mnogo takvih storija, posebno ne u stvarnosti, i ne baš svaki dan.

The Cure su kroz pesme jednostavno bili kao mi, kakvi želimo da budemo. Suviše se to puta ponovilo kroz ploče i decenije, da bi bilo slučajno. I zato postoji tajno razumevanje između svih koji ih vole i grupe, i zato im koncerti traju tri sata i više, i zato se njihovi novi albumi priželjkuju, ali kad stignu – stignu, nije važno… Jer je vezanost za The Cure tip trajne vezanosti za nešto što se doživljava kao deo svoje svakodnevice, nešto magično što se stalno iznova dešava kroz te pesme – koje kao da vole nas.

 

IMIDŽ KAO PORUKA

Muzičke tajne The Cure su jasne: uporište im je zarazna melodija, koju nikad ne remete suvišna soliranja (nasleđe “novog talasa” – kaži što kraće). Osim toga, često su naglašavali ritam u svojim pesmama kao ravnopravan deo pesme, a ne pozadinu – i jedno i drugo kasnije je savršeno odgovaralo novim generacijama koje su odrasle na digitalnom bitu, i pogoduje savremenoj pozitivnoj recepciji njihove muzike. Konačno, atmosfera ovih albuma koja skače iz euforično povišene emocionalnosti u punu klaustrofobiju, uvek je stvarala osećaj nečeg vanvremenskog – jednog samozanesenog putovanja kroz predele koje nam život pruža, sa laganim odmakom i čuđenjem nad tim šta sve može da nam se desi.

Tu nikako ne treba zanemariti osećajne tekstove koje je za sobom ostavljao Robert Smith, u nepatvorenom nadovezivanju na romantičarske pesnike 19. veka, ali i celu struju književnika koji su kreirali budući egzistencijalistički pogled na svet. Upišite sami Edgara Alana Poa ili Oskara Vajlda ili Albera Kamija kao uticaje, šta god vam po volji, zamislite poetu u crnom, od glave do pete: i dobićete proto-darkera.

The Cure, takođe, spadaju u generaciju kod koje je imidž postao poruka. Zato imaju jako uporište u engleskoj tradiciji pre rokenrola, koja se zasniva na vodvilju – šminka, stilizovano oblačenje, igranje uloga u pesmi – sve je to nasleđe koje su The Cure izvukli odnekud iz malog mozga i preneli u današnjicu. Nisu prvi – britanski sastavi su to povremeno radili još od The Beatlesa i SgtPepper’s Lonely Hearts Club Band – ali su svakako jedan od vrhunaca u ovoj estetici.

Njihova ogromna uloga i uticaj zato leže jednako u kostimiranom nastupu koji je Robert Smit kreirao za sebe, sasvim svestan bovijevske i uopšte glam-rock tradicije preoblačenja, ali ovde primenjene u svim nijansama crne. Pošteno bi bilo reći da su The Cure jednako važni kao modni identitet, što je omogućio brojnoj omladini širom sveta par stvari: prvo – da bude frapantno drugačija od roditelja, a drugo – da iskaže svoju povučenost, ranjivost i konfuziju, na svima jasan i prepoznatljiv način.

 

URBANE JEZE

The Cure ove godine slave dva jubileja, vezana za njihove dve najznačajnije ploče – prvo 40 godina od debi izdanja Three Imaginary Boy ili Boys Don’t Cry (u pojačanoj američkoj verziji), koje ih je dovelo na scenu kao smesta prepoznat snažan novi talenat; te potom 30 godina od albuma “Disintegration”, koji im je doneo svetsku slavu.

Često se zaboravlja da je “Three Imaginary Boys” (Fiction, 1979) ili “Boys Don’t Cry” (alternativna verzija prvog albuma sa dodatim istoimenim singlom) bio čist new wave album iz neke njegove druge generacije – mali dokument o doživljaju grada, najava sjajnog benda čija se neposrednost dečačkog doživljaja još onda isticala. Urbane jeze koje ga prožimaju, svima su poznate i opisuju trenutke hoda po uličnom mraku i zalaženja na podzemnu stanicu noću (Subway Song), o sedenju u kuhinji dok voda kaplje iz slavine i nemaš ništa drugo da radiš (10.15 Saturday Night), sve do vizije zaustavljanja civilizacije u mestu (Grinding Halt). The Cure su u tom trenutku spadali u grupe koje mnogo obećavaju i zarazna razigranost koja ih je tad obeležavala, nije imala ništa sa post-punk depresijom po kojoj su postali poznati na sledeće tri ploče – debi je bio prava najava njihovih najblistavijih pop pesama što su stigle tek par godina kasnije (uglavnom od prekretničkog albuma Head On The Door 1985).

Disintegration (Fiction, 1989) je pre 30 godina bio monolitna stilizacija alternativne rok muzike, jedan od konačnih dokaza da se pokret pretvorio u žanr, čiji su novi heroji bili Nick Cave, The Smiths, REM, Pixies i mnogi drugi o kojima je svojevremeno kod nas pisao magazin “Ritam” – gde je Robert Smith zaradio svoju prvi naslovnu stranu u našoj štampi, upravo juna 1989. Singlovi i video-spotovi kao što je onaj za prelepu Lovesong ili opčinjavajuću Lullaby, utisnuli su u se u svest svakog ko je slušao muziku u to vreme, kao neizreciva nova granica onog što se može desiti na top listama. Bila je to najava novog doba u kome će rokenrol poslednji put – kroz grunge i brit pop – postati tokom devedesetih planetarno važan fenomen.

U oba slučaja, The Cure su želeli i uspeli nemoguće – stvoriti muziku koja će biti pevljiva, ali ne ljigava, imati stav, ali ga ne nametati nikom, opisati svet i istovremeno naći svaki kutak u njemu. Svi su izgledi da smo od takvih ubitačnih podeljenosti i mi sačinjeni u svojim sve kontradiktornijim životima, te da je ovaj sastav to najbolje opevao.

 

PRETEČA MNOGO ČEGA

The Cure su tokom godina praćeni raznim opisima – svi se uglavnom slažu da predstavljaju preteče gothica, preteče emoa, preteče hipstera, uglavnom: svega slobodnomislećeg, drugačije-oblačećeg, visokoosetljivog, nešto-bolje-želećeg dela modernog muzičkog sveta. I sve one male komšije u crnom, sa šiškama i ponekad nevešto nanesenom maskarom, znaju o čemu pričam.

Srazmerno često sam tokom godina naletao na razne pratioce rok muzike kojima The Cure “nisu jasni”, te postavljaju pametna pitanja kao što su “ko to sluša” i “zašto su oni popularni”? Još jednom sam pokušao sve to da objasnim i više neću. Zato što je to tajna.

Dok god čuvate tu tajnu, i tajna će čuvati vas.

Dragan Ambrozić

Vreme online

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
darko
3 months ago

lep,dirljiv tekst o The Cure,o njihovoj poetici i svakodnevnoj nasoj borbi sa dnevnim i nocnim demonima,o crnim kostimima koji salju mnogoznacenjske poruke-o tananosti,ranjivosti ali i hrabrosti i snazi da budemo andergraund naspram svakidasnjice koja nas okruzuje .Nije li i to jos jedan o nizu dokaza da je onaj originalni tzv.vrisak protiv Stvarnosti itekako ziv i vitalan,jednako iz usta emo-a,goticara,metalaca,pankera ili samostalnih rok-kantautora danas,kao sto je bio i na samim pocecima rok scene 60-tih i 70-ih.Hvala na ovakvim tekstovima za PULSE.