Tri veka baronisanja ili onomad kad je Minhauzenov sluga usnio pokraj Beograda 

Lokalne legende, mitovi i bajke služe nam kao Arijadnino klupko u lavirintu života. Skoncentrisani na njih mahom izbegavamo da se predugo i neprijatno ne zagledavamo u egzistencijalni ponor pod nama već na onu vedriju svetlucavu stranu našeg sveta koja je na samoj površini. Iza skoro svake izmišljene priče tako najčešće stoji neki stvarni događaj kao okidač za rasplamsavanje bujne mašte putem koje ćemo iz dubina ida biti poučeni vrlinama ega.

Tako i iza zbirke šarolikijih izmišljotina koje je svet u svoje doba čuo stoji stvaran lik od krvi i mesa Karl Fridrih Heronimus Fon Minhauzen rođen 11 maja u Hanoveru 1720. Skoro celu deceniju taj naš Karl Fridrih proveo je u ruskoj vojsci služeći pod Katarinom Drugom Velikom u njenim slavnim ratnim okršajima protiv Turaka. Tokom života je potom tako umešno i šaljivo kitio te dogodovštine iz svog burnog bitisanja u ovim bitkama i između njih da su neke od njih već do njegovog 65-tog rođendana bile kao narodu omiljene pomno prikupljene obrađene i izdate od strane Rudolfa Erika Raspe kao Doživljaji Barona Minhauzena. A Baron je poživeo zdravo i veselo sve do svoje 77-me da sve to još poduže produži i još lepše ukrasi te su nakon toga nastale i nove verzije poput one Gotfrida Augusta Birgera, pesnika K.L. Immermaunda i drugih.

U svojim neverovatnim zgodama koje uključuju legendarno izvidničko letenje na topovskom đuletu, vađenje samog sebe za perčin iz živog blata, upezanje vuka u sanke, spektakularni izlazak iz kitove utrobe pa čak i volšebni odlazak na Mesec, baronove avanture dosegnule su i obuhvatile i naš Beograd. Naime u dve najslavnije filmske verzije Minhauzenovih celuloidnih dogodovština onoj nemačkoj snimanoj raskošno bez ikakve štednje na kulisama i kostimima za vreme rata iz 1943 i meta anarhičnoj Monti Pajtonovskoj iz devedesetih zatičemo Baronovog nadljudski brzog slugu koji treba sprintom da mu donese vino iz Beča kako bi njime dokazao turskom sultanu da je ono bolje od svih opojnih pića Istoka (u šta je u opkladi i Karl založio svoju glavu) kako ni manje ni više odmorište na svom putu nalazi upravo ispod jednog drveta pokraj Beograda. Osmatrajući gde je iz svoje puške sa teleskopskim nišanom Baron opali tik kraj njega i probudi ga tako na vreme da ovaj dotrči s vajnim vinom iz Viene. Sultan će mu za njega dati kompenzaciju svoje riznice kao adekvatne protiv cene.

Možda baš zbog te epske epizode u našem narodu za preuveličavanje događaja ostao je prigodan termin BARONISANJE. Ali to nije usamljen slučaj našeg druženja sa njim – Baron se nakon Prvog Svetskog rata  nastanio kod nas i u formi stripa zahvaljujući ruskom izbeglici Juriju Pavloviču Lobačevu koji je na svojim nedeljnim tablama u Politici za decu uspešno parirao avanturama Malog Nema u zemlji snova Winsora McCaya. Svaka tabla bila je avantura za sebe a povezivala bi ih uvodna slika u kojoj ostareli Baron započinje naraciju neverovatnog kao što je malog Nema povezivao poslednji kadar buđenja i susreta sa realnošću. Tokom rata originalne table su izgubljene u vihoru bombardovanja te se Lobačev osamdesetih vratio Minhauzenu da ga pred kraj svog pripovedačkog puta još jednom oslika još maštovitije i u boji.

Ni  Rusi u Rusiji nisu odoleli Baronovom šarmu te su napravili crtani o njemu 1929. Nemačka filmska verzija zanimljiva je i po tome što ga prikazuje kao kombinaciju Kazanove i Dorijana Greja koji poput Highlandera ostaje mlad vekovima sve dok ne susretne ženu s kojom bi konačno poželeo da zajedno ostari. Uz pravu priču i mi ostajemo večno mladi dabome. Hvala ti Barone na tome.

za P.U.L.S.E: dr Mladen Kalpić 

  Baron Minhauzen, Film, Istorija, Mitologija, Mladen Kalpić, Strip