Ljudi se, obično, najviše ponose onim za šta nisu zaslužni. Tako i arheolozi, sa priličnim ponosom, ističu da njihov posao ima izvesnih sličnosti sa detektivskim: otkrivaju se, naoko nebitni, sićušni tragovi, koji postepeno vode do rekonstrukcije prošlosti, o čemu govori Majkl Šenks (M. Shanks) u svojoj knjizi Iskušavanje prošlosti. Upotrebljavaju se komplikovane forenzičke metode, pribegava se zaključivanju (induktivnom i deduktivnom), formiraju se i proveravaju hipoteze.
Arheologija iz romana
Čuveni detektivi iz romana, kao što su Šerlok Holms – Konana Dojla, ili Herkul Poaro i gospođica Marpl – junaci Agate Kristi – imaju po svom metodu dosta sličnosti sa onim teorijskim i metodološkim inovacijama za koje su se, svojevremeno, zalagali pobornici, sada već vremešne, “nove arheologije”. Iako su hronološki prethodili procesnoj ili novoj arheologiji, ovi književni likovi kao da su najavljivali važan teorijski preokret koji se u arheologiji dogodio krajem šezdesetih godina prošlog veka. Moglo bi se čak reći da su detektivi sa svojim deduktivnim razmišljanjima, koja su potpuna suprotnost “tradicionalnim i konzervativnim metodama” zvanične policije, svojevrsna paradigma te teorijske revolucije u arheologiji. Intelektualni prezir i naučna superiornost koju su predstavnici nove arheologije pokazivali prema tradicionalnoj, kulturno-istorijskoj arheologiji, mogli bi se uporediti s odnosom Šerloka Holmsa prema Lestrejdu ili Herkula Poaroa prema sirotom inspektoru Džapu. Holmsovo superiorno analitičko i deduktivno zaključivanje suprotstavljeno je konzervativnom policijskom šablonu inspektora Lestrejda koga veliki detektiv iz Bejker strita otvoreno omalovažava. Poarove male sive ćelije, takođe – na uveseljenje čitalaca – neumoljivo trijumfuju nad sumornom rutinom višeg inspektora Džapa iz Skotland Jarda.
Znate moj metod: više nauke!
Šerlok Holms je svojevremeno, kao i mnogo godina kasnije Dejvid Klark u Analitičkoj arheologiji, kliknuo: “Više nauke!”. Holms je prvi uveo “egzaktnu nauku” u (književno) istraživanje zločina (ili prošlosti, svejedno), mada se ne sme zaboraviti ni njegov sjajni prethodnik Ogist Dipen – junak detektivskih priča Edgara Alana Poa. Dovoljno je pogledati samo jedan slučaj – Misterija u Boskombskoj dolini, da bi se uvidele čudesne sličnosti između Holmsovog metoda i proklamovanih ciljeva “nove arheologije”. Njegov stan u Bejker stritu 22 1b, prava je laboratorija (na zgražanje domaćice g-đe Hadson), a hemijske i mikroskopske analize stalni su Holmsov pratilac pri istraživanju. Na kraju krajeva, nije li baš on napisao malu monografiju o specifičnim osobinama pepela od 140 različitih vrsta cigara, cigareta i duvana za lulu?
Ni jedan podatak za njega nije bio suviše sićušan ili zanemarljiv. Holms je govorio doktoru Votsonu:
– Znate moj metod – zasnovan je na posmatranju trica i kučina (observation of trifles – prim. autora).
Jednim drugim povodom rekao je: “sitnice su apsolutno najvažnije”. Sitni, naizgled nebitni, detalji nisu za Lestrejda predstavljali podatke bilo od kakve važnosti. I “nova arheologija” je, isto tako, unela mnoštvo “trica i kučina” u arheologiju. Njih konzervativni arheolozi, obuzeti definisanjem kultura i “kulturnih uticaja” ne bi ni uočili, pošto ih – između ostalog – ne bi ni tražili. Holms veli:
– Isuviše dobro me poznaješ, da bi mislio da se hvališem kada kažem da ću, ili potvrditi, ili uništiti Lestrejdovu teoriju onim sredstvima koje on nije u stanju da upotrebi, pa čak ni da razume.
Holms je svestan da su očigledne “zdravorazumske” činjenice i “istine” često potpuno pogrešne i da je potrebno temeljno proveriti (testirati) sve podatke, što ga takođe približava stavovima nove arheologije:
– Ne postoji ništa što bi moglo toliko da nas zavara kao očigledna činjenica.
Holms svoje hipoteze, do kojih je došao dedukcijom, stalno testira vrlo egzaktniim naučnim metodama:
– Ne, gospodine, pristupiću ovom slučaju s pretpostavkom da je ono što ovaj mladić tvrdi tačno, i videćemo kuda će nas ta hipoteza odvesti.
Dakle, u pitanju je pravi primer hipotetičko-deduktivnog metoda i pozitivističkog naučnog optimizma (ne treba podsećati na samouverenost Šerloka Holmsa i na njegovo uverenje da je uvek moguće otkriti zločin ili suštinu događanja u prošlosti). U procesu testiranja hipoteze služio se procesom eliminacije, što je očigledno u Dojlovom romanu Avanture Berila Koroneta:
– To je moja stara maksima – kada se odbaci sve što je nemoguće, ono što ostane, koliko god da je neverovatno – mora biti istina.
Karl Hempel, čiji je logički pozitivizam bio u korenu naučnog metoda “nove arheologije”, nesumnjivo bi se složio s ovim Holmsovim stavom. Lestrejd je bio, kao i “tradicionalni” arheolozi, veoma sumnjičav prema dedukcijama (vidi u: Misterija…):
– Znači, stigli smo do dedukcija i zaključivanja – reče Lestrejd namigujući. Meni je teško da savladam i sve činjenice, a kamoli još da jurcam za teorijama i izmišljancijama.
– U pravu ste – reče Holms uzdržano – Vi zaista teško savladavate činjenice.
Jedan srpski arheolog nedavno je, u televizijskoj debati o teoriji u arheologiji, nehotice ponovio Lestrejdov stav, navodeći “da mi imamo obilje arheološkog materijala koji jedva savlađujemo, tako da uopšte ne moramo (!?) da se zamajavamo raznoraznim teorijama”.
S druge strane, Holms kao da je uočio i zamke koje su pretile metodu “nove arheologije”. Uviđao je da je teško sprovesti potpuno objektivno istraživanje i da ono uvek zavisi od ugla gledanja (čime kao da je najavljivao postprocesnu arheologiju):
– Posredna svedočanstva na osnovu okolnosti (circumstantial evidence – prim. autora) veoma su klizava – odgovori Holms zamišljeno.
– Može izgledati da ukazuju pravo na jednu stvar, ali ako samo malo pomerite ugao svog posmatranja, možete uvideti da ona potpuno beskompromisno ukazuju na nešto savim drugo.
U jednom (osim i što je izmišljeni lik) Holms se, ipak, razlikovao od “novih arheologa”. Nije težio tome da sagleda opštosti u ljudskom ponašanju, već naprotiv, izuzetke. U tom pogledu bio je, s jedne strane, bliži stavovima kulturno-istorijske arheologije koja je težište u istraživanju stavljala na posebno, pojedinačno, kao i na osobenosti kultura i njihove međusobne razlike, a ne na opšte kulturne procese. S druge strane, time je Šerlok Holms donekle već zagazio u postprocesnu i kontekstualnu interpretaciju, koja se zasniva na postulatu da značenje uvek zavisi od konteksta, kako to navodi Hoder u Čitanju prošlosti. Holms kaže:
– Posebnost je gotovo uvek ključ zagonetke. Što je zločin bezličniji i uobičajeniji, to ga je teže razrešiti.
Štaviše, shvatao je opasnosti od generalizacija koje su dovodile do potpunih apstrakcija:
– Budite u to sigurni, ne postoji ništa neprirodnije od opšeg mesta.
Male ideje sivih ćelija
Agata Kristi bila je dobro upoznata s arheolozima i arheologijom. Bila je udata za čuvenog arheologa Maksa Malovana (Sir Max Mallowan), koji je istraživao Bliski istok i u mladosti bio Vulijev pomoćnik pri iskopavanju Ura.
Čuvena je njena izjava o tome da su “arheolozi najbolji muževi pošto pokazuju sve veće zanimanje za ženu, što je ona starija”. Arheolozi u njenim romanima definitivno su predstavnici tradicionalne, “kolonijalne” britanske arheologije. Njeni junaci, detektivi Herkul Poaro i g-đica Džejn Marpl, naprotiv, izraziti su pripadnici hipotetičko-deduktivnog metoda, koji karakteriše “novu arheologiju”. Poaro, u svom besprekornom odelu, sa ufitiljenim brkovima, ide čak tako daleko da prezire terenski rad i ostavlja ga pouzdanom, ali neinventivnom inspektoru Džapu (solidnom terencu). Kod interpretacije, međutim, Poaro koristi svoje “male ideje”, zapravo hipoteze. “Arheolozi reda i zakona” (kako je Kent Fleneri nazvao najekstremnije poborce nomotetičke nove arheologije), smatrali su da nije bitno odakle potiče neka ideja (arheološki podatak, etnografska analogija, spekulacija itd.), ukoliko se ona dovoljno strogo naučno proveri. Poaro nije krio da su te hipoteze, koje je i on pedantno proveravao, proizvod dedukcije i rada “malih sivih ćelija”, ali i njegovog dobrog poznavanja univerzalne “ljudske prirode”. Time se on približio problemu opštih “prirodnih” zakona u ljudskom ponašanju, kao i pitanju mogućnosti njihovog otkrivanja dedukcijom, u šta su verovali predstavnici “nove arheologije”.
Prepoznavanje mustri
Šampion hipotetičko-deduktivnog metoda, međutim, bila je gospođica Džejn Marpl- junak mnogih romana Agate Kristi. Njen terenski rad sastojao se, uglavnom, u poverljivim razgovorima, uz čaj, u cvetnim i uređenim baštama engleskih varošica. Uprkos tome, ili baš zbog toga, bila je potpuno uverena u postojanje univerzalne ljudske prirode, kao i u ograničen broj modela ispoljavanja te prirode. Verovala je da je, poznavanjem zakonitosti u ljudskom ponašanju, moguće sagledati, pa čak i predvideti, većinu ljudskih akcija. Kao što su pobornici “nove arheologije”, pod uticajem neo-evolucionističke antropologije Lesli Vajta i Džulijena Stjuarta, verovali u univerzalnost kulturnih procesa i manje više se slobodno služili etnografskim analogijama i modelima, tako je i g-đica Marpl štedro koristila analogije, odnosno upoređenja. Čitava suština njenog metoda sadržana je u nekoliko rečenica:
– Pa, znaš, nema baš mnogo raznih šablona u životu. Prepoznaješ šablone kako nailaze. To ti je kao knjiga o štrikanju. Ima oko šezdeset pet različitih mustri. Pa, onda, prepoznaš određenu mustru kada je vidiš.
Analogije g-đice Marpl, bili su likovi iz njenog rodnog mesta, Sent Meriz Mida recimo, mesarski pomoćnik sklon krađi, simpatična kondukterka voljna svakome da pomogne, ili samopouzdani, ali i vazda zabrinuti nadkonobar. U svim situacijama, uspevala je da ključne likove objasni, pa i da razreši zločine, uz pomoć odgovarajućih analogija iz komšiluka, pošto je bila uverena u univerzalnost ljudskog karaktera i iskustva. Antropološke analogije Kolina Renfrua (C. Renfrew) u njegovim ranim radovima o megalitima praistorijske Zapadne Evrope, bili su spomenici na Pacifiku, a Luis Binford (L. Binford) je paleolit Evrope objašnjavao uz pomoć Nunamiut Eskima. Naravno, njihovi modeli i postupci nisu bili tako jednostavni kao metod G-đice Marpl, ali njihova uverenost da su na pravom putu, mogla se meriti s njenom viktorijanskom nepokolebljivošću.
Slično zapletima u kriminalističkim romanima, koji bolje izgledaju na papiru nego u životu, ni mnoge ubedljive teorije “nove arheologije” nisu izdržale proveru stvarnosti. Mišljenje g-đice Marpl o šablonima života, međutim, sažima jedno od najvažnijih pitanja etnoarheologije i savremene arheološke teorije: postoji li, zaista, samo ograničen broj različitih “mustri” života?
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Tri detektiva i nova arheologija napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →