Трунке

Драгослав Живковић, Портрет, Стојана Богдановића

1  Боља је и трунка, трунчица живота него сва смрт.

2  Занимљиво је да су у нашем језику живот – мушког рода, а смрт – женског рода. У француском, пак, обе ове именице су женског рода. Такви су Французи.

3  Увек је на крају почетак,важи и обрат.

4 Ако ништа друго женама живот пружа могућност за оговарање. Мушкарци су прави мајстори за ту врсту посла.

5  Један од начина да постанете славни јесте да рано створите ремек-дело и евентуално умрете. Други начин јесте да све своје славне савременике надживите и да их оговарате.

6  Јуда је можда извршио самоубиство, а и остало, због неузвраћене љубави.

7 Није јасно зашто се Јудино самоубиство изједначава са сваким самоубиством и тиме се самоубиство уопштава. Није сваки самоубица потказао учитеља! Постоје и други разлози за самоубиство. Да ли су они довољни, тј. имају ли довољно оправдања? То је тешко питање, али је одговор лак: Немају.

8  По  чијој вољи се Јуда убио? Ако је по вољи Господа, онда је питање зашто је Господ дозволио тако гнусну работу. Да ли је Господ могао да избегне тако нешто? Дабоме, могао је. А зашто није? Зар није могао Господ да га натера на кајање? Није ли сам живот мука?

Јуда је потказао (издао) свог учитеља. Потом се убио, те због те своје глупости није имао више времена да исправи првобитну грешку. Није му дата шанса.

10  Јуда је имао мало времена за кајање. Питање је: Зашто је Господ допустио Јуди да га изда? Ако је допустио зашто је то урадио? Ако није допустио, онда није све у рукама Господа. То онда и није било у његовој моћи! Е то није сагласно са Великом књигом. Та мисао није добра.

11  Још је питање: Докле сеже моћ Господа? Ако људи могу да мисле и да раде шта хоће шта ће им онда Господ. Онда он служи да надгледа и да кажњава. Коначна казна је смрт. Тада човек почиње да мисли о ослобођењу. У том систему су и буквално ограничени и мисао и делање. Дакле, слободе нема. Сада на сцену ступају мангупи који би да тумаче мисао Господњу. Да тумаче Реч. Не сећам се да се Господ одрекао тог права! Зар нису вођени ратови, а и данас се воде, за име Господње? Сачувај Господе!?

12  Живот није само смрт. Живот је смрт и још нешто. А ипак је смрт већа подвала од живота. Од ње горе је само мртвило.

13   Ни смрт није вечита. Живот и смрт јесу уређен двојац. Живот и смрт су близанци. Све живо има своју смрт. Смрт има свој живот док не постане живот.

14  Најлакше се поднесе сопствена смрт. Туђа смрт је гадна работа. О њој се распреда надугачко и нашироко. А о сопственој смрти ни а.

15  До смрти се не стиже преко трња, него преко живота.

16  Смрт и није тако страшна ствар. О њој су са свим оним стравичним епитетима из речника Матице српске исконструисане разне приче. Значи, реч је о мисаоним конструкцијама. Ниједна од њих не покрива суштину. Ђавоља посла, а да се тако унакаради једна потпуно природна радња. Сачувај Господе!

17  Смрт је рупа без дна. У њу се трпа све живо. У њу трпате све живо: изван себе, све из себе, и себе. Остаје само мисао.

18  Понекад и смрт је решење. Али зна се да није свако решење добро.

19  У смрт се улази свечано као на бал вампира.

20  Ако и напишем нешто добро, нема ми спаса. То је сигурно као смрт.

Ecce Homo

21  Има људи које неће смрт. Има људи који скачу у смрт. Има људи који иду свесно у смрт. Има људи који стално изазивају смрт, а ни смрт није будала. Има људи који ходају по жици. Има људи који ми иду на живце. Има свакаквих људи, ал тешко је наћи човека. Сви људи иду у сусрет смрти.

22 Ако се држите свих правила (моралних норми) наравно да ћете проћердати живот. Треба хватати тренутке. Само је тренутак важан и само он постоји. Вечност је, што се човека тиче, илузија која заташкава време које је у ствари бесконачно па самим тим не постоји.

23  Живот је оно што садржи смрт, и обратно. Смрт је оно што даје највећу драж животу. Смрт је главни садржај живота. Врхунац и крај. Шта хоћете више?

24 Гадно је кад смрт почне да манипулише, да се поиграва са организмом. То би стање могло да се назове  болешћу. Дакле, болест је њена игра. Кад се она заигра и разигра, кад је у екстази, онда би то била кома: Сада се она намешта као да пуца пенал. Ако погоди: то је то. Ако промаши, онда зна се: крив је врховни жрец.

25  Господе драги

не могу се бринути ни о себи

а камоли о Теби

повешћу Те са собом

у старачки дом

наћи ће се неко ко ће се старати и о Теби и о мени

а Ти ако мислиш

довека живети

мораш се манути ђавола

иначе ће Ти он доћи главе

или ће Те најурити

па ћеш скончати као последња протува

крајње је време да се вратиш свом послу

да се бавиш људима

а остало препусти њима

и себе наравно

или ћу Те сместити у кутијицу

ставићу кутијицу под јастук

па Ти види.

26  Господа сам најурио из мог живота

Тамaн сам помислио да се негде смирио

Он се од некуд појавио у мојој лудој глави

27  Није тачно да се не може прећи из црне рупе у црну рупу. Једино је Бог ограничење за црну рупу, јер не може бити већа од њега. Ни у ком погледу.

28  Није јасно зашто Бог треба да буде почетак. Све извире из њега и све увире у њега. Онда Он је и почетак и крај.

29  Смрт је страх и када није смрт. Врло је тешко дефинисати смрт. Мождана смрт је глупост. Она дозвољава убиства. Убиство пак производи смрт. Смрт је проклета последица. Она се не може бавити сама собом. Да ли? Живот се може бавити самим собом. Све до смрти он само то и ради. Али он се бави и сопственом, а и туђом смрти.

30  Смрт, та глупост, је измишљена да ствара страх. Без страха нема уређења. Ето ти разлог.

31  Страх је и од бола. Бол може бити и душевна. Од смрти на пример.

32 Човек и смрт играју игру целог живота. Укључујући човека као свељудски род. Њихов танго је за живота. Смрт сама не може и не значи ништа. Смрт се до сада није показала (како ваља). Зашто? Зато што је смишљена као таква. То не значи да се не може смислити софистичка прича у којој је смрт позитивна (добра).

33  Ако човек умре, тј. доживи смрт, онда од њега не можемо добити информацију како то изгледа (та смрт), па да оде Богу на истину, тј.  да оствари контакт са Господом. Каква глупост! Смрт да буде посредник између човека и Бога. Боже нема веће глупости. Рођење човека треба то да буде. Тачка.

34  У долазећем времену земља ће се кретати као мисао. Господ ће поверити људима да то надзиру. Мисао ће се хватати, ловити и продавати, размножавати, прослеђивати и пресађивати. Мисао ће се штитити не само својом брзином. Мораће и други да је штите. Тако до промисли или до уништења. До одласка све мисли. До промисли.

35  Промисао ће водити земљу. Њено место ће заузети или ће њу увећати. Јер мисао се увећава. Мисао се мора брже хватати. Не само на папиру. Морају се направити ефикасне машине за хватање мисли и њихово читање.

36  Забележени су случајеви да је после смрти човек задржао блажени осмех. Требало би да је задовољан што је умро, јер се за живота мучио. Али осим блаженог осмеха немамо другу неку повратну информацију о његовом задовољству. Наши сељаци кажу: Спасио се! Али не кажу од кога! Сељаци никада не кажу све до краја.

37  Мисао ће се бринути сама о себи. Није јасно где мисао губи време. Где се дангуби. Где се успорава. Мисао је светлост. Она је она константа, апсолут, која је произвела Реч. Тако она рађа саму себе.

38 Човек ће још више овладати мишљу. Он мора у машину да угради светлост = енергију органског порекла. Обратно, машина је већ ушла у човека. Дакле, неопходно је веће јединство.

39  Универзални човек (сви људи) је једно биће. Запис је у њему. Запис је трајан.

40 Само мисао може да помери земљу. Није јој потребан ослонац, а ни полуга.

Распеће

41  Да није мисли ми о томе не бисмо разговарали. Не бисмо разговарали ни о чему. Господ је тако моћан. Он не каже да и о њему не можемо разговарати. Да та прича не би била залуд нужна је мисао.

42  Живот и смрт су партнери. Неки мисле да су конкуренција. Живот и смрт су сијамски близанци. Имају исту кичму. Они заједно нестају. Они остају на сцени и после нестанка. Настављају да се гложе, да се жуљају. Као да су у истој ципели. Они исто мисле једно о другом.

43  ОТАЦ И СИН

хајде сине

изађи испод стола

ниси ти више мали

нека те виде људи.

44 Истина је једна у Бога, али је у сваког човека другачија.

45  Земља сву болест узме, али и даје.

46 Поезија, па ни мисао не могу се опрати прљавом водом. Зато је потребна нова чиста мисао. Као кад хоћеш да подигнеш земљу није ти потребна мотка већ ум. Мисао је енергија. Она је узрок и последица. Свет је запис мисли. И прљава вода јесте вода.

47 Живот се као мука претвара у мисао, па чак и у песму.

48 Прича о рају није издржала проверу. А они који имају искуства са змијама кажу: Змију треба тући у главу.

49 Она смрт док јаше на нашем животу, стално му притеже дизгине, кад то кљусе коначно крепа, онда са њим липше и смрт. Браво Господе, две мрцине.

50  Мука се превазилази само другом муком, и то већом.

51 „Када разговараш са Богом, то је молитва; Када Бог разговара са тобом то је схизофренија.“[1]

Релација „Разговарати са Богом“ у значењском смислу је симетрична. Она значи обострано говорење; говори један, па говори други. „Бог разговара са тобом“ је, такође, симетрична релација, јер разговарати подразумева обострано говорење, један субјект па други. Дакле, наведена два тврђења Томаса Саса су уствари једно те исто тврђење. Отуда се нужно изводи закључак: Молитва је исто што и схизофренија. А да ли је тако?

52 Човек је измислио Бога, између осталог и да би бар мало могао да буде сам. И дан данас само сам са Господом на пер ту.

53 Свака будала хоће да буде Бог. Паметног човека је теже преварити. Зна какве су обавезе.

54 Не мислите ваљда да су будале измислиле Бога.

55 За сада људска мисао је континуирана, а машина мисли дискретно.

56  Није баш јасно зашто је Господ постао човек. Зашто се тако унизио? Да ли је то учинио својом вољом? Није ли Га на то приморао Отац?

57  Само мисао може стићи на крај света. Дакле, човек би морао бити обазрив.

58  Мисао је средство и начин да се стигне до Господа.

59   И смрт је наша.

60  Смрт је велика ствар макар да је нико не воли.

Покладе

61 Човек је само глумац из неке трагедије. Ако је добар глумац, може да одигра и неког другог.

62  Наравно срећа је на крају. Да би живот био срећан нужан је срећан крај.

63  Шта све човек неће да измисли. Човек је измислио смрт само да би отишао у рај. Да није имао такве пориве живео би вечно. Каква подвала!

64  Човек је мајмун. И то је једини доказ да је човек постао од мајмуна.

65  Свако мора доћи на своју сахрану.

66  Ја сам створио свет. Даље можете читати у Библији.

67  Лопов уђе у цркву, узме паре са иконе Пресвете Богородице и свечано изговори: Господе бацићу их горе. Ти узми што је твоје. Што падне на земљу моје је. Господ га повуче за уво. Уво се поприлично истегне. Тако смо добили магарца. Питање за вас је: Зашто магарци носе различита имена! На пример, шпански, српски, афрички? А не носе наочаре! Читам да је дрводеља дошао у Јерусалим на магарцу. Хтео је да буде цар! Прича је у нашем селу доста излизана, али ја се још сећам кад је на магарцу у Велико Боњинце стигао онај сироти Тоша из Свођа. Ни он се више не прави Тоша.

68  У то време психијатрија није била

на данашњем нивоу

иначе нашао би се доктор

који би дрводељи рекао

да то што он говори

(данас пише у великој књизи)

давно је записао Чуанг Це

императори мењају престонице

томе су били склони и раније

задржали су и Фарисеје

само њега нема.

69 Не истицати врлину, значи не хвалити је, тј. не хвалити тога са врлином, што је сагласно са Павлом који је писао: Ко се хвали, Господом да се хвали ( Коринћанима, посл. Прва, 1: 31). Али ако неко има врлину, онда се он разликује од онога који је нема, те је тиме похвала томе већ изречена, ако је речено да има врлину.

70  Наш Господар је коначно џелатима

предао команданта своје војске

тако је постао оно што је

најтеже постати

постао је нико и ништа

што му је изгледа

била давнашња жеља.

71 Начин умирања ти је исто што и начин живљења. То ти је исти пут до краја. Он дабоме зависи од врсте болести, тј. на који начин ти Господ одузима ингеренције које је твоме животу поверио или их (до)даје животу. Ако их додаје, човек је навикао да оне буду негативне, тј. болније. Што наравно не мора да буде. То су уствари човекова измишљања да би можда било боље неко друго умирање. Али суштина није у томе. Суштина је у томе да ли се то умирање може продужити у бесконачно. Какав феноменалан апсурд!

72  Болест је (најчешће) завршница борбе за доказивање егзистенције човека. Да ли је егзистенција априорна? Господа да, а остало је његова ствар. Па, онда борба је против самог себе, јер борба против Господа је немогућа. Није смислено то ни поставити, а и она друга борба је апсурдна. Дакле, питање егзистенције је работа за неки други пут. (Своди се на питање егзистенције Господа, а о томе смо се већ договорили).

73  Један од начина да се продужи живот (проблем бесконачности) јесте народ. Човеков живот је коначан, а народ живи дуже (бесконачно?). Питање је да ли је човек или Он смислио народ. Људи су кратке памети и нису тако бистри. Дакле, Он је! Сад је питање: Зашто? Који су му мотиви? О томе ћемо касније кад порастемо.

74  Уживао сам у друштву Господа нашега, али он ме је пробудио и није дозволио да умрем срећан. Савршено је стрпљив. Може да слуша, неограничено, сваку будалу.

75  Воде се ратови, видљиво је то код свих животиња. Људи то упражњавају на исти начин. Само су средства другачија. Она техничка средства.  А нико не зна ни један прави разлог ни за ни против. Остаје да кажемо да је рат иманентно својство људи. Зашто се онда борити против рата? И та борба против рата је ратовање! Постоје ратови код којих главни циљ јесте смрт тзв. противника и они ратови против убијања, против смрти. Ово друго је очито апсурд.  А смрт је иманентна. Смрт је есенцијално својсто живота. Без смрти ни живот није ништа. Пре свега био би само живот. Смрт је главни зачин животу. Она производи страх. Та стална стрепња, између осталог чини смрт есенциалним додатком том најслађем јелу које се зове живот. Смрт је главна мирођија у животу, у тој папазјанији која би требало да буде проста, а није.

76 Човек се стално брине. Стално размишља о здрављу, наравно превасходно у функцији продужења живота. Међутим, важно је мислити и на смрт. Јер ако она не дође на време, онда долази до невиђене патње.

77  Свеци су се намножили, а људи су се отресли богова. Бога ми нема места за све.

78  Садржајна компонента живота је пандан смрти. Она је њен главни такмац. Од садржаја живота зависи смрт: Да ли ће и она бити вечна или ће њена улога бити занемарена, а у неким случајевима и потпуно избрисана?

79  То нешто је за нас такво какво је у нашој глави, макар и да не постоји. Дакле, зависи од мисаоне моћи. Човек види све наопако. Тек мисао исправља слику.

80  Смрт су сви узели на зуб.

Литија

81  Човек може остати без живота на различите начине и остати човек.

82  Када је реч о егзистенцији имамо два питања: да ли постоји и зашто постоји. Не зна се које је теже. На пример, зашто постоји човек? Ту се мисли пре свега на човека као мисаоно биће, тј. на мисао, на ту материју, на ту мисију.

83  Ако већ морате да се разболите

Нека то буде од поезије

Једино од поезије нема лека

У њој свако исправља своју

Криву Дрину.

84 Он је једини схватио да живот пролази и са оцем и без њега.

85 Тај мангуп је знао за учење далекоисточних мудраца, онда је то потурао на панађурима што је засметало Римљанима који су смислили да се Јевреји сами међусобно обрачунају! Дакле, „на западу ништа ново“.

86  Сваки човек (живо биће) чим се роди осуђен је на смрт. Само време за егзекуцију није му саопштено. Тако да човек живи свој живот у слатком ишчекивању смрти. Нема сумње да егзистенција Бога ( коме је Ниче дошао главе) може да се правда само утеривањем страха. Треба знати и да је и смрт живот и то круна живота.

87 Човек је измислио Бога да би прикрио своје незнање. То незнање је огромно. Бесконачно. Због тога се човек попео Богу на грбачу. И ево још не силази. Да је он на његовом месту већ би одавно био грбав. Али Господ све подноси.

88   На дуже стазе смрт увек победи.

89  Није се ни искупио до краја. А отишао је и без поздрава. Сада ми испаштамо. А он нам се подсмева. Са висине, како и доликује надобудном сину.

90  Па Бога му, Господе, ако ниси крив изађи иза завесе.

91  Ако га отпишем, онда се појављује проблем: Ко ће да шиша ове овце кад су се епископи погосподили.

92 Човек се током цивилизације ослободио гомиле Богова, али уместо њих намножили су се свеци. Сами су себи сведочили. Човеку је остао један Бог. Да ли ће му овај доћи главе? Ко ће коме доакати!

93  Било је покушаја ликвидације Бога. Сви су били неуспешни. Човек као свеукупно биће и Господ су још увек у загрљају. Да ли је то загрљај из љубави?

94  Ако би Господ изабрао ликвидацију човека онда би он одсекао ону грану. Није ваљда луд. Све досадашње приче воде до закључка да Господ неће то учинити. Он ће то као и до сада чинити селективно. По својим правилима. Не мора их ни откривати. Човек мора да утуви да је правило и непоредак. С тим што у наизгледном непоретку неједнакост је суштина. Јер смо се сложили да је Он највећи. Господ се ухватио са људима у коло. Не зна се ко ће кога надиграти.

95  Бол, боље речено страх од бола, уређује свет. Без њега би био општи хаос. Сва организована друштва подразумевају хијерархију, тј. уређење, односно неједнакост! Једнакост постоји само у математичким теоријама.

96  Математика у долазећем времену неће бити реч која значи: Мајка наука. Замена за реч математика биће реч рај.

97  Вечност је илузија из деветнаестог века када је људски век био кратак. Данас је век ординарна чињеница и само као таква се може поимати. Век је век и ништа више.

98 Веза између земље и неба је математика.

99 Илузија која је у основи наше православне доктрине је да ће наша душа отићи у рај или у пакао! Небо би требало да буде граница. Иза границе је онај загранични свет. Ако ништа друго, ако нисмо сигурни да ће нека бића слична нама доћи отуда, сигурно је да ће људи доћи отуда. Доћи ће они који су тамо били. Како? Па вратиће се отуда! Најчешће због љубави а и због доказивања моћи. И у Господа је велика моћ због његове велике љубави. Између ће бити математика. Та промисао ће бити главни посредник између људи и Господа нашег.

100 Бесконачно већ није само фиктиван елемент као у математичким теоријама.

101  Не могу рећи да нисам понекад пожелео да се попнем на крст. И то је нешто.

За ПУЛС Стојан Богдановић

[1] Томас Сас: „Ментална болест као мит“

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments