The Inner me – tekst o čovekovoj biti

Ko smo mi? 75 odsto svojih roditelja i 25 odsto svog okruženja? Rezultat viševekovne civilizacije ili konzumeri simulacije simulakruma? Da bi otkrio sebe, čovek mora otkriti svoju pravu prirodu, da bi shvatio dešavanja iz sadašnjosti mora napraviti most iz prošlosti.

Da li ćemo otkriti sebe ako se vratimo daleko svojim korenima i nastanku ili ako sebe prevaziđemo; sve one idole plemena, pećine, trga i pozorišta o kojima je Bekon govorio?

Nekada davno čovek je živeo primitivno, znao je samo za ono što ga okružuje, ono što nije mogao da objasni nazivao je voljom bogova. I živeo je u prirodi kao deo nje. Zato se često pitamo je l’ priroda iz koje je potektlo ljudsko biće njegovo pravo okruženje u kom se zaista i realizuje njegova prava priroda. Ekološki pokreti još od 70tih godina pokušavaju to i da dokažu.

“Ako shvatimo da se naši mentalni procesi suštinski ne razlikuju od života kao fundamentalnog procesa, i ako nas intuicija dovede do saznanja da nema jaza između ljudi, s jedne strane, i svih ostalih živih bića (ne samo životinja već i biljaka)  s druge, onda ćemo možda postati malo mudriji nego što smo mislili da je moguće.” – naglašava Klod Levi Stros u svojoj knjizi Mit i značenje..

Čovek je Prirodi davao i magijska svojstva, kreirajući bogove različitih osobina i baš na taj način otkrivao različite delove sebe ili različite tipove ljudi. Šeling kaže:  Priroda je apsolutno produktivna  i delatna. Ona je apsolutni totalitet, sama je sebi dovoljna i mora se objašnjavati iz sebe same. U prirodi  postoji univerzalna suprotnost, koja je osnov svakog postojanja i kretanja. To i čini osnovu njenog apsolutnog produktiviteta, razvoja – da li je i ovo objašnjenje za ogoljenu čovekovu prirodu, priroda unutar sebe? Žan Žak Ruso kaže „Vratite se prirodi!“ da bismo pronašli sebe. Osamiti se znači dolazak sebi, jer ako tako otkrijemo sebe, bolje ćemo razumeti druge – kroz sebe. Osamljivanje i jeste jedan od načina da preispitamo svoje odluke ili da donesemo prave. Možda ako odbacimo sve – ostane samo – JA.

Mnogi su pokušavali da odgonetnu čovekovu pravu prirodu ili barem njegovu suštinu kroz hrišćanske kategorije dobra i zla, otkrivajući time da li je čovek u biti dobar ili loš. Međutim, i sama religija na kraju pokazuje da duboko u čoveku postoje obe strane i da samo od individue zavisi koja će se ispoljiti i u kojoj meri.  Ničeov Zaratustra se uspinjao i padao sa planina svoje unutrašnjosti, shvatao da su dobro i zlo univerzalne kategorije koje opstaju samo kad su zajedno.

Međutim, čoveku je potrebna vera, duhovnost, verovanje u nedodirljivo ili neshvatljivo, jer tu često nalazi snagu da se izbori sa onim što ne može ili želi da promeni. Na kraju kroz religiju i duhvnost nalazi veru u sebe. Takođe, ta duhovnost ne mora nužnu biti religijska, čovek tražeći sebe često poseže i za neverskih oblicima duhovnosti, kao što su filozofija ili umetnost.

“U svesti čoveka koji sluša muziku ili mitsku priču odigrava se neprekidni proces rekonstrukcije” – objašnjava Levi Stros..

Niče najprirodniju prirodu u punoći čulnosti vidi u savršenstvu lepote, kao najviši izraz volje za moć umetničkog genija, ili natčovekove igre moći. Ako jedan slikar odgonetne pravu suštinu njegovog okruženja kroz svoju sliku će možda otkriti i sebe. Da li to potrkrepljuje izreku da smo MI ono što činimo? Nasuprot naučnog,  filozofskog ili teološkog „govora istine“  za njega (Ničea) je moć obmane, začaravanja, zavođenja, zanesenosti, opijenosti u lepoti igre tela, udova, čulna ekstaza plodnog trenutka, najviša potvrda bivstvovanja. Prvostepenu prirodu ne vidi u opštim i nužnim zakonima nauke, niti moralnim zakonima države, nego u najvišoj igri moći  stvaralačke snage umetnosti, u umeću ulepšavanja, opčinjavanja, zavođenja,  pretvaranja.

Kroz umetnost, kreativno stvaranje čovek se samo-OSTVARUJE. Takođe, Niče dodaje “ ne u saznavanju, u stvaranju počiva naš spas!”

I na kraju, prevažilaženje….

“…od sada pa nadalje ja sam uzrok, i ja sam pravac.”, kaže Haruki Murakami..

Prema Kjerkegoru, postoje tri nivoa ljudske egyistencije: estetski, etički i religiozni. U uživanju, borbi ili stradanju – čovek će spoznati sebe. Ali opet, ako i dosegnemo taj treći nivo hoćemo li propasti i tako otkriti svoju pravu prirodu i suštinu unutarnjeg bića.

Ako pogledamo rezultate ankete koje je sprovela autorka, tek nekolicina ispitanika složila se oko toga da još uvek treba da otkriju svoju bit, ostali odgovori bili su različiti, od toga; da su oni zaista oni, ako su u društvu sebi sličnih, pa će i na taj način dopreti do sebe otkrivajući druge, zatim da njihovo biće dolazi do izražaja samo kad je u kontaktu sa prirodom – izolovano, do toga da je njihova suština rad i stvaranje ili rad za korist drugih.

Ako se još jednom dotaknemo toga da čak i ateisti u svojoj suštini veruju u nešto, kako otkriva Skot Pek, shvatamo da čovek možda da bi otkrio sebe mora krenuti od iracionalnog jer znanje koje je često površno, može biti klopka i stranputica na putu ka samoostvarenju i spoznaji.

Svaki čovek je individua za sebe, pa je možda i besmisleno razmatrati uopšte racionalne odrednice za određenje i objašnjavanja njegove biti i unutarnje suštine. Možda čovek služeći se bilo kojim svojim uverenjima i načelima pronađe sebe u sebi.

“Ja doista jesam šuma i noć tamnog drveća; ali ko ne zazire od moje tmine naći će pod mojim čempresima i obronke obrasle ružama.” – Fridrih Niče..

Za P.U.L.S.E: KJ

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E.

Korišćena literature:

Klod Levi Stros, Mit i značenje, Službeni glasnik 2009.

Haruki Murakami, 1Q84 (knjiga 3), Beograd 2011.

Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Podgorica 1998.

.

Internet reference:

http://www.filozof.rs/clanci/seling-nice-hajdeger-i-prvo-izdanje-kritike-cistog-uma?pismo=latinica (19.06.2016.)

  čovek, Društvo, Filozofija, The Inner me