Trenčkot

Porodična kuća u mirnom kraju Beograda gde je Mina odrastala, bila je njen mali univerzum u kome je provodila deo srećnog detinjstva, čiji su detalji jasno ostali zacrtani u njenom sećanju i posle pola veka. Ulica je bila prepuna dece i ujutru u vreme polaska u školu njom su hitale čitave male brigade raznih uzrasta. Vršnjakinje iz ulice rado su dolazile kod Mine možda i zbog toga što je to dvorište pripadalo samo njenoj porodici, pa su mogle nesmetano da se igraju bez strepnje da će ih utišavati ili prekorevati. Kad je ostajala sama, najradije je odlazila u dedin i babin deo kuće koji je za nju predstavljao pravu riznicu neistraženog blaga, sa škrinjama, šifonjerima, misterioznim kutijama za koje joj je baka govorila da će otvoriti kad bude porasla a Mina nije mogla da dočeka taj trenutak i stalno zapitkivala kad će to biti. U šifonjerima su uredno bile naslagane uštirkane šustikle, salvete, stoljnjaci i posteljine bele kao sneg i ukrašene bakinim bogatim vezom. U vreme slave, na tim šifonjerima su se ređale mnogobrojne torte koje su donosile bakine sestre i rođake, čekajući svečani defile iznošenja na slavsku trpezu.

Škrinje, koje su mirisale na lavandu i čiji su se poklopci teško podizali i škripali parajući uši, imale su sasvim drugačiji sadržaj. Čuvale su donekle tajnovitu naninu mladost sudeći po predmetima koji su o njima svedočili. Tu je bilo naninih haljina, svilenih čarapa u mekim vrećicama, bluza i rublja sa vezenim ivicama, porodičnih fotografija u malim, ovalnim keramičkim ramovima, dnevnika koje je nana uvek sklanjala u stranu i koje Mina nije imala srca da otvori ni posle njene smrti.

Ta bakina soba bila je čuvena još po nečemu. Šezdesetih godina pojavili su se prvi televizori koji su emitovali samo jedan kanal i samo jedan program, „Dnevnik“ u 8. Deda i baba su prvi u ulici kupili televizor i kako je pojava ove čudotvorne sprave bila više od atrakcije za čitav komšiluk, deda je televizor svako veče iznosio na prozorsku dasku i okretao ga prema dvorištu u kome se okupljala publika iz okolnih kuća noseći svako svoju stolicu. Tako su dugo vremena u dvorištu imali bioskop kako su ga komšije te godine krstile. Postepeno su ljudi kupovali svoje aparate, i publika se smanjivala, ali taj period okupljanja za „Dnevnik“ obeležio je jedno vreme nesebičnog druženja u ulici Mininog detinjstva.

Mina je volela da zaviruje i u dedin deo šifonjera u kome zaista nije bilo ničeg zanimljivog osim jednog krajnje neobičnog šinjela koji se nikako nije uklapao među ostala odela i kapute. Bio je i zelenkast i sivkast istovremeno, a ponekad zavisno od svetlosti odavao je utisak da je boje peska. Kako je bio je pretežak da bi ga izvadila iz šifonjera zajedno sa debelom drvenom vešalicom, proučavala ga je kroz otškrinuta vrata. Pod prstima je bio krut, grub i nekako gumenast, zakopčavao se na dva reda i imao gomilu dugmeta, kaiš sa šnalom, veliki šlic na leđima i neobičnu karo postavu prijatnu na dodir. Na nekim mestima je imao fleke koje se nisu mogle skinuti hemijskim čišćenjem i dosta neprimetno urađenu popravku umetničkog štopovanja na mestu gde je bio poderan. Bio je jako dugačak, duži od svih kaputa koji su stajali pored njega i verovatno je bilo teško hodati u njemu. Deda ga nikad nije nosio. Kada je rešila da ga pita za taj zagonenti mantil kod dede je izazvala sećanje koje se pretvorilo u divnu i dirljivu priču.

Negde na bojištu tokom Prvog svetskog rata, u dedinoj četi su se obrela dvojica engleskih dobrovoljaca. Jedan je nažalost poginuo u istom rovu u kome su bili deda i drugi Englez, Siril Dženkins koji je imao sreće da se po završetku rata vrati kući bez ozbiljnijih ranjavanja. Provodili su dane u rovu, tu su čekajući u zasedi štitili jedni druge, spavali, obedovali, zavijali engleski duvan, vidali rane i družili se. Englez Siril je brzo naučio srpski i zvao Srbe braćom. Naša vojska je bila oskudno odevena, nosio je ko je šta stigao, mnogi nisu imali cokule već opanke na nogama a vojnički šinjeli su bili prava retkost. Deda je imao svoj, ali šinjel je bio vrlo nepraktičan za kišu i sneg jer se natapao vodom, i bilo ga je nemoguće nositi dok se sva voda ne iscedi iz njega. Englezi su pak došli na ratište potpuno opremljeni za rovovski tip ratovanja.

U Londonu je postojao neki krojač po imenu Barberi koji je tavorio sve dok britanska komanda nije od njega zatražila da za oficire isporuči pozamašnu količinu vodonepropusnih šinjela sa toplom postavom nazvanih „trenčkot“, što je bukvalno značilo kaput za rov ( trenchcoat). Na taj način, bili bi zaštićeni od padavina a šinjeli su ostajali suvi zahvaljujući „masno“ impregniranom “gabarden” platnu koje je Barberi izumeo i koristio za šivenje. Pored praktične strane, Barberi je imao osećaj za dobar kroj i dopadljiv izgled, pa su ubrzo mantili podeljeni oficirskom kadru izazvali prilično interesovanje. Kažu da su postali toliko popularni da ih oficiri nisu skidali ni pošto se rat odavno završio. Pojavljivali su se u njima na javnim skupovima i ulicama  izazivajući neočekivano divljenje ne samo muškaraca. Žene su ga takođe želele za sebe. Uskoro je krojač Barberi bio zasut porudžbinama za vojničke šinjele sa svih strana. Prvi put je, na zahtev tržišta, počeo da šije ženski mantil po uzoru na vojnički jer su dame insistirale da sve ostane isto kao na onima korišćenim za vreme rata. A kada je promućurni Barberi lansirao trenčkot u bež boji, ili boji peska, doživeo je pravi trijumf, stvorivši pravi modni hit koji će ubrzo postati jedan od najtraženijih odevnih artikala današnjice. Potražnja se pretvorila u pravu euforiju, London je poludeo za vojničkim mantilima i svi su želeli da ga imaju. Ali, to je već druga priča.

Videvši da je dedin šinjel onako natopljen kišnicom, potpuno neupotrebljiv, Englez Siril skinuo je svoj trenčkot i dao srpskom bratu da ga ogrne i ugreje se. On će se već nekako snaći. Prepirali su se neko vreme, ali Siril nije popuštao: – Dobro ti bude Kosta!- govorio je dok ga je ušuškavao u dugačak mantil sav zaprljan od vlažne zemlje. Deda se stresao i popustio. Pokazalo se da je nezgrapni engleski šinjel štitio od ušiju do peta, u njemu je vojnik ostajao suv i ugrejan.

Rat se završio, vojska je bila raspuštena, dobrovoljci se vratili svojim kućama. Siril je insistirao da deda zadrži mantil za uspomenu. Tako je i bilo. Nemirnog duha, nije mirovao i ubrzo posle povratka u Britaniju, ponovo se prijavio kao dobrovoljac. Uredno se javljao dedi sve dok nije otišao na neko novo ratište, ko zna gde, posle čega deda više nikad nije čuo za njega. Tek sad je trenčkot u dedinom šifonjeru koji je od početka kod Mine izazivao znatiželju, dobio i na značaju. Svaki put ga je iznova zagledala i pod prstima osluškivala put koji je prešao da bi baš njenog dedu sačuvao od studeni i opasnih nazeba, milujući meku toplu postavu neobično lepih šara.

Kad je položila maturu, na pitanje roditelja kakav poklon želi, Mina je odgovorila bez premišljanja:

Barberi trenčkot, isti kao dedin.

Dede odavno više nije bilo, a stari trenčkot uredno spakovan i odložen. Mina je dobila svoj. Pokazalo se da će upravo taj mantil kod nekih izazvati zavist, biti izgubljen pa ponovo nađen i na kraju dovesti do nekih novih poznanstava koji će Minu vratiti u detinjstvo do onog trenutka kad je prvi put ugledala dedin šinjel u šifonjeru. Kupovinom novog mantila zatvorio se krug za koji niko nije ni znao da postoji a koji je samo čekao pravi momenat da se realizuje.

Ženski Barberi je bio i ostao skup. Postao je ikona modne industrije, prilagođen vremenu, sa novim detaljima, tanjim platnom, novom paletom boja, čitavim nizom asesoara u bojama Barberi dezena. Mnoge devojke su htele da ga poseduju, pa kada se Mina prvi put pojavila u njemu sa čvrsto stegnutim kajšem oko struka, privukla je ne malu pažnju i izazivala radoznalost među vršnjakinjama, ali je do kraja ostala dosledna i uporno odbijala da govori o ceni. Vremenom se njena sredina navikla i stišala. Jednom ga je načas skinula u robnoj kući i zakačila za štender dok je probala neki kaput. Premorena od celodnevnog špartanja po Londonu, vratila je kaput, pokupila svoje stvari, ali ne i mantil. Tek kad je sela da popije kafu, shvatila je da mantila nema. Sva uspaničena, vratila se na mesto gde je probala kaput, ali mantila više nije bilo. Videvši da je u panici, prodavačica joj je pritekla u pomoć rekavši da je njen Barberi pronađen i odnešen u biro za izgubljene stvari, u suterenu robne kuće gde joj je posle obaveznih formalnosti vraćen.

Njeni domaćini su tog jutra predložili da sa njima ide u posetu gde će se okupiti desetak ljudi, vrlo prijatnih, većinom novinara i ljudi iz medija, doduše duplo starijih od nje, što se i moglo očekivati jer je bila tek na prvoj godini studija. Navukla je svoj Barberi, prebacila tašnu preko ramena i svo troje su krenuli prema parkiranom automobilu dok ih je april zasipao proređenim pahuljama snega. Posle kraće vožnje po Woodford Green-u gde su i sami živeli, stigli su do kuće Remikovih, bračnog para sa kojima su se Tejlorovi lepo družili. Mina ih je već poznavala jer su njen domaćin i Remik igrali vikendom fudbal a žene za to vreme odlazile na čaj, zapravo obrok između ručka i večere koji je zamenio čaj u pet, ali zadržao prvobitni naziv. Kad su stigli, u salonu se već čuo žamor i smeh, a miris cigara nalazio svoj put čak do ulaznih vrata. Remik joj je prihvatio mantil i krenuli su ka salonu da je upoznaju sa ostalim gostima. Naravno da nije zapamtila ni jedno jedino ime a kamoli još ko se čime bavi. Učinilo joj se da je par puta čula BBC, no to za nju nije predstavljalo neku važnost. Razgovor je počeo simpatičnom rečenicom koja je dopirala iz pravca naizgled nezainteresovanog gosta u somotskim farmerkama i savršenom džemperu od kašmira:

Čujem da bolje govorite engleski od Tejlorovih.

Prihvatila je šalu jer je znala o čemu se radi:

 Ponekad.

Minin domaćin je poticao iz Jorkšira i često ubacivao lokalne izraze u dijalektu koji su se kosili sa savremenom engleskom gramatikom, pa je imala običaj da ga ispravlja, što je njega ludo zabavljalo i uvek se grohotom smejao. Predstavljao je rečenicom:

Ovo je Mina, govori engleski bolje od mene.

Veče je dobro počelo i obećavalo da će biti prijatno, sve dok novinar BBC-ja nije počeo da pecka.

Hm, Mina… Nije li to muslimansko ime?

Ne gospodine, ja sam Srpkinja.

Tony! Nisam ja nikakav gospodin! A možda Vam je otac Musliman?

Bilo je jasno da uživa u provociranju.

Ne Tony, i moj tata je Srbin.

Ali, to što ste Vi damo Srpkinja, ne znači da i Vaš tata mora nužno biti Srbin.

Ne znači, ali razočaraću Vas, tata, mama, babe i dede, svi su Srbi.

Dobro mlada damo, ako Vi tako kažete. Tata je pretpostavljam veoma blizak Maršalu, zar ne?

Ovo je izazvalo smeh i privuklo pažnju i onih koji su do tada bili obuzeti svojim razgovorima.

Kako ste došli do tog zaključka?

Remikovoj je bilo jasno gde to vodi jer se Tony nije odvajao od čaše Čivasa.

Tony zaboga!

Ali Tony nije odustajao i stavio Minu u položaj da se brani kad god bi joj postavio novo pitanje.

Mlada damo Vi nosite Barberi a to u Jugoslaviji ne može svako da plati,osim naravno ako nije neki funkcioner u vlasti i ima naklonost Tita.

Bila je to glupost kakvu nije smeo da izgovori jedan načitan svetski čovek. Mina je rešila da krene u protivnapad i preuzme ulogu onoga ko postavlja pitanja bez namere da daje odgovor na besmislene konstatacije.

 Vi Tony dobro poznajete prilike u Jugoslaviji?  žacnula ga je.

Bio sam dopisnik Rojtersa iz Beograda od sedamdesete pa nadalje. Znam Tita i dobar deo vašeg političkog vrha, pokušavao je da skupi poene među prisutnima.

Ali slabo stojite sa podacima o standardu stanovništva.

Iako sateran u ćošak, nije se još predavao:

Ali, ja znam šta govorim, Barberi predstavlja čitavo bogatstvo za vas iz Istočne Evrope!

Varate se Tony, Mina je hrabro zauzela stav, Jugoslavija je nesvrstana zemlja i ne pripada Istočnoj Evropi. Da je tako, ja sad ne bih bila ovde sa vama, jer naprosto ne bih mogla da izađem iz zemlje. Ali, ja sam sigurna da Vi to sve savršeno dobro znate kao čovek kome su dostupne informacije iz najrazličitijih izvora.

Bandoglavi Anglosaksonac još nije odustajao:

Dakle, hoćete li sad da priznate da Vam je tata u vlasti?

Moj tata je profesor na Likovnoj akademiji i ne, nije komunista. Bavi se slikarstvom u slobodno vreme, prodaja mu odlično ide i dobro zarađuje, pa je rešio da mi kupi Barberi.

 A deda, jel Vam je deda komunista? Mora bar neko u familiji, inače ne biste opstali?!

Moj deda je učestvovao u svim slavnim srpskim ratovima, borio se za svog kralja i otadžbinu i nosilac je Karađorđeve zvezde. Sigurna sam da ste o hrabrosti i patnji srpske vojske odlično obavešteni kao vrsni intelektualac i poznavalac prilika u mojoj zemlji.

Remikova je čvrsto rešila da Minu oslobodi Tonijevih neprestanih žaoka i spustivši joj ruku na rame odvela je do drugog kraja salona gde se veselo čavrljalo o nekoj novoj pozorišnoj predstavi u kojoj je glavnu rolu igrala Džudi Denč, što je Mini bilo neuporedivo interesantnije. No, njena poslednja rečenica upućena Toniju izazvala je znatnu promenu u njegovom ponašanju. Najpre se osamio neko vreme kao da sam sebe analizira, a potom je dopunivši čašu Čivasom prosto bojažljivo krenuo prema društvu koje je bilo zaokupljeno konverzacijom i dobrim zalogajima sa velikog ovala.

  Jel tu negde ona mala Jugoslovenka? Aha, tu ste!

A onda znatno nižim tonom, primakavši joj se previše blizu da bi mogla da izbegne isparenja od viskija, izustio:

Znam dosta toga o Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu na tlu Srbije. Zapravo, znam prokleto mnogo o Srbiji… to mi je bila doktorska disertacija…nekad davno. Jedan bliski rođak je učestvovao kao dobrovoljac u srpskoj vojsci i uspeo da sačuva glavu u tom krkljancu. Ujak. Pričao mi je hiljadu puta o tim ljudima, njihovoj ludačkoj hrabrosti i motivaciji, nemaštini, lošoj opremi, gladi, tifusu, nedovoljnom broju pušaka i municije…Zvao ih je srpskom braćom. Gutao sam svaku njegovu reč, bio opčinjen, rešio da kad- tad odem tamo i uverim se sam…Sorry Mina, nisam hteo da budem grub, samo sam neotesan.

Moj deda je imao saborca u rovu, Engleza. Poklonio mu je svoj oficirski Barberi. Još ga čuvamo. Kako Vam se zvao rođak, Tony?

 S i r i l D ž e n k i n s.

Mina se skamenila, srce joj grunulo svom silinom a emocije ovlažile oči. Sada su svi pogledi bili uprti u njih i žamor se potpuno utišao. Tonija, iako već pod gasom, rasplet ovog čudnog razgovora počeo je naglo da otrežnjava.

Vidno dirnuta, sa suzicama koje su pretile da će se svakog časa sjuriti niz obraze, Mina mu se obratila:

E pa Tony, drago mi je da sam upoznala sestrića hrabrog engleskog saborca mog dede.

Tony je zadrhtao ne verujući svojim ušima i nežno je prigrlio, tiho ponavljajući kao mantru:

 Good Lord! Sorry Mina, I’m so sorry, so very sorry….

U sred tajaca, neko je zapljeskao i salonom se ubrzo razlegao aplauz kao u operskoj dvorani. Remikova je objavila kako ovo mora da se proslavi.

Tony, nismo znali da ti je doktorat bio o Srbiji!

Otvorile su se nove flaše, pukao je šampanjac a Tony je još pritisnut grižom savesti okrenuo telefon i poručio o svom trošku pečenje iz obližnjeg restorana. Sedelo se do zore. Mina i Tony su na najčudniji način započeli prijateljstvo koje i danas traje, nastavljajući tamo gde su nekad davno zbog nesretnih okolnosti stali Kosta i Siril, Srbin i Englez, dva ratna drugara, a sve zahvaljujući jednom kišnom mantilu koji je imao tu manu da nekima bode oči, u sred usnulog londonskog predgrađa, jednog davno prohujalog proleća.

Za P.U.L.S.E:  Lola Kilibarda

  Lola Kilibarda, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi