Ruski pisci te književničke gromade, stoju u špaliru i sa spartanskom odlučnošću čikaju vas da odgovorite izazovu. Dostojevski, Tolstoj, Turgenjev, Gogolj, Solženjicin sa autoritetom vas posmatraju, pitajući se da li ste spremni da odgovorite izazovu.

Lično, nekada mi je njihova „hrana“, izrazito teška za varenje. Morate doista biti u kondiciji i utrenirani kako biste ih svarili. Njihovi sastojci, namirnice i začini zaista su teški, poput belih prostranstava Sibira, bespregledni i nesagledivi. U njihovim delima sve je megalomansko, pritešnjeno velikim temama i prožeto širokim dijapazonom najrazličitijih likova. Pitanje kako se uhvatiti u koštac sa njima. Odgovor je vrlo jednostavan, nakon višenedeljnih uvežbavanja sa „lakšom literaturom“. Vaši čitalački mišići su očvrsnuti i sami traže da se podvrgnu višem čitalačkom izazovu. I tad, tu u ringu stupaju ti ruski, književnički gorostrasi.

U početku će vam biti malo teže, jer većina njih piše vam iz udaljene prošlosti, kad su same okolnosti bile veoma drugačije. Bićete zapljusnuti nekim pojmovima, odveć stranim, koji će od vas zahtevati da napregnete mišiće i da pokušate , da te pojmove i razumete. I  tako u potrazi za masnom i zasićenom hranom, koja je puna hranljivih proteina i belančevina, orobila sam biblioteku svojih roditelja. Sa polica biblioteke izvukla sam čitav komplet Turgenjeva i tako je otpočelo moje putešestvije sa tim ruskim književničkim veličinama.

Na sam pomen Turgenjeva, momentalno, javljaju se asocijacije, a u vidu njegovih najrasprostanjenijih i najpoznatijih dela, roman „Očevi i deca“ i zbirka priča „Lovčevi zapisi“. Gde samo rusko selo postaje centar zbivanja i samim tim i priroda, kao takva, od koje smo se mi, savremenici, nažalost odrodili. Obični ljudi, koji žive na selu postaju njegovi glavni likovi. U današnjem savremenom svetu, scenografija lovačkih zapisa bila bi neka bioskopska dvorana, dok bi glavni protagonisti bili muškarci i žene, a glavna radnja, odnosno siže, razrađene strategije osvajanja, ko će osvojiti počasni trofej.

Najveći broj savremenih autora, kao glavnu temu postavlja, uvek, uzbudljive, muško-ženske odnose. No, za čitanje ruskih klasika, treba biti pod „punom ratnom opremom“, dobro opremljen istorijom. Takođe, budući čitaoc treba biti upoznat sa društvenim životom i hobi aktivnostim iz tog dalekog perioda. Neke od tih aktivnosti, danas, se ne upražnjavaju toliko često, kao što je to slučaj sa odlaskom u lov ili ribolov ili sviranje klavira, koje se praktikovalo u slobodnom vremenu.

Dok sam tragala za razno-raznim štivom, posle skoro deceniju, nanovo sam se suočila sa likom i delom Ivana Sergejeviča Turgenjeva. I ceo onaj komplet sam sažvakala i svarila. Zaronila sam i navukla se na Turgenjeva. Pred mojim očima oživela je iskričava Rusija. Moskva, Petrovgrad, južne ruske guberanije, zapravo su, sam odraz njene bujnosti, širokogrude. Sa apetitom i zadovoljstvom čitala sam Turgenjeva, u ulozi izrazito halapljivog i probirljivog gastronoma.

I samo ime, Ivan Sergejevič Turgenjev, deluje moćno i zahteva da zatreptite i da se instiktivno pokorite tom ruskom, književničkom autoritetu. Rođen je 1818. u Moskvi. Studirao je filologiju na univerzitetu u Moskvi, Sankt Petersburgu i Berlinu. Nakon povratka u Rusiju počeo je da radi kao činovnik u ministarstvu spoljnih poslova u Sankt Petersburgu, da bi taj posao, nakon dve godine napustio, kako bi se u potpunosti posvetio literarnom radu.

“Lovački zapisi“ izdati su 1852.godine. Turgenjev je, tada, imao 34 godine. Kad zaronite u njegove pripovetke ili pesme u prozi, vi bukvalno pokrećete vremensku mašinu, koja vas odvodi u neka druga vremena. Tu su spahije i spahijski posedi. Komšije su vam udaljene, može biti, dve-tri vrste, a ponekad i više. Naizgled ste sami na toj bespreglednoj pustopoljani. Na jednoj strani spahije ili gospoda, a na drugoj kmetovi, sluge i seljaci. Ako se kakvom spahiji prohte, pa poželi da proda imanje, obično je sa posedom prodavao i ljude, koji su u ulozi lakeja, konjušara, pralja ili kuvarica, bili pokretna imovina.

Bilo je to doba feudalizma, u to vreme sluge su bile gospodarevo vlasništvo. To je i za čitati, bilo veoma tegobno, a kako li je tek bilo njima, koji su to, sami, iskusili na svojim plećima. Sam Turgenjev bio je izričito protiv takvog režima, te je otkupio svoje radnike, darivajući im slobodu. Zbog toga je ovaj veliki književnički erudita bio i zatvaran. Dve godine proveo je u zatvoru. Ne želeći da gleda tu očitu nepravdu, živeo je u inostranstvu, Berlinu,  a potom i Parizu. Jedna od tema o kojoj je pisao, je onaj nepresušni izvor inspiracije, veličanstvena ljubav.

„Prolećne bujice“, „Prava ljubav“ su samo neke od genijalnih priča, sa majstorskim zapletima i sa hirurški preciznom opservacijom raznorodnih likova. U svojim pričama bavio se i pojmom, običnog, suvišnog čoveka. Taj lik napojen otrovom egzistencijalističkog besmisla postojao je u delima ruskih pisaca i pre Turgenjeva (Puškin, Mihail Ljermontov), ali Turgenjev je prvi, taj naziv uveo u književnost, svojom pripovetkom „Dnevnik suvišnog čoveka“. Taj suvišni čovek primer je turobnog egzistencijalističkog besmisla. To je taj protagonist, omlitaveo lik, koji tavori, lišen ambicija. To je on, načetog, krnjeg samopouzdanja, koji se vuče kroz život. On nemo posmatra život koji se napolju odvija, zavaljen u sopstvenoj zoni komfora. To je isceđen, isušen, čovek koji se prepustio.

Bilo mi je veoma naporno da čitam dnevničke zapise ovog, nihilizmu prepuštenog mladića. Suprotstavljala sam se njegovoj potištenosti i prepuštenosti, nastojeći da mu ubrizgam onaj elena vital, koji pokreće. Svako živo biće poseduje ono nešto što ga pokreće. Onaj vihor seksualne energije, koja može da se transformiše u kakvu sliku, knjigu ili možda nešto treće. Dozvolite mu da vas taj vihor uznese. Njegove priče obiluju avetima i izmišljenim utvarama i isprepletene su sa povelikom dozom misterioznih dešavanja.

Ako hoćete da se uhvatite u koštac sa tim ruskim književničkim divovima, krenite od Ivana Sergejeviča Puškina. Približićete se jednom vremenu, koje je skoro dva veka udaljeno od sadašnjeg trenutka. Iskristalisaćete sliku jednog vremena. Uvid u socijalno-statusno-ekonomske odnose postaće vam znatno jasniji i očigledniji. Krenite od Turgenjeva, pa preko Dostojevskog.

Teme jesu teške, ali samo zauzmite položaj statiste sa zadatkom, ne samo da ćete bolje razumete jedan istorijski period, već ćete shvatiti, da iako današnja situacija nije idealna, zasigurno je bolja od prošlih vremena, makar za nijansu. Ne znam, možda se ponovo vraćamo donekle izmenjenom, pseudofeudalizmu. Al to je već neka druga tema. Prepustite se Turgenjevu, prirodi, ruskim stepama, ljubavi i dvoboju.

Ceremonija dvoboja, društveni  faktor, trag jednog vremena, posmatrana iz današnjice, prilična je nepoznanica, neshvatljiva, izmiče logičkim merilima sadašnjosti. Samim tim podjednako je i uzbudljiva, kada se ženska čast i samim životom branila. Ponekad, odveć ishitrno odlučivali su o učestovavanju u dvoboju. Pa bi se pred sam čin sami pitali, otkud oni odjedared u glavnoj ulozi. Institucija dvoboja, zanimljiv trag jednog doba. Al’ verovatno je da ne bih bila i njegova i pristalica. I ni sama ne znam kad je ukinuta, verovatno sa urušenjem čitavog režima. Uglavnom, moj savet prepustite se Turgenjevu i uživajte u lepotama, bespreglednim, raznolike Rusije. Dela su mu raznolika, pa izaberite.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

  Aleksandra Čolić, Književnost, Ruska književnost, Turgenjev