Toni Morison: Voljena ili: više nego ljudski

„Da se ropstvo predstavi kao lično iskustvo, jezik mora da se ukloni s puta“

(Toni Morison)

U predgovoru svog romana – retkoj praksi kod romanopisaca – Toni Morison opisuje momenat inspiracije i podsticaj koji ju je naveo da se upusti u pisanje ovog zahtevnog dela na tešku temu o ropstvu američkih crnaca. „Teren ropstva zastrašujući je i besputan“, piše Morison, posebno kada se krene iz tačke iz koje je ona pošla: priče o mladoj majci koja je pokušala da ubije svu svoju decu – a jedno je i ubila – kako bi sprečila da nakon bekstva budu vraćeni na farmu robovlasnika.

„Hiljadu osamsto sedamdest i četvrta je, a belci i dalje divljaju. Čitavi gradovi skroz su očišćeni od crnaca: u Kentakiju je za samo godinu dana bilo osamdeset i sedam linčovanja; četiri crnačke škole su spaljene do temelja; odrasle muškarce šibali su kao decu; decu su bičevali kao odrasle; crne žene grupno silovane; imovina se oduzima, vratovi lome…Osećao je miris kože, kože i krvi. Koža je bila jedno ali ljudska krv, kuvana na lomači nešto sasvim drugo“.

U srcu ove teške priče je pripovest o ženi i o njenom suočavanju sa sopstvenim delom – čedomorstvom – koje je neizskazivo, koje je užasno, koje je neopisivo, koje je neodbranjivo, a koje je ipak krajnji dokaz da i na dnu ljudske tragedije, patnje, da u srži svakog ljudskog bića, ma koliko uniženog sja iskra ponosa, veličina ljudskog, koje i pored svih zatiranja i satiranja ne može biti do kraja ugušena. „Uzela sam i povela svoju decu tamo gde će biti bezbedna“, kaže Seta.

Morison se inspirisala istinitim događajem – ali samo kao polaznom tačkom u jednoj vrsti rekonstrukcije koja istovremeno predstavlja psihološku i socijalnu poetsku rekonstrukciju sveta crnih robova. Ona u ovom romanu daje glas „poniženima i uvređenima“ u nabukvalnijem smislu tih reči.

„Svako koga je Bejbi Sags znala , a kamoli volela ako nije pobegao ili bio obešen, bio je iznajmljen ili unajmljen, kupljen ili otkupljen, ostavljen sa strane, dat u polog, dobijen na kocki, ukraden ili otet…Halija je uspela najduže da zadrži. Dvadeset godina. Čitav jedan život. A to joj je bez sumnje dozvoljeno kao iskupljenje što su joj dve kćerke koje su još imale mlećne zube, prodate a da se nije ni pozdravila s njima. Kao iskupljenje što je četiri meseca spavala sa nadglednikom da bi zadržala teće dete, sina. Njega su narednog proleća trampili za drva…“

Roman je priča ispričana iz ugla nekoliko glavnh junaka – nekoliko crnih žena i ponekog muškarca – onako kako i sećanje funkcioniše: u parčićima, fragmentarno, sa dešavanjima koja se odvijaju malo u sadašnjosti, malo u prošlosti. U svakom poglavlju nosilac priče ili sećanja je neko drugi: glavni lik Seta, njena kćerka Denver, njena svekrva Bejbi Sag, nazvana Sveta propovednica, Setin ljubavnik Pol D – kao i nekadašnji duh Setinog ubijenog detata koji se vratio u obliku devojke nazvane Voljena, koja živi sa ostatkom porodice u kući pod brojem 124 i opseda Setu dovodeći je do ludila. Kroz priču se provlače i drugi likovi – oni sa kojima su Seta i Pol D. živeli na farmi robova „Slatki dom“, kao i u Sinsinatiju (Ohajo), gde su nekadašnji crni robovi mogli da žive slobodno, iako bedno. Dirljiva je anegdota o bivšem crnom robu koji je po prvi put dobio novčić za svoj rad i koji čudom nije mogao da se načudi, ponosan na kusur, koji mu je vraćen nakon kupovine.

Ako opšti pristup romanu uporedimo sa filmom, onda bi mogli navesti da je klasični roman XIX veka (poput npr. Tolstojevih dela) najčešće pisan u vidu širokog plana, sinemaskopa. U [irokim slikama pratimo glavnu radnju i vidimo okolinu, pejsaž kao i prateća zbivanja i okvir priče. S druge strane, neki moderni romani XX veka, kao u slučajevima Foknera i Morison, pisani su kao filmske scene u „krupnom planu“: pratimo jedan lik u suženom prostoru; svet saznajemo kroz tok nečije svesti – kao kada kamera gleda kroy očij nekog junaka i mi vidimo samo ono što on gleda. Celinu scene ili širi kontekst priče samo naslućujuemo ili stvaramo u vidu slagalice, deo po deo.

„Da se ropstvo predstavi kao lično iskustvo, jezik mora da se ukloni s puta“ piše Morison, objašnjavajući svoj književni postupak koji čitaoca putem ličnih priča, koliko poetizovanih toliko oporih i surovih, uvlači u središte drame, košmara, tragedije, užasa koje je bilo ropstvo u njegovim najsurovijim vidovima. Kroz poetizovani crnački jezik robova, autorka rekonstruiše i njihovo biće, sećanje, svet. „Pozvati čitaoce (i sebe) u tako odbojan kraj (skriven ali ne sasvim, namerno zakopan ali ne i zaboravljen, značilo je razapeti šator na groblju na kojem obijtavaju vrlo bučni duhovi“, napisala je u svom uvodu Morison.

Roman Toni Morison ima snagu i emotivnost poeme. Poetiska slika stvarnosti je način na koji se prenosi ono što su polupismeni ili nepismeni robovi mogli da iskažu, kako su to radili i kroz svoju muziku, ritam, horove, ples, soul pesme.

„Pevali su i tukli, krivili reči da ih ne razumeju; izvrtali reči da im slogovi prime drugo značenje. Pevali su ženama koje su znali, deci koja su nekad bili, životinjama koje su sami pripitomili…Pevali su o gospodarima, dospodi i gospođama o mulama i psima i bestidnosti života. S ljubavlju su pevali o grobljima i sestrama davno umrlim. O veprovima u šumi, jelu u loncu…“

„Niko na svetu ne zna za moj bol, niko ne zna za moje muke“, prisećamo se uz čitanje ovog romana, poznate crnačke pesme.

Morison je u stilskom pogledu naslednica i nastavljač možda najvećeg američkog autora XX veka Foknera – što nije mali kompliment. Ona je to i u tematskom smislu, jer se njene priče odvijaju na američkom jugu, na prostoru izmešanih sudbina belih robovlasnika i crnih robova. Dok Fokner piše iz perspektive belog južnjaka, u slučaju Morison svi glavni likovi su crnci; belci – dobri ili loši – viđeni su ili opisani samo kroz doživaljaje njihovih crnih robova. Ali glavna stilska veza između Foknera i Morison ne leži u iskazanom koliko u činjenici da je ono neiskazano u ljudskom doživljaju deo njihovih priča: istina i realnost su proizvod individualne svesti; one su uslovne kategorije unete u prilu onoliko i onako kako su ih prihvatile emocije ili traume likova u romanu.

Možda je vrhunac petike romana davanje reči i samom duhu – Voljenoj – tj. onome što možda ne postoji ali se ipak javlja i postaje realnost u slikama, predstavama, snoviđenjima, košmarima i snovima. Da li je Voljena samo duh ili zaista stvarni lik neke devojke koja se pojavila niotkude i koju su njeni rođaci povezali sa duhom ubijenog deteta? Jer svet je predstava, doživljaj, blesak svesti. A jezik je samo posledica onog što se proživi, kao što je i ono što se proživi u korenima onog što se iskaže.

„Mi umiremo. To je možda smisao života. Ali mi stvaramo jezik. To je možda mera naših života“ kazala je Morison prilikom prijem Nobelove nagrade 1993. godine.

„Ti si mi lice ja sam ti. Što si ostavila mene koja sam ti?

Nikad te više neću ostaviti

Nikad me više nemoj ostaviti

Nikad me više nećeš ostaviti.

Otišla si u vodu

Pila sam tvoju krv

Donela sam ti mleko

Zaboravila sam da se smešim

Volela sam te

Povredila si me

Vratila si mi se

Ostavila si me

Čekala sam te

Moja si

Moja si

Moja si

Voljena i njena kratkotrajna, srceparajuća sudbina. Kao majčin izbor i kao poslednji gest ljudskog ponosa, očaja i heroizma. Uprkos svemu. Više nego ljudski.

Fokner jednom rekao da da pesnik treba da pomogne čoveku da izdrži i da pobedi, a da je zadatak velike literature da ostvari nemoguće. Ova velika priča je to postigla.

Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Književnost, ropstvo, Toni Morison

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.