U spomen sobi Isidore Sekulić. Miris požutelih listova u knjigama lične biblioteke jednog legata je miris duše koja je nestala, a nije. Uz nameštaj i slike, legat je trodimenzionalna slika nečije svakodnevice. I nečije nebodnevice.

Ulazim u legat, ne bilo čiji. To je spomen-soba Isidore Sekulić u Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković” u Beogradu. Vrata se otvaraju i na kratko prekidaju moju tremu, uzbuđenje. Zastala je misao, postoji samo dubina ispod nje.

Ući u nečiju sobu, pipnuti predmete i udahnuti prošlost je kao ući u nečije disanje. Davanje. Dišemo i tako dajemo sebe opšteživotu.

Spomen-soba je u donjem delu biblioteke, do nje se dolazi prvo uskim stepenicama pa se nastavi dugačkim, uskim hodnikom. Na kraju, sa desne strane, vrata se otvore da bi se ušlo u Isidorin boravak.

Ona nije tu, a jeste.

Spomen-soba, koja se nalazi u čitaonici Odeljenja retkosti, adaptirana je 2008. godine. U njoj se nalazi deo zaostavštine Isidore Sekulić. Književnica je imala želju da se posle njene smrti njena lična biblioteka, rukopisi, nameštaj i umetničke slike predaju Univerzitetskoj biblioteci i to je 1958. godine i ostvareno, potvrđeno sudskom odlukom. Njenu želju su od reči do reči preneli njeni prijatelji Eli Finci, Vasko Popa, Miodrag Pavlović i Živorad Stojković (deo njene gotovine u obveznicama i sva autorska prava zaveštala je opštini Savski venac za osnivanje Fonda i književne nagrade sa njenim imenom a garderoba je pripala Crvenom Krstu).

Biblioteka, sa preko 2000 naslova i osamdesetak časopisa, i umetnička kolekcija  od 21 slike (pokloni Milene Pavlović Barili (Crtež), Milana Konjovića (Seoski put), Aleksandra Belića, Zore Petrović, Emanuela Vidovića, Mirjane Ljubinković-Ćorović (Cveće), Milice Bešović (Primorski motiv)) pripali su Univerzitetskoj biblioteci.

Tu su i radna soba sa pisaćom mašinom (Hermes Baby) i lični predmeti.

A tu je i “pozitivan obrt”. Isidora nije ništa zaveštala da stoji i svedoči, već da se koristi. “Na korišćenje”, rekla je. Dajte ljudima. Svima.

Iako to znam, snebivljivo uzimam njene knjige sa polica. Ipak, knjige kriju njen dodir. Njen njuh. Njen dah. I sada, jagodicama i mirisanjem se povezujem sa njom. Listam knjige, udubim se u aromu listova.

Soba je živa. Iako je u suturenu, posetilac ne oseća prostor spolja, već je ljubavno “zarobljen” u prostoriji. Nije svestan spoljašnosti. “Samo” obitava u nečijem prošlom obitavanju. Koje nije prošlo. Isidora je tu.

Tu su njene razglednice, sa razvodnjenim mastilo-plavim pejzažima, brdima mastilastim, iznad belog snega. Tu je i lampa. Lepi gvozd u obliku raskošne, spuštene lale. Ili velikog đurđevka. Kineska velika vaza.

Okrećem se, dišem, udišem. Jesam li pogledala naslove knjiga? Ili sam ih, opčinjena da mogu da ih dodirnem, ostavila na radnom stolu?

Okrećem listove. Razvodnjene su i žute fleke, kao pejzaži od peska, po njima. Vreme stoji, vreme teče, vreme stoji. Mi tečemo. Isidora ne, ona je tu i kad nije.

De M. T. Ciceron, na francuskom, podrazumeva se, napisao Jos. Vict. Le Clerc (Žozef Viktor Le Klerk). Poetical Works lorda Bajrona, na engleskom.

Kožne su fotelje glatke. Braon. Elegantne. Jednostavne. Dve vrste braon jednostavnosti za sedenje. Staklene bibliotečke vitrine starinske. Znamo svi koliko su bolje od novih ormarića koji se raspadaju posle kratkog vremena i ne mirišu ni na šta.

Tu je crtež-portret na kome je Šopen. U drvenom okviru braon, jednostavne, elegantne boje. Tu je Prvi snijeg M. Lalića, Srpska rodoljubiva lirika, W. H. Auden, Shakespeare in Serbia. Ima knjiga na francuskom, engleskom, nemačkom, ruskom, norveškom, hrvatskom, italijanskom i latinskom jeziku. Ima knjiga sa posvetama Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Jovana Dučića, Desanke Maksimović i Anice Savić-Rebac.

Tu je i sekreter.

I nema tajni. Isidora je jasna, glasna, sistematična i otvorena. Kao što je uvek i bila.

Šta nam kažu priznanice? Da je kupovala trake za mašinu, plaćala dimničara i davala priloge Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Šta nam kažu razglednice? Da je volela katedrale i planine.

Šta nam kaže Isidora?

Imala sam malu srebrnu ikonu, lupu za čitanje, mesingane čirake, radio “Kosmaj”, okrugle naočare, male geografske karte Afrike, Azije, Skandinavije, Holandije, Britanskih ostrva, Španije i Portugalije. Uramljen “Oče naš”. Imala sam ono što sam napisala. Sve to imate i vi.

Šta nam još kaže Isidora?

Da se njena htenja sreću sa našim, iako su u početku nehtenja, snebivljivosti. Samo je potrebno da dođemo. Vrata se otvaraju, mošorinska duša se izliva, akademski um se prostire, meditativni prostori i rečenice se grozdaju.

Šta mi osećamo u Isidorinoj sobi?

Nikako nije nedostupna i hladna, kakvom su je opisivali mnogi. Još manje je “teška”, kakvom ju je opisivao Skerlić. Isidora je mudra, strastvena, visprena, precizna i veličanstveno skromna.

Oksimoron, rekli bi preciznici, oni koji ne shvataju da pravila maše suštinu. Nikada je neće dosegnuti. Da, Isidora je bila veličanstveno skromna. Njena soba, puna umnosti, lepota i radoznalosti, prikazuje nam, šireći se na ceo zemaljski šar, da su jednostavnost i veličanstvenost isto.

Za P. U. L. S. E Ana Atanasković

  Ana Atanasković, Isidora Sekulić, Književnost, spomen soba

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.