r.: Korali Faržo; ul.: Demi Mur, Margaret Kvejli, Denis Kvejd,

A onda – filmčina. Petoro je gledalaca napustilo projekciju, doduše ne odmah, čekali su sat (troje) pa sat i po (dvoje). Prošetao sam se od DKC-a do Doma sindikata, prošao raspalim Bezistanom i ošacovao kiosk gde se kod one prodavačice poznate mi iz dalekih 1990-ih još mogu kupiti pohovana piletina, ljuta domaća kobaja i palačinke sa džemom (za samo 180 dinara). To je jedini objekat koji radi pod ruševnim krovom na onoj strani gde je tragično zamandaljena “Kozara”.

Ovoga bi se setio Ruždi, ali dok se on ne opseti, evo ja ću: “Islamske su žene osuđene na doživotnu zabrađenost, a zapadne se ničim neizazvane sáme ogrću pončoima i đubretarcoima i meću sunčane naočare kao Đina Lolobriđida, uvijaju glave u marame, ešarpe i šalove – posle 40-te. I uz to – ili idu u manastir ili se udaju za zubare/plastične hirurge. Žene su kada dostignu određene brojke u krštenici – kao Garbo, Norma Dezmond i Elizabet Sparkl.

Film počinje ingenioznom sekvencom s mnogo pretapanja i to bi mogao biti samostalan kratki igrani film. Zvezda s imenom Elizabet Sparkl se postavlja na  pločnik Holivuda, mi vidimo odozgo (kao satelitskom kamerom CIJE) mladu glumicu, gledamo zatim kako taj kvadrat cementa stari, puca, kako se menjaju godišnja doba, šetači, idu dani nedelje meseci i godine, gledamo taj protok vremena – najvećeg ubice u svemiru. Sve do današnjih klošara, nekada nezamislivih u Holivudu. Briljantno. Terens Malik može da uči iz ovoga.

Zatim ponovo pretapanje i vidimo današnju Sparklovu (od pet banki), kako zadnjim atomima snage vodi šou sa aerobikom. (Ko se nije setio Džejn Fonde, taj je vanzemaljac ili je živeo u prašumi ili je obuzet praćenjem života Lepe Brene, Brunclikove i srpske majke.) Ona završava emisiju i odlazi u ve-ce. Ženski ne radi, pa ulazi međ muške pisoare.

A onda – pozajmica iz Robokapa, iz one čuvene scene s Ronijem Koksom u muškom ve-ceu. Ronija Koksa ću kasnije pomenuti kada dođem do nogah Elizabet Sparkl (jal bodi dabl iz nekog staračkog doma, jal dobra maska iz departmenta za dinosauruse). Samo da citiram nešto pametno s tviće: “Pobismo se da stvorimo države iz koje želimo da begamo”, a ja dodajem – osim iz Slovenije.

U muški ve-ce ulazi i onaj koji vedri i oblači – direktor i producent najveće kablovske televizije. Hodnici i ve-ce su uslikani “ribljim okom” (što će se obilno koristiti u filmu), to je jedan dugi kadar u kome pomenutog dišu u tumačenju Denisa Kvejda (čitam da je Rej Liota bio prvi izbor, i bogme bi bio strava, premda mu je to već odavno fah), vidimo njegove muške bore koje su dozvoljene jer su muške, on izvodi piški-riški, mlaz se prekida (sjajan ton!), prostata ga muči, jebiga, i on, snimljen “ribljim okom”, još izboraniji i izobličeniji no inače, kaže u telefon (drži telefon bradom uz uvo kao naš seljak-biznismen):

“Menjamo bapca! Hoću piletinu do 30 godina što hitnije! Kako je ova babuskera uopšte opstala dosad, jebo te…?! Oskar?! Kurac Oskar, kad ga je dobila, mora da je to bilo 1930-i-neke, za ‘King Konga’, ha?”

I on otrese pišu (mora hitno na prs’ u_dupe kod proktologa, mislimo mi) a isti kadar prikazuje sada slomljenu Sparklovu kako izlazi iz boksa…

Tih prvih 40-ak minuta su fastendfjuriouz, to je savršenstvo vizuelnog i zvučnog. Ton, tehno muzika friško komponovana za film, moćan bas bubanj – tresu se tribine, gledalac kao da je gleda 3D projekciju s onim očalama, može da pomisli da je neki zemljotres, jebote. (Ali na kraju ima i citat iz Hičkokove “Vrtoglavice”: dok nakaza, kao telepromptovana mašinom iz Kronenbergove “Muve, meće minđuše i uvijačem kovrdža preostali pramen kosice. I kamen bi zaplakao.) Filmofilu može gomila filmova da padne na pamet kao inspiracija/uzor/majdan za dozvoljene krađe ili (lepše zvuči) reinterpetacije, ja sam se tokom gledanja setio i filma Seconds  (1966) Džona Frankenhajmera u kome se podmlađeni Džon Randolf posle operacije reinkarnirao u – Roka Hadsona. Koji je posle legao pored svoje žene, a ona – baba. Posramila se takve  muške lepotinje. Kako je Randolfov lik plakao na partiji pokera a opasne face oko njega se sažalile i pustile ga da pobedi i odnese lovu za tektinu operaciju. Ta mučna atmosfera je odlikovala bele filmove Holivuda šezdesetih (dok je urnebesni bleksplojtešn paralelno cvetao sve u šesnes), npr. kao u Fail Safe Sidnija Lumeta iz 1964, u kome je Henri Fonda predsednik koji naređuje da se bači Jaka na rođene SAD (!), a Matau u dramskoj ulozi profe Gretešelea rastura, to je poslednji krik onog komunističkog splina koji se porodio jošte u filmu  “Incident kod Oks-Boua” Uilijema Uelmana, da bi procvetao u “Dvanaest dnevnih ljudi” opet od Lumeta.  Kasnije smo bledu vatru,  to jest bledi odsjaj tog levičarstva, videli u filmu Sirijana Stivena Gagana, u kome se džaba lajalo, vetar je nosio. I u poslednjoj deonici mi je na pamet pao film “Nasledstvo” Ričarda Markanda u pogledu gotovo namerne smešnosti onog hodajućeg monstruma. Dorijan Grej je takođe morao da se ušunja u podsvest načitanog gledaoca, jer je reč o preuzimanju ukradene mladosti u smislu: što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji. To što “matrica” i “novo ja” treba da neguju jedno drugo mora biti rediteljkin namig Zemekisovom genijalnom a potcenjenom delu, mizantropskoj odi, Smrt joj pristaje.

Sledi radni ručak Sparklove (fenomenalna Demi Mur) i diše (rekoh, Denis Kvejd) u kome ponovo fish eye kamera dominira nad tekstom, posle čega vidimo jednu od najlepših scena u filmu – deložirana, smenjena, odbačena Sparklova, van sebe, iz automobila spazi kako uklanjaju plakat s ogromnog bilborda – ona tu reklamira pastu za zube. Švuuuuuš, šumi plakat koji pada i gužva se, rez na nju, rez na plakat, rez na nju koja ne pazi kud vozi, hičkokovski se prati pogled protagoniste, a onda – sudar. To smo pogodili, ali ipak smo se secnuli.

Rez na bolnicu:  Sparklova u onom bolničkom ogrtaču na cvetiće i koji se šnira otpozadi, pogružena i u očajanju, a doktor cvrkuće: “Misiz Sparkl, imali ste ludu sreću, ama ni nokat niste polomili, možete kući!” Pored doktora je mladi asistent, čudno mladolik, nekako vanvremenski mladolik, kao nekakav Kilijan Marfi. Slutimo da ima nešto važno da kaže. Ili uradi. On tutne uplakanoj zvezdi nešto u džep kaputa…

To je USB memorija s natpisom The Substance. Ali dramski još nije opravdano (kako nas je učio Zoran Stanojević na Akademiji) da Elizabet Sparkl odmah pozove broj s papririća u koji je flešić umotan. Karoli Faržo zna znanje, ona nam najpre prikaže glumicu kako u baru ispija jedan martini za drugim (vizuelno briljantno, izdaleka vidimo glumičinu golu kičmu na zadnji izrez haljine, najava onoga što će toj kičmi uskoro dogoditi…! Nema spojlera!), pa se oba kod kuće ispovraća u kupatilu (a gajba –> 300 kvadrata, u kujnu može da stane 100 hiljada severnomaćedonskih turista i 112 hiljada seljaka iz Srbije na letovanju u Prčanju), i mamurna pije šumeći kalcijum i aspirin, kad vidi oglas u novinama: “Sledeće nedelje: danski pisac Eriksen gostuje u Gradskoj biblioteci, domaćin Predrag Crnković; na Kolarcu predavanje o demografiji drži guslar Simo Munižaba i — >tražimo novu Elizabet Sparkl: piletina 18-30 g. neka se javi!” Ona zgužva novine i tek tada ubaci flešić u džinovski TV. Pa pozove broj s papirića i ode na adresu koju joj izdiktira glas s telefona.

Ostalo je – filmska istorija. Sve što je napisano u scenariju je kasnije opalilo kada je trebalo. Ovo jeste satira na “položaj glumice i žene u savremenom Holivudu”, da, znali smo to i bez ovog filma, ali nije samo šta već i – kako. Telesni horor je podignut na viši nivo, kako bi rekli kulinarski domaćini (a ima i jedan francuski gastronomski priručnik koji se pominje u prvoj trećini filma pa kasnije opaljuje u filmu), premisa koliko god da je nebulozna, zapravo je logična, u toj nebulozi itekako ima sistema, uostalom problem besmrtnosti i večite mladosti se uvek mora rešavati tužnim krajem. Dorijangrejevski raspad tela sasvim se lepo slaže sa, rekoh, suštinski nemogućim hepiendom – nikada mi nećemo sresti vanzemaljce, nikada nećemo naći lek za smrt, nikada nećemo sanati šta je posle.