– Tata, a gde je taj grad JUGASLAVIJA? – ona, zaverenički tiho.

Ćutim ceo sekund.

-Ne postoji, dušo. To je bilo nešto kobajagi… – puštam svoju domovinu niz reku ukletih olupina kojom tumaraju Čehoslovačka, Austrougarska i slične.

Naravno, meni kao da je bilo juče; u starnosti je prošlo 25 godina – 2.jul 1991. U Sloveniji se već pucalo, no nam je bilo daleko i čekali smo da nas probude, da se prekine san koji postajao ružniji i ružniji.

Mislim, znali smo sve…ali 2.jula pojavilo se lice koje nas je zateklo: neka besna generalska njuška sa čvarcima, šapkom i tankim brkovima upada u nenadjebivi beogradski Dnevnik; ‘Naći ćemo i one koji se sada skrivaju u svojim jazbinama. Ostvarićemo kontrolu i stvari dovesti do kraja.’

Hej, gde sam? Ni u jedan se rat ne veruje na početku. Kao, srediće se. Kao, već će neko nešto smisliti.

A i ovo nije bio samo rat – nama se spremala revolucija bašibozuka svih vera, najezda adaptibilnih marginalaca spremnih da nam prodaju razvodnjeni benzin i prežive do sutra. Kroz stisnute vilice generala provirio je svet koji nismo želeli da upoznamo.

Čujem zoru sa rafalima garde i duge sušne godine.

Mi nismo znali šta da radimo sa ratom koji je i dalje izgledao kao da se dešava drugom; u Sava centru Miša Blam je selektirao prvi Summertime festival. Svašta dobrog se dešavalo tamo, ali su me noge same odnele od plavog ekrana televizora jer sam hteo da odem negde. Imao sam 24 i zarađivao, pa sam se ipak provukao bez karte, kao nekada kada smo kao tinejdžeri dreždali ispred zadnjih vrata SKC i čekali da nas puste(rekao Grga da nas pustite!). Prosto, te noći hteo sam nazad, u vreme daleko od pinočeovskih performansa.

Recimo da sam imao sreće. Dočekali su me The Temptations, odnosno neka od postava okupljena oko Otisa Vilijamsa, jedinog originalnog člana. Te godine je recikliran neki od njihovih klasika, pa je to valjda bio razlog da se razlete po letnjim festivalima.

Ali nama te noći razlog nije bio potreban: trebao nam je teleport iz realnosti koja je mirisala sve ružnije.

Setliste se jasno ne sećam. Počeli su sa Get ready, a završili sa My girl svakako. Niko tu nije, međutim, došao po slatku ptičicu šezdesetih; čekali smo The Temptations iz psiho soul faze: ‘I can’t get next to you’, ‘The masterpiece’ i – ‘Papa was a rolling stone.’

It was the third of September…ljudi uglavnom pogrešno misle da je Papa bio Temptations klasik. U originalu, zapravo, izvodili su ga The undisputed truth na singlu iz 1972.:

i prošli nekako ispod radara…tek će dvadesetominutna(!) verzija The Temptations potpuno osvetliti to čudo od pesme. Za autora, Normana Whitfield-a to i nije bilo ništa novo: pogrešan izbor izvođača skoro da je bio njegov zaštitni znak.

‘I heard it through the grapevine’ je prvo podario Gladys Knight & The Pips, da bi je proslavio Marvin Gaye; ‘War’ je prvo izveo Edwin Starr, a u zvezde zapisali Bruce Springsteen i Frankie goes to Hollywood; ‘Wishing on a star’ su prvi snimili zaboravljeni Rose Royce, a danas uglavnom slušamo verzije Paul Weller-a, Beyonce ili Seal-a; slavu velike ‘Love don’t live here anymore’ od Rose Royce preuzeće Madonna. Ima toga još…ipak, ništa ludo kao Papa was a rolling stone.

Sava centar je na prvi takt prestao da bude kongresna dvorana. Iskusni tezgaroši poput The Temptations odmah su prihvatili vajb – o da; ovde se nešto dešava. Slučajno sam došao do potpuno fantastične fotografije Zorana Veselinovića; uhvaćen trenutak koji se samo desi. Nema najave, nema pripreme, samo malo grupnog juriša u zaborav.

Kažu da su se u Bejrutu u vreme građanskog rata večernja odela prodavala duplo brže nego u vreme mira. Ljudi su sa malo besmislenog luksuza odbijali da se utope u opštu nesreću. Mi smo ipak izabrali muziku.

Okrenuo sam se: moj dobri Vladon se tresao u ritmu. Nikad ranije, a ni posle ga nisam video da se prepusti više od medveđih trupkanja stopalom u taktu(ko je uostalom i video basistu da igra?). Iza mene, nepoznata devojka je upravo pristajala da je odvedem na terasu SC. Ljudi su bili srećni. Malo soula i eto…

Neko je rekao da nijedno vino ne vredi hiljadu evra. Hiljadu evra vredi trenutak u kom se to vino otvori. Na istom festivalu bilo je mnogo boljih svirki: BB King je bio dobar, i Larry Coryell je bio dobar, a Buddy Guy je baš pokidao. Uzalud: Tempts su ukrali šou.

Znam da u arhivi rahmetli TV Beograd postoji snimak koncerta. Ne zanima me da ga pogledam: u mojem sećanju su i bolja slika i bolji ton. I bolji mi.

Mi, mi koji nismo mogli znati da slavimo poslednju noć naših starih normalnih života i da nam samo nebo šalje Tempts na tu sirotinjsku zabavu. Tutu-turu-tu-turu. Pa truba.

Zatvori oči: sutra su tri rata. Sutra je bombardovanje. I revolucija, i tranzicija. Večeras slavimo sve što nikada više nećemo biti.

Otis Vilijams i njegova tezga ekipa su te noći svirali budućim zvezdama CNN i Breaking News, praizbeglicama, galeriji nesnađenih. Svirali su generaciji koja je sama postajala rolling stone, bacajući šešire od Brizbejna do Vankuvera i nazad.

Dva meseca kasnije probudiću se u emigraciji. Da, znam datum:

It was the third of September…

Zakotrljali smo se ka Londonu, Štokholmu, Pragu; kako je koga zapalo. Iz druge ruke smo slušali gde se ko zaustavio. Nismo imali internet, mobilne telefone. Mi smo pisali pisma. Još ih čuvam. Naši stari životi presečeni ratom postoje još samo u tim pismima.

Kad je prvi rat prošao, činilo se da se vraćamo. Niko se zapravo nije vratio. Jednom zakotrljani, ni mi nismo mogli biti isti, niti je ista bila zemlja kojoj smo krenuli nazad. Sledećih osamnaest godina, moj život postaće koloplet ljudi, lica i gradova, jedan veliki nered i nemir, sve dok mi ovaj anđeo nije sleteo na rame da kaže – dosta je bilo.

I tako, sedimo moj anđeo i ja i igramo šah. Pita me: ‘Tata, a gde je taj grad JUGASLAVIJA?’ Oćutao sam dug sekund.

To je bila neka bajka, dušo

Za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  aprilprica, Muzika, Norman Whitfield, Papa was a rolling stone, Temptations, Vladimir Alimpić