Tokio, Japan – Poseta jutarnjem treningu sumo rvača

Ulogujte se / Kreirajte profil

Tokio, Japan – Poseta jutarnjem treningu sumo rvača

.

Become a Patron!

.

Autor teksta i fotografija: Ivana Dukčević

Tekst je deo knjige i internet stranice „Umetnost putovanja“ Umetnost  putovanja.

Kada je sat zazvonio, tek je počelo da sviće. Iz našeg malenog stana na sedmom spratu tokijskog kraja svetlećih solitera Šinđuku, uputili smo se ka metro stanici i sat vremena pre jutarnje gužve krenuli ka drugoj strani grada, na južnu obalu reke Sumide, u kraj Rjogoku (Ryogoku) gde žive i vežbaju sumo rvači. Na stanici Honđo-Azumabaši, nas nekoliko čekala je malena žena u ranim 60-tim kojoj je honorarni posao vodiča ponuđen jer – za japanske uslove, solidno govori engleski. Ono što je za Japance dobro znanje engleskog, često nije i za strance. Na putu do beje (beya) – tradicionalne kuće gde sumo rvači žive i treniraju, ljubazna gospođa sa ljupkim šeširićem i prigodnom torbicom ipak je uspela da nam objasni da su je za kontakt sa strancima izabrali jer je završila kurs engleskog jezika.

fotografija: Ivana Dukčević

Sumo rvanje jedan je od nacionalnih sportova Japana, nastalo kao vrsta ritualne igre kojom su se u starom Japanu zabavljala šinto božanstva. Iako u Japanu sve popularniji bejzbol polako preuzima primat najpopularnijeg sporta, a utakmice profesionalne lige spadaju u najgledanija sportska takmičenja, sumo je za mnoge Japance (i za sve više stranaca) i dalje sport broj 1. Uprkos novotarijama sa Zapada, sumo debeljuce i dalje imaju status nacionalnih junaka, ostvaruju značajnu zaradu i ljubimci su velikog broja žena. Za vreme nacionalnih takmičenja koja se nekoliko puta godišnje održavaju na sumo stadionima, deo (ženske) publike neočekivano frenetično prati njihove borbe koje najčešće traju petnaestak sekundi, a vrlo retko više od minuta. Pravila sumo rvanja su prilično jednostavna – borbu gubi onaj koji je “izbačen” iz kruga posutog peskom, u kojem se borba odvija. Pre početka borbe, krug – ring (dohyo) se ritualno posipa solju.

fotografija: Ivana Dukčević

Krajem XX veka, sumo rvanje postalo je popularno i van granica Japana, te su mnogi stranci – rvači, dolazeći u Zemlju izlazećeg sunca okušavali sreću u ovom sportu. U nekoliko navrata, nacionalni šampioni Japana u sumo rvanju bili su državljani na primer Mongolije, nekoliko njih sa Havaja, kao i jedan iz Bugarske. U januaru 2017. prvi put nakon devetnaest dugih godina jedan rođeni Japanac – Kisenosato, uspeo je da pobedi na nacionalnom šampionatu i stekne najprestižniju sumo titulu jokozune (yokozuna). Nacionalni šampionati u sumo rvanju organizuju se šest puta godišnje na nacionalnim sumo stadionima, naizmenično u četiri velika japanska grada i traju dve nedelje. Borbe se odvijaju tokom čitavog dana, gde u popodnevnim časovima nastupaju takmičari koji pretenduju na najviše pozicije.

fotografija: Ivana Dukčević

S obzirom da smo u Japan stigli u vreme između dva sumo turnira, nadomak Nacionalnog sumo stadiona Kokugikana prisustvovali smo ranom jutarnjiem treningu sumo rvača u kraju gde se nalazi i najveći broj beja. Ukoliko ne znate japanski ili ne poznajete nekog iz Japana ko može da vam obezbedi ulaz u beju, skoro je nemoguće prisustvovati treningu koji za strance mahom organizuju agencije. U retkim slučajevima, trening je moguće posmatrati besplatno, sa ulice, gledajući iz daljine – kroz prozor.

fotografija: Ivana Dukčević

fotografija: Ivana Dukčević

fotografija: Ivana Dukčević

U prizemnom delu beje nalazi se jednostavna kružna arena posuta peskom, i oko nje izdignute drvene platforme za posmatraće. Nakon što smo se udobno smestili u turski sed na jastucima, upozoreni smo da je tokom treninga obavezna potpuna tišina. Fotografisanje je dozvoljeno, ali bez upotrebe blica. Prilikom sedenja, kao posmatrači poveli smo računa o tome da stopala ne držimo okrenuta ka rvačima, što se smatra nepristojnim.

fotografija: Ivana Dukčević

Godine 1986, Azumazeki beju gde je u sedam izjutra započeo skoro tročasovni trening osnovao je bivši veliki sumo šampion poreklom sa Havaja – Takamiyama Daigoro (alias Jesse James Waliani Kuhaulua), prvi sumo šampion – stranac i prvi sumo rvač ne-Japanac koji je u Japanu osnovao beju. Današnja zvezda ove beje i lokalni šampion Kaonišiki Takeši (Kaōnishiki Takeshi), prisustvovao je treningu, pratio zagrevanje i možda i zbog malobrojne internacionalne publike, veoma strogo kontrolisao pokrete vežbača koji su se rumeni od napora i okupani znojem zdušno trudili da ponove zahvate tačno onako kako je od njih traženo. Povremeno, zastajali su kako bi jedni drugima popravljali nabedrenik mavaši (mawashi) ili promenili drvene alatke koje su takođe koristili prilikom vežbi. Po završetku aktivnog bavljenja sumo rvanjem, određen broj sportista nastavlja karijeru u ulozi trenera. Neki rvači u kraju sa bejama otvaraju restorane u kojima služe čanko nabe (chanko nabe), jelo nalik supi sa povrćem, rezancima, mesom ili plodovima mora – tradicionalni obrok sumo rvača.

fotografija: Ivana Dukčević

fotografija: Ivana Dukčević

Nakon završetka treninga, neki od sumo rvača prepustili su se češljanju i popravljanju frizure koje je veoma stručno obavljao zaposleni u beji, a potom se slikali sa nama  – „gaiđin” posetiocima (gaijin – jap. stranac), za uspomenu.

Autor teksta i fotografija: Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su internet stranica i knjige “Umetnost putovanja” i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta ni fotografija bez znanja i odobrenja autora.

Izvor: Umetnost  putovanja

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.