U okviru – Od kada, ne znam.

Prvo se rodi ideja, koja je zamisao koja je snoviđenje, koja je, ili u kojoj je već nečija ruka započela crtež.

Crtež mog lika, ne pitajući me da li to želim. Da li  želim da postanem slika.

Možda u ramu.

I to ne bilo kakva slika već slika kako je on zamišlja da bi trebalo da izgleda. Iz nekih njegovih, samo njemu znanih razloga.

Toliko sam do sada, iako nisam dovršen, uspeo da dokučim. Ako sam išta uspeo da dokučim.

Slici u budućem ramu, pogotovo onoj nedovršenoj, nije data mogućnost da razmišlja, saznaje…Mora biti da mi je volšebnom voljom samog stvaraoca data nedokučiva sposobnost da vidim, čujem, osećam i naslućujem, kao da je u meni ostao izvesni deo njega. Znam, najpre, da se ne osećam dovoljno stvarnim, naprotiv. Stvarnost se nalazi izvan okvira, možda, u ovim talasima koji neumorno zapljuskuju ovu obalu. Možda me je ostavio ovde sa namerom da večno osluškujem i posmatram baš ovaj horizont.

Nisam imao mnogo vremena da ga bolje upoznam, jer sam ostao nedovršen, ne znam zašto. Znam da je voleo samoću. I ovaj pejzaž. Možda sam trebao da dobijem bar jednu ruku, ili moć jasnog govora, onog kojim govore obični ljudi, ko zna. Ovako, sad izgleda, mogu samo da čekam, posmatram i nadam se da će se on uskoro vratiti da dovrši nedovršeno. Moj lik, koji  mogu da vidim samo u odrazu očiju posmatrača, koji u ovaj kraj retko navraćaju, verovatno zato što je prilično odvojen, skriven i nepristupačan. Možda samo za odabrane. Da ne kažem izabrane.

U njegovom odsustvu, pokušavao sam često da smislim način da nekako izađem iz okvira, koji je on, verovatno, planirao da urami. Ali sam, u međuvremenu shvatio da je to nemoguće. Da je to izvodljivo samo ukoliko on to dopusti. Ne znajući to, prvo bekstvo sam pokušao još dok sam bio tek nešto više od skice, uglavnom kada bi on  bio u stanju sličnom dubokom snu.

Malo po malo, strpljivim potezima njegove vešte ruke, zadobijao sam današnji izgled. Sećam se, da je u to vreme bilo mnogo više radoznalaca koji su navraćali ovde da bi videli i divili se majstorovoj ruci. Neki među njima su čak pitali za cenu mog lika, iako je on bio još u fazi razrade, što sam čuo ne jednom da kažu u mom prisustvu. Doduše, nisu se često raspitavali za cenu, ali su se raspitivali. Verovatno zato što im se moj portret svideo, mada su u njemu videli izvesnu dozu zajedljivosti, ili čega već. Uostalom, portret moga lika, da ne kažem lica, nije bio naručen, što za bilo kog stvaraoca, nije naročito isplativ poduhvat. Ljudi ipak najradije vole da vide sebe u okviru, to jest ramu, i da se dive sebi samom, naročito oni imućniji.

Tako je bilo nekada, pre nego što je izmišljen fotoaparat, pre nego što je moj stvaralac otišao. Sećam se da su pominjali i neke kamare i finove,ili tako neke nazive,za koje nisam uspeo da doznam šta znače. Nisam imao iz čijih očiju to da pročitam, jer već odavno niko nije ovuda prošao. A i predeo se, s vremenom, prilično izmenio. Talasi su se prilično povukli, sve sama pustara i kamenjar.

Ipak ova godina je bila prilično kišovita, i morska obala se ponovo, kao u ona stara dobra vremena, približila, kao da je znala da volim njeno društvo. Smetalo mi je, doduše, to što vidim mnogo svakakvih neobičnih predmeta, neposredno pored mojih drvenih nogu, mislim da ih nazivaju otpodom, ili nekim sličnim terminom. No, bar se nisam osećao toliko usamljenim, kao proteklih godina.

Dani su smenjivale sa noćima, čuo sam samo šum talasa i kričanje nekih beličastih krilatih stvorenja. Voleo sam sunce, naročito ujutro i na zalasku, za koje nisam znao pouzdano da li ono gleda u mene ili ja u njega. I da li je to ono što ljudi nazivaju ljubav.

Mnogo toga još nisam znao, ali sam želeo da saznam. A jedini način bio je da živim u nadi da će se uskoro neko pojaviti na vidiku i zaustaviti se tačno ispred mog lika, da ne kažem lica.

Najbolje bi bilo, verovao sam, da se uskoro opet pojavi moj stvaralac i nastavi da dovršava moj lik, ali, ko zna da li bih uspeo da ga prepoznam posle tolikih godina odsustva.

Jedino sam mogao da gledam, iščekujem njegov dolazak, odnosno povratak gledajući iskjučivo u jednom pravcu.

Čekao sam sve dok  u daljini nisam ugledao neku dvonožnu priliku kako mi se polako približava. Kada je prišla bliže video sam da je reč o  devojci, mladoj i goloj. Imala je dugu kosu, u neodređenoj boji, možda crveno-smeđoj, koja  se presijavala na suncu kao i čitavo srebrnasto izrazito vitko telo. Zastala je, iznenađena što me vidi ovde, umesto u galeriji ili slikarskom ateteljeu, i upitno zagledala u moju pojavu, još izrazitije se udubivši u moj lik, kao da je za trenutak poverovala da sam živ i svestan njenog prisustva._

Pružila je ruku, i, ispitivački, nežno, pomilovala me po licu. Zatim je pogledala nekud u pravcu morske pučine, i dok joj je blagi vetrić raznosio kosu, nastavila svojim putem.

Naravno, nisam mogao da je otpratim pogledom  kao što ni ona nije mogla da vidi moja usta koja su se otvorila sa namerom da nešto kažu na njenom jeziku, ili da joj nešto jednostavno doviknu.

Još živim u nadi da će se moj stvaralac vratiti i nastaviti započeto delo.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  Đorđe Milović, Priče, Strip, Umetnost