Ле Клезио: Тужбалица о глади – Мистерија никад доста

Ulogujte se / Kreirajte profil

Ле Клезио: Тужбалица о глади – Мистерија никад доста

.

Become a Patron!

.

Лука Прошић: Ж. М. Г. Ле Клезио, Тужбалица о глади, превод са француског Љиљана Прошић-Краковић, Издавач ИПС, Просвета, Београд, 2009.

Jean-Marie_Gustave_Le

Француски писац Жан-Мари Гистав Ле Клезио, добитник је Нобелове награде за књижевност за 2008. годину. У образложењу Шведске краљевске академије наука наводи се да је Ле Клезио “аутор нових праваца, поетске авантуре и сензуалне екстазе, истраживач људског рода изван и испод (граница) владајуће цивилизације”. Ле Клезио је Нобелову награду добио за роман Тужбалица о глади. Оно што је суштинско и што је мистерија у овом роману, то је писац поку-шао да предочи наводећи Рембоове стихове које је узео као мото за цео роман, али и у својим текстовима на почетку и на крају овог романа, први је о глади, а други о Равеловом Болеру.

Ако роман има своју тајну, онда су ови тексти кључни за ту тајну. А очигледно је да то роман има, у неком смислу то потврђују и стихови Артура Рембоа, који нису о биолошкој глади и глади стомака. То је пре та онтолошка “глад” и то недовршавање и понављање истог. А с тим је и то шта се све дешава због тог недовршавања. А увек је то. А онда, с тим је и то шта је прихватљиво за глад и то што је везано за глад и за то што јесте, да би се допунило и одржало, и зато глад има и тај призвук са нестајањем и смрћу, и с тим да нас глад, наравно, води у смрт, ако се не нађе решење и онда, глад је и покретачка.

Живот носи наравно и невоље и зла. А, то се показује кад се према томе што се догађало успостави дистанца, тада се то испољи, то што је у животу, и у том дизању изнад самог живота, и та дистанца је сам овај роман о реалној глади у Другом светском рату у вишијевској Француској, о колаборацији са фашистичком Немачком и о страдању Јевреја, овде је подсећање и на те мрачне околности у којима се одвијао холокауст.

Међутим,овај роман треба читати и због стила, језика и композиције јер је он у формалном смислу компонован као Равелов Болеро, посебно кад је у питању његов темпо.

Опет, и Болеро и Ле Клезиоова Тужбалица о глади имају свој налог у животу и у томе што сам живот носи и у томе што је прагматични живот и у томе што је и најсветлије и сам триумф и победа и смисао и то што се слави. Дакле, у питању су и поетичке особине овог романа, и посебно Ле Клезиоов “говор” /тим пре што се ради о преводу на српски/, и његов “говор” је у једном великом распону, од свакидашњег и најједноставнијег, до оног који је високо софистичан и припада самом аутору и који је наменио самом себи и који понекад само он разуме, а понекад ни он.

Дакле, у роману су та два говора, управо један говор у распонима од свакодневног и најједноставнијег до највишег и најзагонетнијег и најузвишенијег и најсвечанијег говора. Та два говора су заједно и то је слично Равеловом Болеру, у коме се једна мелодија бесконачно понавља, али је у томе понављању и другачија, јер се у свакој чувају и све те друге, а то је тако и код овог писца.

Ако се, дакле, има у виду говор /и језик/ овог писца, онда није у питању само његов говор /и језик/ у неком граматичком смислу, већ и саме “ствари” о којима говори и које, како то каже један филозоф, стичу свој “живот” и постојање теку речима и у говору.

У преводу Љиљане Прошић-Краковић, којој је француски језик други матерњи језик, готово да се могу у неком преводилачком “подземљу” осетити изазови превођења који и нису само језички, већ и стваралачки. Али, то је први услов превођења. Али, преводилац и “прима” текст и у том смислу “сарађује” са самим писцем и дограђује његов текст и у томе што је највише осмишљавање и домишљање. Зато се и каже да је понекад сам превод бољи од оригинала, и то су признавали и писци и песници. А с тим домишљањем ауторовог текста и његовом исправљању и кориговању према неким својим налазима, с тим је и чување тог ауторовог текста и сл.

У разговорима са преводиоцем Ле Клезиеовог романа могао сам назрети и тај проблем, наиме да у превођењу, поред присвојања ауторовог текст као свог текста, имамо то да преводаилац то чини и на једном
и другом језику и онда добијамо један текст на два језика и онда се, у томе виде и та два “језика” који постају блиски по томе што носе, а то је сам “текст” који се удвојио.

Љиљана П. Краковић је превођењем овог романа стварала и један српски језик који је, као код Ле Клезиоа, у распону од најједноставнијег и свакодневног до најсвечанијег и најузвишенијег /као у Болеру/. Верујем да је она то довела до савршенства и до највеће мере и одмерености, да је нашла најбоља решења и то је њен Ле Клезио и она сама је то удвајање, тај текст који призива нова читања овог романа на српском и на француском.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март – април 2010.

Wikipedia – Žan Mari Gistav le Klezio

Politika online – Kulturni dodatak

Politika online

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Amika
10 years ago

Muzičko delo kao osnov strukture romana ima zapaženu tradiciju u francuskoj književnosti: začetnik je Bodler u romanu Fanfarlo, Romen Rolan u većini – ili svim? – delima (“roman Žan Kristof je simfonija”) Prust, Stendal, Flober, Balzak u nekim manje poznatim romanima, Žorž Sand, Madam de Stal… u poeziji tih primera je mnogo više. U anri drami muzika je deo strukture – Jonesko…

Šekspir je Koriolan komponovao po ugledu na formu sonate, a Tomas Man je primenio Vagnerov “lajtmotiv” iz Loengrina, gde je najizrazitiji, u Čarobnom bregu i Doktoru Faustu i stvorio polifoni roman, kao simfoniju.

I autor ovog komentara skromno primećuje da je u romanu “Osmeh Vizantije” koristio “lajtmotiv” i to pesmu Bulata Okudžave “Fransoa Vijon”(upravo pomenutu na portalu) i varirao opise atmosfere koje ona stvara – ono “Dok se zemlja još vrti i dok svetlosti ima, Gospode podari svakome ono što nema… i ne zaboravi na mene!” Urednica ovog portala tada mu je mnogo pomogla svojim učešćem u interaktivnom delu romana, a ponekad i smetala, već tada se videlo da naginje uredjivanju.

Medjutim, moj uzor je bio mnogo skromniji – funkcija refrena u popularnoj muzici… Ili da i ja kažem Vagner, Debisi…? Satija ću da preskočim.

Amika
10 years ago

Evo stihova koji su moto romana:

Ana, Ana, moja glad

sa tvog magarca bezi sad

Ako ukusa uopste imamo

To je za zemlju i kamenje samo

Din! din! din, din! Jedino zrak

Stene, ugalj i gvozdja krak.

Kruzite gladi moje. Pasite gladno

Taj zvucni pasnjak!

Otrov radosni privucite skladno

Tog ladoleza znak.

Artur Rembo,

Praznici gladi

ISTO / SAMO BOLJE

Blagdani gladi

Bježi, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi.
Ako li me hrane mame,
To je zemlja i go kamen.
Cin! Cin! Zrak je jestiv za me,
Ugljen, gvožđe, greben stamen.
Kruži, gladi. Pasi, gladi,
Travnjak zvuka!
Nek vas vedar otrov sladi
Slaka, luka;
Jedite
Kamen što ga goljo lama,
Kamenove crkve stare,
Šljunak što ga potop tare,
Hljebove po uvalama!
Moje gladi, grude crna zraka;
Azur tako zvonak;
Ja sam žrtva svog stomaka,
Nesreća je bona.
Na zemlji se kaza lišće!
Meso dubem voća gnjila
U dubokoj brazdi ištem
Ljubičicu, matovilac.
Bježi, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi!

Ono zvučni pašnjak i

Travnjak zvuka je veza muzičkom osnovom romana.