U nesretnom jugoslovenskom ratu najviše je izgubila Srbija. I to što je izgubila – nikada neće povratiti
Da, Miljenko moj, bauk levice na večitoj turneji po Srbiji nije zaobišao ni Žiku Pavlovića. I Žika je naseo – doduše i ja sam nasedao, ne znam ko nije naseo – na mit o levičarima i komunistima kao uzroku svih srpskih zala. Milošević & kompanija – u koju spadaju i mnogi antimiloševićevci – svakako nisu bili ni levičari ni komunisti. Bili su – kako ih je hirurški precizno definisao Koča “Septembar” Popović – bašibozuk, bagra i brabonjci. Koča definisao, ja definiciju preuzeo od Koče i već godinama je besomučno rabim i u fikcijama i u non-fikcijama.
I dalje ostajem pri stavu da je Žika ispravno postupio kad nije ni podržao ni učestvovao u demonstracijama ’96/97. Žika je, naime, znao, ono što i ja znam – a što ti nisi mogao (niti možeš) znati: znao je, naime, Srbiju. A to je vraški teško znati i nama, rođenim i stasalim u Srbiji, nekmoli tebi rođenom i stasalom u Sarajevu, jednoj napetoj, pakosnoj, zluradoj, nasilničkoj, ali neuporedivo poštenijoj i jednostavnijoj sredini. Teško je saznati nešto o Srbiji, društvu koje – kako je to Đinđić maestralno postavio – “ne zna ništa o sebi”, i koje je – i ovo je Đinđić – “od nedostatka pretpostavki za život napravila pretpostavku za život” i koje plebiscitarno odbija da išta sazna o sebi.
Kad konačno malo nešto i saznaš o Srbiji – a za to saznavanje su najbolja učila srpske kafane, srpski filmovi i srpska proza – onda je vraški teško izraziti rečima to što si saznao. Ponešto od svojih saznanja sam s teškom mukom izneo u nekim esejima i novinskim tekstovima, ali kao najviši stepen ličnog poznavanja Srbije smatram prozne slike koje premeštam iz romana u roman, poput slike Srbije kao gumna nasred zemlje Srbije, na kome igraju delije i – sve ga zazivajući – razapinju Hrista na krstu sklepanom od jagnjećih ražnjeva ili slike poderotine na nebu nad Srbijom kroz koju se vidi amalin koji s mukom okreće zupčanike zarđalog mehanizma – pokretača ciklične srpske istorije, koje su Srbi svi svuda večito gladni.
Sasvim je u redu što si ti blagonaklon prema Beogradu i Srbiji – ima u Beogradu i Srbiji stvari koje zavređuju blagonaklonost – ali previše ih idealizuješ, to mi je pre neki dan na ručku, u menzi “Vuk”, rekao i Vlada Kostić, koji takođe blagonaklono ali nešto realnije od tene gleda na Beograd i Srbiju; biće o Vladi još pomena u ovom pismu.
Moj prvi susret sa filmovima Žike Pavlovića dogodio se – kao i mnogi drugi moji značajni filmski susreti – u užičkom bioskopu “Partizan”. To je… ne mogu da se setim tačno koja godina; toliko je vremena od tada prošlo da to više nije ni važno… možda je ’68, pre ’69… svakako jedna od onih nekoliko godina zbog kojih bih, kao onaj Mađar, dao da mi se na nadgrobnu ploču ukleše: Svetislav Basara 1967–1971.
Prvi Žikin film koji sam gledao – da bih potom gledao sve po nekoliko puta – bio je, naravno, “Kad budem mrtav i beo”, film koji je u svetu srpskog filma ono što su Vidosavljevi “Nišči” u svetu srpske proze: beskompromisna umetnička istina o Srbiji, blagonaklona, ali neretuširana. Taj film je mogao biti snimljen samo unutar tih nekoliko godina iznenadne, meni i dan-danas neobjašnjive destaljinizacije i – možda važnije – još neobjašnjivije deprovincijalizacie Srbije. Ja, naravno, pojma tada nemam da bi to moglo imati veze sa politikom – premlad sam da bih imao pojma – tek posle mnogo godina, negde tamo krajem osamdesetih, povezao sam stvari i dokonao da je taj nagli uzlet, to oslobađanje zapretenih energija, taj kratkotrajni izlazak iz vekovne čemernosti, bilo (kratkotrajno) maslo tzv. liberala, Nikezića i Latinke Perović.
Bio je to moj prvi susret sa filmom – umetničkim delom. Od malih nogu sam bio filmofil, avaj, uglavnom sam gledao – silom repertoarskih prilika, nisam imao izbora – vesterne, ljubavne limunade, francuske krimiće, partizanske ofanzive i slične pokretne slike koje sam zaboravljao čim bih izašao sa projekcije. Iskustvo prvog gledanja “Kad budem mrtav i beo”, bilo je istovetno docnijem iskustvu prvog čitanja Markesovih “Sto godina samoće”. Hoću da kažem: nisam gledao film, nisam čitao roman, bio sam usisan u film, uvučen u roman, bio sam i nevidljivi statista u Žikinim eksterijerima i bezimeni luftiguz na ulicama Makonda.
Odlika je svake velike umetnosti da čoveka oslobodi tereta njega samog, da ga istrgne iz rascepkanog toka vremena i da ga vrati u vreme malo boljeg nego što je bio.
Gledajući “Kad budem mrtav i beo” prvi put sam shvatio da umetnost nije zabava – iliti kako se onda govorilo “kulturno uzdizanje” – nego nešto veoma, veoma ozbiljno, istovremeno fascinantno i zastrašujuće, nešto što u slučaju filma “Kad budem mrtav” i beo”, odurnu srbijansku kalakurnicu i vašarski metež pretvara u kosmičku dramu.
Još sam nešto tada učinio prvi put. Prvi put sam isti film ponovo pogledao. Koliko sutra, što je pomalo skandalizovalo biletarku. Užice je bilo mali grad – sada je još manji iako mu se populacija upetostručila – svi su znali svakog, svako je bio pod svačijim nadzorom. Biletarka me gleda u čudu, kaže: “Zar ti nisi ovaj film juče gledao”, a ja se sav spetljao, stid me neki obuzeo, kao da sam uhvaćen u nečem nedozvoljenom, kao da sam se upustio u nešto nastrano.
Na izlasku sa druge projekcije sav ushićen pomišljam: “i ja moram napraviti ovako nešto, biću filmski režiser”. Treba skrenuti pažnju da to pomišlja dečak koji je – mesec pre, mesec posle – u šetnji kejom pored Đetinje na podzidu pronašao volan od škode, pomislio u magnovenju: “baš odlično, još mi treba ostatak auta” i posle dvadesetak koraka bacio volan u korov. Kao što je – pola sata nakon što je pomislio “moram i ja napraviti ovako nešto, biću filmski režiser”, digao ruke od filmske režije. Na sreću po filmsku umetnost.
Takođe treba napomenuti i da je misaoni tok (shvati ovo u najširem, figurativnom smislu) “našao sam volan, još da nađem ostatak auta”, karakterističan za sve Srbe. To je ta kobna – ponekad šarmantna, češće pogubna – smelost u mišljenju gluposti, odlučnost u traženju prečica ka nemogućem. U toj stvari sam tipičan Srbin. Od većine Srba razlikujem se po tome što (ne razmišljajući) pomislim (opet figurativno) da je od volana do automobila samo jedan korak, ali brzo shvatam da je taj korak za moju lenjost ipak prevelik – nota bene: ne nemoguć – pa munjevito odustajem.
Što sa mnogim Srbima nije slučaj; nađu (figurativni) volan pa onda krenu da traže auto. Da sve bude burlesknije, neki i nađu auto. Neki, opet, izgube glavu tražeći ga. Znaćeš šta sam hteo da kažem. Možda će još neko saznati.
Vratimo se mi na Žiku, koji je takođe bio tipičan Srbin. Srbin, uostalom, može biti samo tipičan Srbin, bez obzira na šarenilo varijeteta i razlika u talentima, karakterima, čestitostima, obrazovanostima i stepenima sofistikacije. Biti Srbin, to znači misliti u kratkim spojevima, u sumanutim prečicama tipa “evo ga volan, tu je negde auto”. Iz takvog mišljenja ponekad iskrsne i velika umetnost. Češće ispadaju manja ili veća sranja.
Žika je odlično sagledavao dubinu posrnuća Srbije, ali odgovornost za taj sunovrat, baš kao i Ćosić (koga, pretpostavljam, prezire), pripisuje komunistima; ne polazi mu za rukom da izađe iz sebe – Srbina pa da sagleda da su i komunisti Srbi. Ovde ponovo uvodimo Vladu Kostića u priču. Na jednom ručku u “Vuku”, na kome je bio i Žarko Korać, dotakla se neka psihološka tema i Vlada u jednom momentu pomenu nekakve mirror neurone. Prvi put čuh za te neurone, od tada naovamo malo-malo pa pomislim na njih.
Ne mogu se setiti kako je Vlada tačno objasnio šta su i šta rade ti neuroni, malo sam guglao, pa ću improvizovati, uostalom ne spremam ispit iz neurologije, nego sakupljam građu za roman. Mirror neuroni su – shvati ovo sa zrnom soli, Vlada bolje da ne čita – neurološki oficiri za vezu sa psihologijama i postupcima drugih. Aktiviraju se kad drugi deluju, ali – kao odraz u ogledalu – i kad posmatramo delovanje drugih. (Psihologija i fiziologija su izgleda tešnje povezane nego što se inače misli.) Naravno odmah sam to fikcionalizovao za potrebe novog romana i razvio teoriju da se preko mirror neurona spoljašnji utisci somatizuju, da se skladište u fiziološkoj RAM memoriji i da se automatski aktiviraju kad neko pomene neku od srpskih kodnih svetinja. I da smo otuda mi, Srbi, neurološki uslovljeni da mislimo i postupamo kao najgluplji i najpokvareniji među nama, a takvi po pravilu misle: gde je volan, tu je negde i auto.
Biće to, nadam se, dobro u romanu, bilo bi dobro i da na tu temu nešto kažu i neurolozi i psiholozi, ali nauka se uvek zaustavi na najinteresantnijem mestu. (Moraću ipak s Vladom jednom popričati koliko ova fikcija ima – i ima li uopšte – makar ovlašnih dodirnih tačaka sa empirijom.)
Kakogod. Izgovoriti “Kosovo”, “srpske svetinje”, “srpske zemlje” i bla, bla, bla, to znači zapušiti sva srpska usta. Pasivna mirrorneurološka agresija najglupljih i najpokvarenijih među nama, “ogleda” se i u mirror neuronima onih (manjinskih) Srba koji znaju da su te kodne svete reči samo kečevi u rukavima varalica na političkim kartama. Otuda nije čudno što jedan lepi duh poput Žike Pavlovića deli mišljenje ljudi koje prezire, npr. Ćosića, bivšeg komuniste, da su, bivši komunisti, Milošević i kompanija isključivi krivci za sranje za koje su dobili plebiscitarnu podršku čitave populacije Srbije i kompletne srpske kulturne elite – uključujući do ’87. i moju – uz izuzetak pedesetak Don Kihota iz Beogradskog kruga i petstotinak članova Građanskog saveza.
Da je Žika bio u pravu što je ostao po strani od demonstracija ’96/97, pokazao je dalji razvoj događaja, čiji rasplet Žika Pavlović nije doživeo – umro je 1998 – i sada samo možemo žaliti što nije duže poživeo, pre svega zato što nije duže poživeo – bio je zaista too young to die – potom zato što nećemo biti u prilici da čitamo njegove sočne dnevničke zapise o zbitijima iz perioda 1999–2000–2001.
A zamisli tek film – nazovimo ga “Kad budem mrtviji i belji” – u kome bi Žika, da je nekim čudom poživeo, karavađovskim kadrovima, mešavinom video fakcije i fikcije, grube očiglednosti i nevidljivog, naslikao košmar još jedne tranzicije Srbije iz šupljeg u prazno.
Intuitivno je Žika osetio – imao je on veliko životno iskustvo – da će se Srbija – hajde da se poslužim njegovim rečima – “na trenutak pridići iz jarka, ali ne kao Feniks, nego kao pijani seljak i onda se ponovo skljokati u blato”. Nepogrešivo je Žika procenio – ono što sam ja posle petog oktobra osetio na koži mog mobilnog telefona – da mentalitet Miloševićevih protivnika – čast izuzecima koje bih mogao izbrojati na prste obe šake – doduše nije toliko nasilnički, ali je u suštini istovetan mentalitetu Miloševića i njegovih satrapa i da su se “demokratske snage” – da se poslužim večnim srpskim opštim mestima – “pobunile” i “razbile strah” sa idejom da se posle smene vlasti dokopaju nacionalnih frekvencija bez tendera, leba bez motike, tuđih stanova, i svakojakih unosnih koncesija.
Poznavao je Žika srpski mentalitet kao svoj džep. Ali nije mogao ni makac iz džepa tog mentaliteta, pa kad sledstveno piše o raketiranju položaja bosanskih Srba avionima NATO pakta, on o članicama alijanse govori kao o “imperijalistima” – da nije bio ateista pisao bi i “obezboženim” – i kao o “fašističkim siledžijama”, +govori dakle isto kao što govore Ljubiša Ristić i Mira Marković, Ledi Makbet Pčinjskog okruga, od kojih je bio daleko kao nebo od zemlje.
Ne bih se složio s tobom da je Žika “izgubio stvaralačku moć”. Pre bih rekao da ju je rasuo i da je u tom rasipanju i vorkoholizmu izgubio zdravlje. (Za umetnost su alkoholizam i parkinsonizam korisniji od vorkoholizma.) U vreme kad počinje da piše poslednji tom dnevnika, a i neko vreme pre toga, Žiku već podrivaju ozbiljne boleštine, duh je srčan ali je telo slabo, slabost tela slabi duh. Osim toga, okolnosti u kojima živi su užasne, kao stvorene za gubljenje svih stvaralačkih moći.
Pisao sam ti u jednoj od naših prošlih prepiski da ti pomalo zavidim što si proveo duže vreme u opsednutom Sarajevu, sada kada su gorki plodovi te opsade postali gotovo nepodnošljivi, zavidim ti mnogo više, gotovo toliko da bih sada – da je to moguće – opsadu Sarajeva radije podneo u Sarajevu nego u Beogradu. Ako me ne bi pokosio snajperski metak ili mi zalutali geler ne bi otkinuo glavu – iz tog grdnog sudilišta bih izašao čistiji, mirniji, manje oštećen i oskrnavljen nego što sam izašao iz čemernih godina provedenih ovde, na prividno bezbednoj razdaljini od linije vatre, mada sam i ovde jedne noći mogao izgubiti glavu u unakrsnom puškaranju dveju uličnih bandi u Ulici Tadeuša Košćuška.
Popreko me gledaju i u Srbiji i u regionu kad kažem da je u nesretnom ex-Yu ratu najviše izgubila Srbija. I da to što je izgubila najverovatnije nikad neće povratiti. Rekoh napred da iz objektivnih razloga ti ne možeš znati mnogo o Srbiji, tek ništa ne možeš znati o Srbiji iz perioda 1990–2000, jedva da i ja nešto znam o toj organizovanoj kolektivnoj mahnitosti, totalnoj dezorijentaciji, raspadu svih obzira, sunovratu svih – ni pre rata ne naročito previsokih – kriterijuma i kidanju svih socijalnih veza koje se – ni posle – kad je oružje (privremeno) utihnulo – nisu uspostavile, niti će se ikada više moći uspostaviti.
Niko iz tog ambijenta rasula, najsličnijeg infernalnim prizorima iz filma “Zmijsko jaje”, nije mogao izaći neoštećen. Opet ti kažem: da je Žika poživeo i da je ozdravio, siguran sam da bi ponovo zasijao u punom sjaju njegovih mračnih filmskih svetova. Avaj, sa ovog sveta je otišao sa osam godina manje nego što ih ja imam sada, a tih su osam godina – to uostalom i sam kažeš – bile “najbolja vremena za moju književnost, najbolja vremena za moje svjetotvorstvo”.
Zašto ne bi bile najbolja vremena i za Žikinu filmografiju?
Takođe pišeš: “ti nisi izgubio ništa”. O, ne, Miljenko dragi, izgubio sam mnogo toga, najveći deo toga je bilo dobro da sam izgubio, ali sam izgubio i štošta što me je osakatilo, i osirotilo, ali pustimo to, nećemo ići stopama Silvije Plat.
Cvetićaninovog “Crnjanskog između dva Berlina” pročitao sam, još u rukopisu – poslao mi ga bio Rade da čuje moje mišljenje – a onda sam ga, kad je izašao iz štampe, ponovo pročitao – ona davna biletarka iz užičkog bioskopa bi me sigurno opet pogledala u čudu – kao što dobre filmove koje pogledam na piratskim internet platformama, uvek pogledam ponovo kad dođu u bioskope.
Sasvim si u pravu: Cvetićanin je zaista “dubinski istražio epohu s dva njena suprotna kraja, javnog i privatnog”. I da: “Vrlo uzbudljivo, pametno i u konačnom rezultatu – tragično.” Ali ne tragično bedno kao danas.
Pozdrav,
B.
Izvor: Velike priče
U nesretnom jugoslovenskom ratu najviše je izgubila Srbija napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →