Postoji opšte slaganje da je Ludvig Vitgenštajn jedan od najznačajnijih filozofa 20. veka. Pored toga što je bio jedan od utemeljitelja analitičke filozofije, koja je za kratko vreme postala ozbiljan konkurent tradicionalnoj filozofiji, negovanoj pre svega u Francuskoj i Nemačkoj, Vitgenštajn je bio i jedan od utemeljitelja obrta ka jeziku, nove filozofske paradigme koja je nadrasla podele na analitičku i tradicionalnu filozofiju i koja predstavlja okvir za obe ove filozofske struje.

Da bi se razumelo koliko je to značajan doprinos dovoljno je reći da su se u celokupnom istorijskom razvoju filozofije pre obrta ka jeziku smenile samo dve filozofske paradigme: grčka, koja je vladala filozofijom sve do modernog doba, postavljajući pitanja o biću kao biću i moderna, koja počinje u 17. veku sa Dekartovim cogitom, a svoj vrhunac dostiže u filozofiji nemačkog klasičnog idealizma koja se naziva i filozofijom svesti. Savremena jezička paradigma, koja je zamenila modernu, bila je inspiracija, s jedne strane, za analitičku filozofiju u pokušajima da se utemelji matematika i, sa druge strane, za tradicionalnu filozofiju u lingvističkim istraživanjima i psihoanalizi. Osnovna Vitgenštajnova inspiracija za obrt ka jeziku bio je pokušaj utemeljenja matematike, iako je bio veoma zainteresovan i za Frojdova istraživanja.

Bertrand Rasel, Vitgenštajnov profesor i prijatelj, za njega je rekao: „on je možda najsavršeniji meni poznat primer tradicionalno shvaćenog genija, strasnog, dubokog, snažnog i nadmoćnog.“ I, zaista, pored toga što je kao filozof bio kamen međaš između savremene filozofije i onoga što u jačem smislu predstavlja istoriju filozofije, on se i kao ličnost našao „na granici svetova“: pored toga što je bio svestrani genije, kakav više nije moguć, ako ni zbog čega drugog a onda zbog obima i razvijenosti savremenih znanja i veština, on je u isto vreme bio inovator, neko ko je video gde leži budućnost mišljenja.

Vitgenštajna su opsesivno mučili oni problemi koji su bili konstitutivni za filozofiju svesti, problemi skepticizma i solipsizma. Njegovo bavljenje filozofijom se odvija u dve faze koje se razlikuju po načinu rešavanja ovih problema. Interesovanje za same probleme skepticizma i solipsizma nije ga napuštalo. Inspiraciju za bavljenje filozofijom Vitgenštajn je pronašao u Raselovim radovima i u, kako sam kaže, veličanstvenim Fregeovim delima. Ova dva uticaja lako se mogu prepoznati kod ranog Vitgenštajna. U Logičko-filozofskom traktatu Vitgenštajn polaže nade u jezik koji bi bio pročišćen od nejasnoća i dvosmislica i koji bi s preciznošću formalnog jezika (kakav je bio Fregeov) mogao da opiše svet. Međutim, filozofski je zanimljivo da i pozni Vitgenštajn koji uviđa nemogućnost ovakvog zadatka upravo u Listićima, u fragmentu 712, ističe Fregeov uticaj:

„Frege je vrlo jako uticao na stil mojih rečenica. I ako bih hteo, mogao bih taj uticaj da utvrdim tamo gde ga niko ne bi na prvi pogled video.“

Listići su zbirka fragmenata koju je sastavio sam Vitgenštajn. On je ove fragmente isecao iz obimnih tiposkripata, razvrstavao ih po temama i čuvao u kutiji na kojoj je pisalo Listići. Nije poznato da li su listići bili materijal za knjigu ili ih je Vitgenštajn izdvajao iz nekog drugog razloga. Kako bilo, 1967. G. E. M. Enskom i G. H. fon Vrikt ovaj su materijal pripremili za štampu i objavili. Zahvaljujući izdavačkoj kući Fedon ova knjiga se  pojavila i na srpskom jeziku u prevodu Božidara Zeca.

Najveći broj fragmenata iz zbirke pisan je između 1945. i 1948. godine, nakon pisanja prvog, a pre pisanja drugog dela Filozofskih istraživanja i pripadaju poznoj fazi Vitgenštajnovog bavljenja filozofijom. Fragmenti se mahom bave temama i problemima igre, jezičke igre, pamćenja, namere, porodične sličnosti, koje možemo pronaći i u Istraživanjima. Iako nemaju isti značaj kao Filozofska istraživanja, Listići predstavljaju dragocenu dopunu i proširenje ovog kapitalnog Vitgenštajnovog dela.

U naporu da izbegne stranputice tradicionalne filozofije i otvori novo poglavlje u filozofiranju, Vitgenštajn piše ne koristeći se teškom filozofskom terminologijom. Upravo ova osobina, kao i njegov opšti stav da treba govoriti jasno i koliko je god moguće precizno, čini Listiće pristupačnim i široj čitalačkoj publici. Iako je možda teško razabrati odgovore na pitanja koja se postavljaju u Listićima, lako je uživeti se u probleme koji Vitgenštajna muče i sa kojima će se susresti svako ko uloži napor da analizira svakodnevni jezik. Izuzev nekoliko poslednjih stranica koje se bave problemima logike i temelja matematike, kao što su Raselov paradoks i teorija tipova ili Kantorov dokaz dijagonalizacijom, Listići ne zahtevaju naročito poznavanje filozofije i matematike. Čak ni ovi problemi ne moraju nužno biti nepoznati nestručnom čitaocu budući da su često obrađivani u popularnoj literaturi o nauci.

Vitgenštajn spada u red onih autora koji nisu nezaobilazni samo za disciplinu u kojoj su stvarali, već čine deo opšte kulture i duha jednog vremena. Pored uticaja koji je izvršio na filozofiju, Vitgenštajn je imao velikog uticaja na psihologiju, lingvistiku, umetnost, antropologiju, književnost… I ne samo da je uticao na njih, već se u njima javlja kao amblematska figura. U ovoj ulozi ćemo ga naći i u poslednjem romanu Davida Albaharija Ludvig, i svi oni koji su čitali Ludviga ili nameravaju da ga pročitaju moći će u Listićima da nađu „crvene ruže“ i probaju da odgonetnu zašto je Ludvig lajtmotiv ovog romana.

Piše: Snežana Otašević

Danas online

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Bertrand Rasel, Filozofija, Frege, Listići, Ludvig Vitgenštajn