Topografija prekida u Dječinu

U većini čeških gradova, po dolasku vozom izađete iz železničke stanice, jednostavno krenete ulicom ispred nje pravo napred, i posle pet ili deset minuta stignete do centra grada.

U Dječinu, međutim, nije tako. Glavna železnička stanica ne nalazi se u istorijskom Dječinu, već u Podmoklima, mestu koje je tokom Drugog svetskog rata administrativno pridodato gradu. Sam Dječin leži iza železničke stanice, na drugoj strani Labe.

To pri svojoj prvoj poseti ovom gradu u severnoj Bohemiji ne znam, te stoga najpre upoznajem ulice Podmoklih.
Oblačno nebo nad fasadama zgrada s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka – nekima renoviranim, drugima ne. Takav izgled uličnog fronta mi ne smeta. Štaviše, obično mi deluje zanimljivije od ulica u kojima su sve fasade obnovljene i time lišene tragova vremena.

Podmokli

Nekoliko prolaznika korača prema stanici, koraci im odjekuju prilično pustim trotoarima. Na jednom mestu, između zadnjih strana uličnih blokova, protiče kanal, s jedne strane oivičen gustim rastinjem. Na mostiću iznad kanala stoji starija žena i posmatra vodu koja protiče.

Kanal u Podmoklima

Ovaj kraj je istorijski bio područje teške i hemijske industrije, rudarstva i cementara. Dječin je, kao i niz drugih gradova u Sudetima, posle 1945. ostao bez stanovnika koji su ga izgradili. Južno od Saksonije, jugozapadno od Lužice, danas mi, u odnosu na većinu čeških gradova, deluje iščašeno, nepovezano, rastavljeno, sa elementima čija je celovitost narušena. Ipak, uprkos tome, on nije grad bez lepote.

Na fotografijama od pre Drugog svetskog rata vidim kako je Dječin tada izgledao, i kako je otprilike mogao izgledati danas da nije narušen posleratnim, brahijalnim urbanim planiranjem.

Jedna strana Masarikovog trga presečena je putem. Trg je pritom i u svojoj dužini skraćen. Na njegovoj severoistočnoj strani čitav blok od četiri-pet zgrada je srušen kako bi ulica bila proširena i izgrađen jedan dugački, četvorospratni panelak. Stoga, Dječin nema centar na način na koji ga imaju drugi češki gradovi slične veličine. Imam utisak kao da je neko iz njega izvadio gravitaciono težište. Ove intervencije ostavljaju trag – ne samo u prostoru, već u osećaju grada. Ponekad mi se čini kao da se susrećem s prazninama koje ne opažam, ali ih ipak osećam.

 

Jednog toplog junskog dana, čekajući autobus za jedno od okolnih sela, na platou ispred niske zgrade sa izbledelim, krupnim plavim natpisom nekadašnje socijalističke robne kuće Kotva – u kojoj se danas nalazi austrijski supermarket – primećujem da su sve klupe postavljene izvan zona koje su u podne u senci krošnji. Kante za otpatke su, međutim, postavljene u hladovinu pored drveća. E – to je neprijateljska arhitektura.

Nešto dalje od Masarikovog trga nailazim na nekoliko ulica sa blokovima Gründerzeit i Jugendstil zgrada, mnogim renoviranim, ali i onima koje na obnovu još uvek čekaju. Zastupljen je i staronemački stil. Sa raskrsnica nekih od tih ulica pruža se pogled na okolna brda, koja gradskim vizurama daju izvesnu težinu. Onamo, ‘namo, za brda ona – je Saksonija, pomislih. Postoje još uvek neke manje celine iz perioda pre 1914., poput jedne čiji su glavni elementi istoricistička zgrada gimnazije i Jugendstil palata u kojoj je sada biro rada.

Dječin

Po trotoaru od betonskih cigli, od kojih na mnogim mestima nedostaju komadi, koračam ka istoku grada, bez određene ideje kuda. S leve strane su železnički koloseci i niski magacinski objekti, od kojih me dele ograda od talasastog lima i bagremi. Približavam se stanici Děčín-Východ (Istok). Visoki lučni prozori i ornamenti u nišama centralnog paviljona ove bar sto metara dugačke zgrade otkrivaju raskošni neorenesansni stil Gründerzeita iz sedamdesetih godina devetnaestog veka. Na paradnom stepeništu kod uzdignutog predvorja raste korov. Kod jednog od sporednih ulaza, uspinjući se uz nekakav kabl, dopreo je sve do krova. Promena transportnih ruta posle Prvog svetskog rata dovela je do postepenog gubitka značaja ove stanice u železničkom saobraćaju. Ova zgrada, ogromna i samotna, podseća me na napušteni prekookeanski brod, usidren usred grada.

Na uličnoj strani njenog isturenog predvorja, između dva prozora – s polovinom stakala razbijenim – primećujem široka drvena vrata. Nasuprot njima, na sličnoj visini su ulazna vrata nekoliko puta manje zgrade, koja se danas koristi kao železnička stanica Istok. Ovde mora da je nekada stajao pešački most, pomislih.

Napuštena zgrada nekadašnje glavne železničke stanice. (Izvor: https://projektydecin.cz)

Na povratku primećujem da se u ulici u kojoj se nalazi zgrada stare železničke stanice, posle nekoliko stotina metara nailazi na niz građanskih kuća. Ulica je u tom delu prostrana, sa drvoredom i relativno širokim razmakom između objekata i kolovoza. Ovo mora da je bila avenija koja je vodila od tada glavne železničke stanice ka centru grada, pomislih. Pritom, Masarikov trg se nalazi u ovom pravcu, na najviše kilometar od zgrade stare stanice. U blizini je i nekoliko javnih zgrada. Danas se zove 17. Novembra, a ranije se verovatna zvala Nadražni ulice (nem. Bahnhofstrasse) – Železnička ulica – kao i mnoge druge ulice u Češkoj koje povezuju železničku stanicu sa centrom mesta. Dječin, dakle, nije uvek bio grad iza stanice. Bar do kraja Prvog svetskog rata, bio je u odnosu na svoju glavnu železničku stanicu pozicioniran kao i većina drugih srednjoevropskih gradova.

Kontrast industrijskog i baroknog nasleđa na prostoru dvorskog parka

U povratku, uputio sam se podvožnjakom, iznad kojeg je pruga, uzbrdo do četvrti devetnaestovekovnih nemačkih kuća. Nastavljam dalje uzbrdo do periferije grada, gde ulice ustupaju mesto prirodi, i nailazim na ulaz u šumu. Vijugavom stazom se penjem na vrh brda. Sa vidikovca na kojem je obelisk sagrađen 1879. u čast Franca Jozefa, pruža se pogled na Dječin i kanjon Labe. Nekoliko stotina metara dalje, na jednom uglu, iznad kanjona, nailazim na mali kameni paviljon s kraja devetnaestog veka. Ulazak u šumu ne donosi olakšanje, ali donosi ritam. Koraci se izjednačavaju iako se pravci ne pojednostavljuju. Šetam nekoliko kilometara šumom, a zatim na stajalištu blizu jednog od njenih izlaza hvatam autobus koji me nizbrdo vraća natrag u grad.

Pogled na Dječin i reku Labu

Tokom vožnje autobusom natrag ka železničkoj stanici nailazim na negativnu reakciju na pomen Praga. Jedan meštanin u autobusu me pita: ‘šta te je nateralo da se tamo preseliš, u to mesto gde se sakuplja sav ološ iz Češke?‘. – Uobičajen animozitet provincije prema prestonici.

Pri povratku na železničku stanicu imam utisak da grad ne napuštam, već da se iz njega povlačim. Moje kretanje u njemu se odvijalo bez jasnog središta – i putanje – i stoga i bez tačke iz koje bih zaista otišao.

Dječín je grad u kojem se jasno vidi šta se događa kada se kontinuitet nasilno prekine, a zatim pokuša zakrpiti bez stvarnog razumevanja onoga što je izgubljeno. On nije razoren do kraja, ali nikada nije ni ponovo sastavljen. Između brdà i reke, između Saksonije i unutrašnjosti Bohemije, između nemačke prošlosti i češke sadašnjosti, ostao je da postoji kao skup manjih i većih fragmenata koji uglavnom funkcionišu, ali se ne spajaju u celinu.

 

za P.U.L.S.E tekst i fotografije : Bojan Viculin

  Bojan Viculin, Češka, Dječin, Društvo, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Topografija

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.