Ulogujte se / Kreirajte profil

U zatvor zbog odveć “plastičnog” filma – Lazar Stojanović

.

Become a Patron!

.




Sedimo za stolom u kancelariji. Ja uključujem diktafon na svom digitalnom fotoaparatu marke “Praktika” dok se režiser “Plastičnog Isusa” priprema da mi uživo odgovori na ranije mejlom dostavljeno pitanje koje je pred njim odštampano na papiru pod rednim brojem 1. i glasi:

Do kraja 1973. godine u tadašnjoj SFRJ proizveden je 431 film, a zvanično, sudski, bio je zabranjen samo jedan, omnibus »Grad« reditelja Kokana Rakonjca, Marka Babca i Živojina Pavlovića iz 1963 godine. Međutim, odgovorno se  tvrdi da je u tadašnjoj kinematografiji bilo  tridesetak filmova koji su po raznim osnovama, ali bez zvanične zabrane, završili u tzv. bunkeru. Partijski komesari svrstali su navodno ove filmove, nastale u razdoblju između 1963. i 1973. godine, u »crni talas« (nesvesno kumujući umetnički najjačem razdoblju jugoslovenskog filma). Pero Simic u svojoj polit-pop knjizi “Tito i NATO” tvrdi da se aambasada u to vreme izuzetno zalagala za crnotalasovce, njihovo rehabilitovanje i uključenje u mejn strim. Znate li nešto o tome? Da li su pomogli ili odmogli u nekom smislu u Vašem slučaju? Da li je to za njih bio subverzivni političko-medijski projekat?

Lazar Stojanović: – Tačno je da u Jugoslaviji nema zabranjenih filmova sem tog omnibusa “Grad” ali to govori barem o četiri stvari koje su važne karakteristike tog perioda. Jedna je, mislim da je ona najvažnija – da se proizvode samo odobreni filmovi. Dakle film prolazi jednu vrstu trijaže prethodnog odobravanja pre no što počne da se snima, počne da se realizuje i ne samo na nivou scenarija nego na nivou ekipe, odgovarajućih objašnjenja pred nekim kulturno-političkim telima: koja mu je svrha, šta hoće njime da se postigne. Film “Grad” nastao je u kino klubu Beograd, odnosno on je film koji su napravili ljudi iz kino kluba Beograd i tu je ta kontrola bila manja zato što se smatralo da oni ne mogu ni da proizvedu nekakav bioskopski produkt nego su proizvodili samo kratke filmove i onda kada se ovo pojavilo bilo je to filmski zanimljivo ali je bilo kako bi u ono vreme rekli bezperspektivno, doživljavano u ono vreme kao dekadentno, nešto što nema baš jaku kopču sa vrednostnim normama socijalističke stvarnosti i to je bio razlog te zabrane. Nije u tome niko ni tražio ni insinuirao ništa kriminalno. Medjutim ta praksa i to je sad drugi fenomen – praksa zabrane umetničkih dela nije u Jugoslaviji ni inače postojala sem sasvim izuzetno za pojedine knjige pre svega zbog toga što se znalo da to o zemlji govori vrlo loše, da je to loš imidž pred zapadom a i naš večiti uzor čak i kad smo bili u sporu sa njima Sovjetski Savez nije to praktikovao. On bi praktikovao da to reši na nižim nivoima.

Mladen Kalpić: – Da se ne širi bruka van zemlje

Lazar Stojanović: – Jeste. Ja sad ne bi hteo da kažem da je cenzura demokratska tekovina ali javnost i pravnost cenzure jesu demokratska tekovina. Dakle režimi koji su arbitrarni, koji su autoritarnog karaktera oni nemaju ni potrebu za cenzurom jer oni mogu arbitrarno da odluče neku stvar i onda smo mi imali veliki broj publikacija  pre svega koje su uništavane pre no što se uopšte i pojave, uništavanih u štampariji ali o tome cemo kasnije.

Mladen Kalpić: – A što se tiče filma ?

Lazar Stojanović: -A bilo je i nezavršenih filmova. Bilo je tu stvari… Na primer film Želimira Žilnika “Kapital” on je jednostavno zaustavljen i ta proizvodnja je zaustavljena u montaži. Film je snimljen a onda se nije dozvolilo da on uopšte bude završen dakle to je jedan primer  cenzure koja deluje na prethodnom nivou i zvanično nema nikakve zabrane.

Mladen Kalpić: – “Kad su cvetale tikve” je isto storniran već u scenarističkom nukleusu.

Lazar Stojanović: – Predstava je skinuta sa repertoara. Nije izašla njena premijera, skinuta je na generalnoj probi. Jednostavno nije odobrena a kada smo već kod toga čitav prodor moderne i državnom socijalizmu strane umetnosti i kulture imalo je svoje porođajne muke da nastane. Znači posle negde već u prvoj polovini 60-ih u svetu postoji moćan pokret avangardnog pozorišta, znači postoji pokret avangardne drame koji je u toj fazi još uvek u fazi teksta. Razni pozorišni pravci, razni kreativni aspekti uglavnom scenskog izvođenja pojavljuju se tek kasnije u drugoj polovini 60-ih ali u prvoj polovini 60-ih smo mi vec imali Joneska, Beketa, niz sjajnih avangardnih pisaca, Šizgejla i onda je to veoma privuklo ljude koji se pozorištem bave zbog toga što su to bili moćni tekstovi i onda se sakupi jedna grupa oko glumaca koja je napravila prvu postavku “Čekajuci Godoa” Beketa u privatnom stanu, pa su onda oni u stanu prikazivali tu predstavu dosta puta.

Mladen Kalpić: -I nikom nisu odgovarali za to pošto je u stanu?

Lazar Stojanović: – Nije to bila tajna  nego to nije imalo karakter jedne krupnije javne manifestacije, niko o tome nije pisao nikakvu pozorišnu kritiku. Pa dobro ljudi se zabavljaju.

Mladen Kalpić: -Ko privatna žurka

Lazar Stojanović: -Pa šta? Nešto opasno i zabranjeno? Pazite nije to ’47-ma to je ’62-ga ’63-ća. E onda su ti glumci izgurali sa Bojanom Stupicom “Atelje 212” u kome je bila (ta) predstava koja je već bila gotova. Prva je bila Marsoovo “Jaje”. Tako je polako prodirala ta avangarda i generalno nesocijalistička umetnost u tadašnju Jugoslaviju i to je u velikoj meri koincidiralo sa otvaranjem prema Zapadu i naročito je postalo jako posle 1960. posle uvođenja privredne reforme a to je Titov govor u Splitu nakon čega je došlo smenjivanje Aleksandra Rankovica i to je bilo doista praćeno jednim velikim oslobađanjem u kulturi koji i dalje nije uopšte ni doticalo nikakve granice društvene kritičnosti ali nije više plaćalo onaj obol socijalizmu koji je literatura plaćala dotle. I mogao je da se sluša džez i u Zagrebu smo već imali apstraktnu umetnost. Dok smo mi u Beogradu imali medijalu, što možemo da vidimo po Muzeju savremene umetnosti, u Zagrebu su oni vec imali razvijenu apstraktnu umetnost, a kod nas je to prvi pokrenuo Stojan Čelić upravo negde u toj prvoj polovini 60-ih godina. Međutim vratimo se mi na Vaše pitanje jer će ovo daleko da ode. “Američka ambasada…” To nije istina. To je jedan fenomen ja uopšte ne mislim da je korisno polemisati s pojedinim navodima pojedinih knjiga jer toga je veoma mnogo. Al postoji jedan bitniji mehanizam kako stvari nastaju i to postoji čitav korpus literature i organizovana dirigovana kritika, dirigovan način mišljenja kada je reč o studentskom pokretu 60-ih, naročito “crnom talasu” a onda o svemu onome što se događalo u vezi sa Aprilskim susretima. Konceptualizam u Beogradu koji je veoma jak, koji je bio jedina živa stvar u to vreme vrlo jake represije nakon Titovog pisma i u odnosu na sav nezavisni film koji je nastajao prvenstveno u amaterskim kino klubovima na koji su profesionalci koji su živeli od državnog novca osvrtali kao na nešto što je “PIH!” to nije kinematografija. Čak su na taj način primili i avangardni novi američki film na primer nakon ’68-me, ’69-te pa do ’72-ge pri čemu je bilo nekoliko veoma važnih gostovanja i poseta. To na naše bornirane filmske profesionalce nije ostavilo apsolutno nikakav utisak i rekao bih da je to bila mera pravovernosti. Anyway, ovde imamo toga sa Titom i NATO-m. Dakle ne samo američka ambasada nego i druge ambasade zapadnih država ali su Amerikanci u to vreme, a to je vreme pre no što postoji Evropska zajednica imali mnogo veći i politički i kulturni uticaj u tadašnjoj Jugoslaviji nego bilo koja druga zapadna zemlja to ne mora da važi za sve oblike prometa informacija i prometa ljudi i ideja. Naši ljudi su se prvenstveno školovali u Engleskoj a osim toga još od puča 27-mog marta u Jugoslaviji postoji jedna vrlo jaka veza koja ukazuje na to da je  interesovanje britanske obaveštajne službe bilo veće nego francuske a u to vreme američka nije imala nikakvo interesovanje. Ne što se nešto promenilo što su Sjedinjene Američke Države postale supersila nego se nešto za našu priču mnogo važnije u kulturi a to je da je Amerika zauzela politički stav da ce ce izvozom svoje kulture povećati svoju popularnost i u tom smislu te su sa jedne strane vrlo mnogo izvozili Holivud, sa druge strane pop-art u slikarstvu, džez u muzici što je bilo možda odlučujuće. Džez je imao najveću popularnost, a postojali su momenti i te nezavisne umetnosti i folka koje su oni takođe podsticali nastojeći da pokažu da narodno stvaralaštvo postoji kod njih a ne kod nas. Dakle ne u Jugoslaviji nego da ono ne postoji u socijalističkim zemljama gde je ono dirigovano po zadružnim domovima i kulturnim centrima nego kod njih  gde se ljudi slobodno okupljaju u neke grupe koje imaju zanimljive, muzičke, pozorišne i filmske proizvode. I naravno posle Drugog svetskog rata to njihovo fašističko krilo od Ezre Paunda pa sve do najvece levice što je bio Fokner, Hemingvej, Dospasos ili Džon Štajnbek tu se stvara jedna moćna literatura što je valjda stoga što je Amerika učestvovala u Drugom svetskom ratu ali nije njime bila neposredno zahvaćena, došlo do toga da je njihova literatura  tokom 20-30 godina bila dominantna svetska literatura. Iz te pozicije oni stiču jedan legitimitet  da vrše pritisak na slobodu stvaralaštva  u drugim državama.

Mladen Kalpić: – Kao licencu na software.

Lazar Stojanović: – Mislim da je metafora sa software-om apsolutno prava metafora. O svom trošku država organizuje gostovanje te kulture i umetnosti, pomaže štampanje njihovih knjiga. Time što morate da razumeta da ni jedno od tih dela nije političko – ije “Bal na vodi” politički film toliko u tome ima politike. Ali je taj film neobično mnogo promenio u kinematografiji. Ja se sećam da je taj Minelijev film uticao na Sašu Petrovića vrlo, vrlo mnogo. Pojavi se jedna potpuno fantastična stvar koju koju nije moguće napraviti u Evropi. Stotine ženskih tela koja plivaju i uz muziku izvode jedan balet u vodi.  No eto postojao je taj izraz literature, pozorišta i džeza i mada su oni bili u direktnoj konfrontaciji sa zemljama lagera oko progona slobode izražavanja i oko tokova drugih građanskih sloboda a više su imali funkciju pritiska na zemlje kao što su Grčka, Rumunija, Jugoslavija, Malta, neke francuske kolonije koje su u tom momentu vež imale vrlo jake pokrete za oslobođenje koji su praćeni kulturnim pokretima. Tu je Amerika vršila politički pritisak u smislu ohrabrivanja tih država da poštuju malo više građanska prava i posebno slobodu izražavanja. Tu su imali još jedan levridž, jednu vrstu poluge – oni su mogli da pozivaju te stvari da gostuju kod njih, ako vi nemate pravo okupljanja da bi ste demonstrirali, Amerikanci tu spolja ne mogu da učine mnogo toga sem da nešto protestvuju ali ako vi napravite jednu knjigu… Ako Danilo Kiš napiše knjigu onda ce oni na Zapadu to moći (da objave). Što na primeru Đilasovih knjiga može apsolutno da se vidi ….Hartford…. / Jovanović je njegov glavni izdavač i to je od Amerika krenulo da bi onda obuhvatilo čitav svet. Zato je Amerika imala taj stav  zainteresovanosti prema slobodama u kulturi kod nas, ne posebno prema crnom talasu. A u odnosu na film postojao je jedan ….mali…. rat između Sovjetskog Saveza i Amerike. Dakle pandan američkom Holivudu bila je  moćna vrlo razvijena proizvodnja u Sovjetskom Savezu koja je takodje imala propagandni karakter. Kad kažem “takođe” ja ne mislim da su američki filmovi propagandni na jedan određen otvoren način. Oni vam nude jednu sliku sveta koju Amerika želi da vi u nju poverujete i da vam ona bude privlačna. E sad na jedan drugi način možda otvorenijoj meri mehanizam manje više isti iz Sovjetskog Saveza vam dolaze filmovi koji pričaju o herojskim borbama u Drugom svetskom ratu a kamo li kako ljudi jako lepo žive po tim fabrikama, kolhozima i solhozima a bogami i filmovi kao što je “Pastir Kostja” mislim to je jedna opera posle rata i filmovi u kojima se prvi put pojavljuje jak lični izraz. Pa onda ljudi jedno vreme žive u zabludi da Sovjetski Savez podržava takav lični izraz a onda se kroz nekoliko godina pokaže da to nije sasvim tačno. Kad pravi “Ivanovo detinjstvo” onda Tarkovski može da nopravi originalan i dobar film kad pravi svoje prve filmove Parađanov to takođe može, a kad im onda odobre da urade scenario kako oni misle da treba da urade kao što je “Andrej Rubljov” ili recimo Parađanov sa “Senkama zaboravljenih predaka” jednostavno posle toga ni sa jednim filmom u Sovjetskom Savezu. Znači ima neki kulturno-politički arbitar koji kaže: “ovo više ne govori o našem društvu ono što može o tome da se kaže.” Kao bočni front, kao sporedni front toga filmskog rata, generalno rata u kulturi, kulturno-političkog rata između Sovjetskog Saveza i Amerike pojavljuje se Jugoslavija koja nije prvo mesto crnog talasa. Vi prvo imate – mada ti filmovi nemaju to ime slične pokrete u Poljskoj i Češkoj jer su se oni takođe zalagali za to. Znači tu nije reč samo o društvenoj kritici nego je reč o slobodi izražavanja pre svega. I ako Pero Simic kaže da se izuzetno američka ambasada zalagala za “crnotalasovce” to jednostavno nije tačno. Jer meni nije poznato da je bilo koje posebno ime ili poseban film bio podržan od strane Amerikanaca a uvek je moguce da postoji nešto što neko zna a ja ne ali bi me čudilo da se to nakon ovoliko godina ne zna. Znate ja bih očekivao da mi moji prijatelji kao Makavejev, Željko Žilnik ili kao što je bio pokojni Žika Pavlovic kažu točetrdeset godina kasnije kada je to stvarno postojalo.

Mladen Kalpić: -To su dakle bile preporuke šta bi Jugosloveni trebalo da sanjaju i od Rusije i od Amerike kroz film.

Lazar Stojanović: – A onda vam oni daju i odredjene insentive. Mislim oni vam daju neke stipendije i pozovu Branka Krsmanovića hor na gostovanje a onda vi primite neki džez ovde a onda kažu hocete li vi da radite to kao u Sovjetskom Savezu da vaši reditelji ne mogu da snimaju filmove ili da pustite te ljude da snimaju, pa dobro… Imali su osetljivosti i razumevanja za politički problem filma. Oni se nisu zalagali niti je “crni talas” bio prvenstveno politički. On je slikao strane života koje za jednu uglancanu sliku društva nisu poželjne. Znate kao što kad slikate neki foto model ili nekog glumca on kaže ovo može a ovo ostalo baci to ne može da se pojavljuje. Otprilike tako.

Mladen Kalpić: -Dobar je tu primer Džems Bond film “Iz Rusije s ljubavlju” koji kod nas nikad nije bioskopski prikazan jer on tu vršlja vozom od Beograda do Zagreba pa uz eksplozije preko naše morske granice.

Lazar Stojanovic: – I tu smo vec kod Vašeg drugog pitanja:

Šta Vama prvo padne na pamet kada se kaže CENZURA U SFRJ? Koji vremenski period konkretno, koji filmovi, koji autori sem Vas i koje reperkusije nad njima?

“Kad se kaže cenzura u SFRJ” Ja ću Vam reći da su neke stvari bile cenzurisane do pre 10 godina. To su na primer knjiga Đorđa Jovanovića, knjige Milovana Đilasa, knjiga “Socijalistički termin”  Živojina Pavlovica koga su ubili u Užičkoj republici– jednog komunističkog disidenta od pre rata koji je objavio svoja  zapažanja o Sovjetskom Savezu  baš u nezgodan čas i toga ima priličan broj – to su stvari koje se nisu nigde pojavile, znate studenti države i prava nisu imali dela Đorđa Jovanovica do pre ja mislim 15-tak godina. A druge stvari koje su nastajale ovde znači Djilasove knjige su nastajale ovde a on je zbog njih odlazio u zatvor (ali je izlazio iz zatvora) one su izlazile na Zapadu glava mu nije odletela… Čitava stvar bi mogla da se smatra relativno liberalno u odnosu na Sovjetski Savez. Ove druge stvari nisu podlegale pravoj cenzuri zbog toga što je mehanizam prethodnog odobravanja koji je funkcionisao bolje od bilo koje cenzure i onda se to nije ni radilo dok mi nismo razvalili taj mehanizam a onda su morali da nam upadaju u štamparije i montaže i da otimaju stvari – a ja cu Vam dati nekoliko primera za to kasnije. Jer kada im vi napravite iza leđa nešto što on nije mogao da odobri onda on ide u štampariju pa uništi tiraž.

Mladen Kalpić: – Da, ja vidim u “Plastičnom Isusu” fali jedna sekvenca.

Lazar Stojanović: – Sad je nađena.

Mladen Kalpić: – Ja imam kopiju bez.

Lazar Stojanović: – Sad su nedavno… On je restauriran i to se pojavljuje tako al inače to je jedna bizarna stvar, nema ničega u toj sceni što bi bilo posebno različito od drugih scena a to je jedno venčanje. Venčanje mog kolege Ljubiše Ristića i mog prijatelja tadašnjeg vrlo bliskog saradnika u prostoriji opštine Novi Beograd gde je na zidu veliki profil u bareljefu Josipa Broza i odigrava se socijalističko venčanje uz svu onu priču koja je tada bila vrlo smešna i nimalo podsticajna, priča o tome malte ne da se čuvate polnih bolesti, kako ćete deliti imovinu u smislu vrednosti socijalizma i narodne klase, sve te gluposti.

Mladen Kalpić: – I šta ostatak filma kontaninira tu idiličnu scenu?

Lazar Stojanović: – Bio je drugi razlog. Sticajem okolnosti tu je bio jedan sjajan čovek pokojni otac Ljubiše Ristića on je bio bivši partizanski komandant i general potpukovnik i komadant pozornik logistike i pozadine. To je vrlo visoko rangirani general uopšte. FORCE (sardžnt). Mladin otac a to je poznata naša slikarka Višnja Kostić isto sjajna ličnost – on je takođe bio general. Bio je general major. A on je bio general kontraobaveštajne službe. E oni su se pojavili u civilu.-

Mladen Kalpić: – Aha! (smeh)

Lazar Stojanović: – I tu nije bilo da sam ja snimio njih u uniformi pa bi razumeo da neko može da ima hemu. Moj glavni glumac pokojni Tom Gotovac on kao snima malom a mi ekipa velikom snimamo čitavu tu svadbu i njega kako snima na koju je on došao u pratnji svoje devojke amerikanke i tako. Moje snimanje je izvedeno poluprivatno dakle ja sam pitao i njih i Ljubišu jel mogu da snimam svadbu. I to da upotrebim. Niko se od njih nije u to mešao. Sad možete misliti da je tu bilo i drugih zvanica, prijatelja mlade i mladoženje i njenog oca i oni su bili u civilu i mi nismo znali.

Mladen Kalpić: – To je ko svadbe (ćerke) Don Corleonea kad Sony razbije kameru i kaže: -God damn FBI don’t respect nothing!”

Lazar Stojanović: – Tako nekako. Sad ja moram da Vam kažem da ja uopšte nisam razmišljao na taj način a ni niko od prisutnih… Bilo je slobodno. Reč je o 70-oj godini. E onda kad je film bio zabranjen prvo su njih pritisli kako su se oni našli, i to su mi posle preneli, to je ovako jedna vojnopolicijska logika razmišljanja… Zamislite stavite vi čoveka pred sebe pa ga pitate:”Dobro kako ste se Vi našli u jednom neprijateljskom, protidržavnom filmu?” “Pa bio sam na svadbi.” “Aha. Pa dobro zašto niste kontrolisali ko Vas snima?” I tako. I onda su ih na hodnicima posebno zvali Glumci. “Zdravo glumci”. I onda oni naravno organizuju pošto su kontraobaveštajna služba da neko izvadi to parče. Onda sam često govoreći o tom problemu ukazivao na to kao vrlo zanimljiv fenomen da oni koji treba da štite Josipa Broza ne štite njega nego sebe. Oni sebe za svaki slučaj izvade odatle a on neka ide niz vodu šta da mu radimo, nemož’ se zaštititi.  I ta scena je policijski sklonjena. Ona nije cenzurisana – arogantno je oteta i vraćena je pre 3 – 4 meseca. I to je kao neko našao. Mislim znamo ko kako ali dobro.

Mladen Kalpić: -I znači kako kreće taj triler po Vas? Kako stiže do Vas da tu nešto ne štima i da ce biti problema oko filma? Jer to je kao studentski film, nije nešto bitno – neće ići u bioskope.

Lazar Stojanović: – Ne to je bio prvo dokumentarni film film koji je radio centar filmskih radnih zajednica a ja sam ga prijavio kao svoj diplomski rad.

Mladen Kalpić: -Znači može i jedno i drugo.

Lazar Stojanović: -Da, da a drugo prihvataju oni većina glumaca recimo svoje nastupe u profesionalnim predstavama. Prijavili kao diplomski rad ali ja sam tu imao povoljnu mogućnost da sam imao tehniku akademije, radnu snagu akademije i čitav niz stvari koje pojeftinjuju i pojednostavljuju proizvodnju. E sad posle se priča pretvorila u studentski film jer je s jedne strane država volela da pokaže da to baš i nije neka važna i značajna stvar a sa druge strane oni koji bi mogli da budu odgovorni što je takav projekt uopšte prošao znači u centru filmskih radnih zajednica oni su se branili time “Pa dobro to je – mi smo hteli da pomognemo pa to je jedan studentski film.” Dobro doći cemo i na to. Ovaj… Povodom te scene – uredno je končicima bio obeležen i negativ i radna kopija. Scena je izvađena i iz negativa i iz radne kopije i videli smo kad je film oslobođen pre toga niko nije znao da to nedostaje. I to oslobođen u sudskom procesu protiv države Srbije u kojem je ona bila na tuženoj strani i odbijala da to pusti.

Mladen Kalpić: – Jel postoji zapisnik oko tog oslobadjanja? Jel to dostupno?

Lazar Stojanović:- Ta dokumentacija postoji u centru film. A u vezi sa mojim krivičnim procesom na filmu to bi moralo biti ja nisam išao da gledam te stvari kod okružnog suda u Beogradu i tamo bi trebala da bude i arhiva vojnog suda kod kog sam ja prvo suđen koja pošto nema više suda treba da je prebačena tamo a u policiji šta je takodje  nisam hteo da idem da gledam u UDBi, jedno vreme se to moglo, bili su ti dosijei, znam rečeno mi je da imam debeo dosije ali je on isprecrtavan.

Mladen Kalpić: – Ovi drugi (doušnici) što se pominju.

Lazar Stojanović:- Ne bih, ja sam smatrao da bih prihvatio podlost ako bih ušao u to da ja raspredam nečija ovakva ili onakvo ili šta je to tu – ja ne razmišljam na taj način. Ali moj brat taj profesor filosofije on je iskoristio tu priliku i otišao je da pogleda svoj dosije i onda mi je on ispričao kako funkcioniše to precrtavanje. Šta se vidi šta se ne vidi. Anyway… Vaše drugo pitanje (gleda na papir s mojim upitima)

 Kako je vršena cenzura filmova u SRJ i SCG (Naročito u ratnom periodu)? Kako na samom RTS-u?  Da li postoji transparentni zvanični vid cenzure filmskog stvaralaštva u Srbiji danas i kako se on ogleda? (makar i sublimno i indirektno))

Dobro ovo smo imali – šta je cenzura. Pre svega se tiče knjiga  i nekih stvari koje nisu… Mnoge knjige u kojima se pominje Jugoslavija u kojima se neki komplikovani odnosi izmedju SFRJ i Sovjetskog Saveza pominju pa zatim neke knjige koje su bile zabranjene do ’48-me jer govore rđavo o Sovjetskom Savezu, neke veoma kritičke štampane su izmedju ’49. i ’52. ali to nije rađeno sistematski pa mnoge od njih nisu štampane nikad. U jednom (su) hijatusu, ne da su one zabranjene ali ovo publika nikad nije videla zbog toga što su eventualno bile zanimljive tada, tada su objavljene a danas više to ionako nikog ne interesuje. Mislim… Današnje viđjenje tog perioda mislim da je slično viđenju koje imate nakon buržoaske revolucije ili nakon verske revolucije u Iranu ili nakon revolucije u Sovjetskom Savezu ili na Kubi. Odjedanput nešto što je bilo ne važi više. U ovoj zemlji postoji jedan stil razmišljanja, nije samo u ovoj – vecini zemalja u tranziciji gde sam imao prilike da vidim – kod nas je to od 5. oktobra (2000.) a ovo pre kao kao neki mrak.-

Mladen Kalpić: – Uvek je tako.

Lazar Stojanović:- Ali onda imate drugu jednu školu mišljenja koja kaže u onom mraku nije bilo rata i letele su glave što znači – socijalizam je bio bolji. Pa to nisu uporedive stvari. Imate jednostavno dve episteme koje su potpuno različite, druga im je logika, i druga je vrsta problema koju mi danas imamo. Danas vi možete da imate problema sa cenzurom ukoliko tu nije reč o golotinji jer to više uopšte nije zabranjeno nego ukoliko je očigledno da  je vaš sadržaj pornografski. E onda cete dobiti jako ograničenje ko to sme da gleda – ne može mlađi od 21 godine i jedini problem koji postoji u postsocijalizmu je novac. Ako ste nešto zabrljali sa novcem prvo ćete ići u žutu štampu pa u zatvor ali cenzure nema. Ali postoji jedna mnogo opasnija cenzura koja može da vam dođe glave. Ne smete nikoga da dirnete lično. Niste mogli dirnuti Arkana ili Legiju lično a ni Slobodana Miloševica – za to je letela glava. i dan danas vi ne možete, evo imali smo slučaj s Muaremom Zukurlićem jednim tvrdokornim islamskim radikalom koji je podigao vrlo veliku prašinu oko karikature u kojoj je on bio predstavljen u odori pravoslavnog sveštenika. To je bilo veoma preterano i velika je polemika vođena oko toga da li je to lično, da li je to  lična uvreda ili uvreda vere. Sve vere su dosta osetljive na te stvari. A sad da vidimo kako bi stvar izgledala kad bi smo okrenuli sliku. Protiv Amfilohija Radovića imate vrlo mnogo karikatura, u tome je prednjačio Koraksić, ne postoji nikakvo ograničenje u pogledu predstavljanja Amfilohija Radovića pa makar i sa đavoljim roščicima. Ali sa patrijarhom Pavlom niste mogli tako da se zezate – dobili bi ste demonstracije na ulici. E to je taj fazon.

Mladen Kalpić: – Meni su u učionici (1992.-96.) u gimnaziji (“Sveti Sava” ex-“Vladimir Iljič Lenjin”) sliku patrijarha stavili mesto Titove.

Lazar Stojanović:- Jeste a pritom ne mora biti da su svi tu baš pravoslavni Srbi i tako.

Mladen Kalpić: -Naravno (da nisu).

Lazar Stojanović:-Tu znači postoji ja bih rekao nedostatna zaštita slobode govora i slobode mišljenja pa zato ljudi neće ni da rizikuju.

Mladen Kalpić: – Kad smo kod toga da Vas pitam u ono vreme kad je bila frka oko filma dal’ je postojao neki napismeni orijentir šta sme šta ne sme?

Lazar Stojanović:- Ne. Apsolutno ne. I bilo bi mnogo bolje da jeste (postojao). recimo znate u Britaniji je to bilo veoma precizno i zbog toga je recimo Makavejev morao da iz “Ljubavnog slučaja jedne PTT službenice” da seče neke scene za prikazivanje u Engleskoj jer je kod njih bilo vrlo precizno definisano.

Mladen Kalpić: – … oko golotinje.

Lazar Stojanović:- Ne, to manje više i to više Amerika. Nego ne smeju da se vide pubične dlake.

Mladen Kalpić: -E!

Lazar Stojanović:- Jednostavno ne smeju da se vide i onda nju pronose mrtvu u tom “Slučaju PTT službenice” igra jedino u tome i kad pronose  njeno telo onda se vide te pubičke dlake. To je moralo da ide napolje. To je zato što je pravilo izričito. A kod nas nije ni postojala cenzura. Prvo nije se tako zvala. Ona se tako zvala samo par godina nakon Drugog svetskog rata i posle toga je pretvorena u nešto što se zove komisija za pregled filmova i ona je imala republički karakter. Imala je republički karakter zbog toga što je kod nas postojala po ugledu na Sovjetski Savez koja je kasnije i došla glave Jugoslaviji – pa i Sovjetskom Savezu ta jedna pretpostavljena simbolična nezavisnost federalnih jedinica koja je bila zapisana i nije i nije postojala u praksi.

Mladen Kalpić: – Ja sam čuo da je u Bosni bila najveća ta cenzura.

Lazar Stojanović: – Jeste. Jeste ali to je bilo zbog toga što je Bosna bila posle Kosova mesto najvece političke represije u tadašnjoj Jugoslaviji i to veoma zbog te vrlo delikatne međuverske i međunacionalne strukture u kojoj se komunistička partija pojavljivala kao arbitar koji treba da se umili Josipu Brozu a pri tome je za njih istovremeno ta Bosna bila simbol jugoslovenskog jedinstva. Srpsko-hrvatski problemi su izbijali u talasima i vraćali se na normalu a Bosanski su jednostavno…

Mladen Kalpić: -Tinjali.

Lazar Stojanović:-…podgrevani uvek. Progon je uvek bio dvostruko žešci na drugim mestima i jedini prostor u Jugoslaviji koji je bio gori od Bosne za to je Kosovo. Ostalo je bilo manje više normalno s tim što je Slovenija imala najmanje takvih slučajeva. Komisije za pregled filmova?

Mladen Kalpić:-Da, da.

Lazar Stojanović:– One su ’56-te godine kad je Staljin umro od ’53.-’56. se razvijala teorija samoupravljanja i onda su to bila samoupravna tela to je u stvari bilo u sklopu funkcionisanja takozvanog socijalističkog saveza radnih naroda. Jel’ ste možda imali prilike da čitate knjigu Koštunice i Čavoškog o gušenju demokratije u posleratnom Beogradu?

Mladen Kalpić: -Jesam al sam je izbegao. Nešto ih ne podnosim.

Lazar Stojanović:– To je prva disidentska knjiga u Beogradu i uza sve rezerve koje ja takodje imam prema političkim i ideološkim pozicijama tih ljudi u toj knjizi toga nema.

Mladen Kalpić: – Mhm?

Lazar Stojanović:– To je urađeno u sklopu projekta koji je vodio Nebojša Popov i to pokazuje kako su posle Drugog Svetskog rata u Jugoslaviji gušene političke partije koje nisu mogle da budu progonjene kao neprijateljske jer su se borile na strani partizana dakle ne sa četnicima nego baš na strani partizana. Izmedju ostalih najjača tu je bila partija Ljube Davidovica, njegovih demokrata. E oni su njih simbolično držali predstavljene u skupštini jedno dve tri godine a zatim su ih sve uvili u takozvani savez radnog naroda koji je nekakav pandan partiji a zatim to više nije bio pandan komunističkoj partiji nego glasačka mašina. Ona je služila da isturi delegate u delegatskom sistemu. Mi kažemo narod bira delegate, poslanike u skupštini, predsednik ne narod bira. E u sklopu toga je delovala i cenzura medjutim onda bi u cenzuru udruženje književnika dalo jednog čoveka, opštine po jednog čoveka, partijski komitet dva čoveka, jedan filmski kritičar, to su komisije od 20-30 ljudi koji znaju šta im je posao i medju kojima ima nekoliko tvrdokornih ali čija reč se više sluša kao što je Milutin Čolic i nekih ljudi koji su tu više ono – volim da dodjem da gledam filmove jer se tamo gledaju raznorazni filmovi. Tako da zbog jedne Vaše koleginice, zahvaljujuci jednoj Vašoj koleginici  Zdenkli Aćin koja je posle postala poznata novinarka inače kod nas diplomirala filosofiju i moj brat i ja smo stalno upadali na te komisije za pregled filmova i gledali razne filmove. Samo je trebalo da znate i da vas niko na vratima ne zaustavi inače to nije nikakva super tajna stvar nema tu ničeg. E kad oni treba da razgovaraju oni se povuku, ponesu film odu u sobu tamo nešto većaju i kažu može i potpišu to se zvalo karton cenzure. Potpišu da film može da ide.-

Mladen Kalpić: – A ko supervizuje supervizore?

Lazar Stojanović:– Pa niko. Ako naprave grešku ona ih smene. Ali uvek unutra  imate 2-3 čoveka iz partijskog komiteta, koji znaju… Mislim jednom članu udruženja književnika koji sedi tu ne može da se desi ništa ma kakvu odluku donese. Sekretaru – može.- A osim toga on je taj koji zna instrukcije ako postoji neka instrukcija data. E sad tu su postojale stvari  koje su nezamislive. Dakle niko bar u komisiji za pregled filma ne bi imao recimo ideju da pusti u stranom filmu, strani filmovi su najčešce zabranjivani, naši vrlo retko, čim ima nešto nezgodno kao taj James Bond.

Mladen Kalpić: -James Bond. Da.

Lazar Stojanović:-Pa da. Onda čim je nešto protiv Sovjetskog Saveza. Čim ima bilo kakvog pominjanja Josipa Broza osim u kontekstu koji (ni)je svetački i herojski. Čim ima nešto što sugeriše bilo kakvu sumnju u vlast radničke klase jer ona je bila kanonizovana. Ona nije postojala. Radnička klasa nije bila uopšte na vlasti ni na koji način ali se to tako govorilo. E sad čim postoji nešto što dovodi to u sumnju ne bi mogla proci pohvala tih. U filmu ne bi mogla proci čak pominjanja a kamo li pohvala tih patentiranih neprijatelja  – to su uglavnom bili originalni neprijatelji ili derivati neprijatelja iz drugog svetskog rata.

Mladen Kalpić: -A kad ustvari popušta ta stega pošto ja gledam u onim komedijama Mice Miloševica i ono (Stanko) Crnobrnja što je radio sa (Lepom) Brenom bilo je tu dosta subverzivnih stvari koje su prilično eksplicitne i niko to nije… Recimo Kusturica ima toga da ne nabrajam. Ima svašta.

Lazar Stojanović:-Apsolutno je tako. Smatra se da je to naivno i… Pa ovako. Ta stvar popušta od 65-te godine posle tog govora u Splitu, a to odmrzavanje počinje da biva bujicom odmah posle smenjivanja Rankovica 66-te. I to se odmah vidi po filmovima prvo iz kluba Beograd a i nekim profesionalnim filmovima to su filmovi Makavejeva, Žike Pavlovica, Saše Petrovica, Kokana Rakonjca – u to vreme je bio još živ, Miće Popovica čiji su filmovi bili najkomplikovaniji za cenzuru jer su… Oni nisu rehabilitovali četništvo al su ukazivali na to da priče nisu baš isključivo partizanske.

Mladen Kalpić: -Da kao Matrix, kao  “Klopka za Generala” koja može da se čita sa obe strane.

Lazar Stojanović:– Onda nastaje film “Delije” koji je glat zabranjen odmah ali ne sudski nego je sklonjen – prosto bunkerisan. To je film “Delije” o dvojici partizana ubica. Znate svaka politika, svaka partija, svaka ideologija ima svoje ubice, svaka demokratija ima svoje službe za prljave poslove i on je prosto napravio film o dvojici partizana za prljave poslove.-

Mladen Kalpić:-(Leon)”Professional”-ci.

Lazar Stojanović:-Tako je. A drugi problem je imao recimo naš odličan autor Đorđe Kadijević pre svega sa filmom “Praznik” gde je otprilike pokazao da u ratu postoji neka druga strana koja je stradala. I ovaj Mića Popović i Kadijević su bili recimo sa te strane. Čak je i pravoverni pošten nimalo pokvaren čovek Puriša Đorđevic imao problema sa nekim svojim filmovima jer iako su to bile poetske obrade nekih stvari kao što je “Devojka”, “Most”, “Jutro” – nisu bili svi pravoverni komunistički kadrovi sigurni da je to ispravno predstavljanje  Drugog Svetskog rata  jer nije sve bilo tako poetično “ti si tu zataškao krv (suze) i znoj”. Medjutim on je čovek došao  na film po zadatku. On je bio mlad partizan, bio je bezbednjak, postao je novinar i dalje je ostao u službi bezbednosti. Onda su ga oni pitali šta hoće da radi, on je rekao “ja hoću da se bavim filmom” onda je otišao u Dunav film postao… Što je znate legitimno. U jednom oslobodilačkom pokretu ako ste vi služba bezbednosti vi ste elita.

Mladen Kalpić: -James Bond.

Lazar Stojanović: – Jeste. Ali s druge strane vidim da neki ljudi bez obzira na političke promene misle da su svi prljavi poslovi koji se urade u toj sintagmi ispravni. Na primer za mene je šokantno da Jovo Kapičic može da objavi memoare i kaže: “Ja sam bio Bog” i da je… To je sve urađeno i to su zločini. Mislim za to nije potrebno političko opredeljenje za to je potrebna pravosnažna akcija. I to je vrsta zločina koja ne zastareva. Kod nas ni jedan od takvih zločina nije raščišcen. Posle Drugog svetskog rata su raščišćavani pa čak i egzemplarno mimo zakona su suđeni i kažnjavani zločini kvislinga. Zločini partizana nikad nisu došli na red i kako stvari stoje neće ni doći. A zločini režima posle Drugog svetskog rata o njima ni dan danas niko ne sme da postavi pitanje zbog toga što postoji iako se Jugoslavija raspala jedan jak kontinuitet u državama naslednicama bez obzira koliko one u jednom momentu uzimale, i to je obično prvi momenat posle samostalnosti, uzimale oblike nacionalnih država – čak vrlo desničarskih nacionalnih režima, polako se vraca klatno, ide u centar i sve one snage, svi koji su živi i koji su svoje male imetke i svoj autoritet stekli u prethodnom režimu nastavljaju da ga koriste i niko ništa ne želi da ispituje. U tome je to kako bih rekao prokletstvo crnog filma što je on imao potrebu da ispituje.

Mladen Kalpić: -Aha.

Lazar Stojanović: -Bilo da li je reč o tome da li je osim partizana bilo nekih drugih ljudi koji su se borili, bilo da li su svi autoriteti baš stvarno veliki politički autoriteti ili su to obični ponekad smešni ljudi. Ili recimo kad pogledate filmove Makavejeva – da li je radnička klasa baš stvarno na vlasti. Makavejev i Žilnik imaju tu temu stalno. Oni pokazuju da  radnička klasa nije na vlasti a ima ogroman politički potencijal.  Žika Pavlovic je govorio o mračnoj strani naše socijalističke duše, u velikoj meri je to radio i Joca Jovanovic i tako svako je imao po neki ugao.-

Mladen Kalpić: -A kako ste Vi uspeli da najviše nagrabusite od svih njih? To mi je misterija.

Lazar Stojanović: -Pa ja sam to već radio nekoliko godina pre toga, osim toga… (pauza) Ako se sukobljavate s protivnikom koga imate priliku da udarite samo jednom onda gađate ga u glavu, ne gađate ga u nogu i drugo ovaj, većina ljudi je imala jednu vrstu izlaza i jednu vrstu alibija naime “nisam ja ovo hteo da kažem nego sam ja hteo da ukažem na neke negativne pojave koje bi naše socijalističko društvo.

Mladen Kalpić: -…kad bi se to dešavalo.-

Lazar Stojanović: – Ili recimo to Žika Pavlovic “ja govorim o nekim psihološkim…”

Mladen Kalpić: -Kad je tako kreativno ne eksplicitno onda ko da je kodirano.

Lazar Stojanović: – Sad ce Vam biti jasnije kad Vam kažem šta sam radio pre toga.

Mladen Kalpić: – Ja sam čuo neki film “Podmladak” koji je finansirao SOJ.

Lazar Stojanović: -Da. On mi je otet. Nema ga ali je to bila… Ja sam i tada i sada bio ponosan na producentsku strategiju u tom filmu. To je napraviti film protiv režima  i to njegovim parama – za njegov praznik. To sam uradio zajedno sa Tomom Gotovcem. Međutim to je izgledalo (ovaj)… Ja sam i tada i sada po uverenjima bio liberter. Tada sam govorio anarhista a onda je ta stvar dobila neke konotacije koje meni nisu prihvatljive. Jedna od njih je da su to neki teroristički elementi koji su se već krajem ’60-ih godina tu pojavili za koje smatram da su neprihvatljiva politika i da su krivična dela koja treba goniti a tu bi za mene  važniji aspekt toga i zbog toga upotrebljavam izraz liberter a ne anarhista jer odnos prema institucijama – većina revolucija komunističkih i anarhističkih pokreta prvo su sebi u zadatak stavljale rušenje institucija da bi sazidale neke drukčije i nove. Čak u slučaju komunističke revolucije ubijanje takozvanih staromodnih ljudi da bi smo mi napravili nekog novoga čoveka. I to ide još od Ruske revolucije, još od Francuske buržoaske revolucije, od Pariske Komune sve do Kubanske revolucije.

Mladen Kalpić: – Vi baš imate u filmu onaj insert kad Tito govori preko televizora pa kaže da “bez ljudi mi ne možemo  da pravimo nove objekte.”

Lazar Stojanović: -Jeste to je on rekao… ja sam smatrao da to dosta govori o njemu zato sam to i izvuko. Ja možda nisam revolucionar, naime mislim da je ogroman ljudski rad i mnogo slojeva vrednosti koji su uloženi u institucije i to u različite oblike institucionalnih sistema u različitim društvima, predstavljaju vrednost koju na neki način treba osvojiti i preimenovati, preusmeriti, treba je socijalizovati ako je to moguće a ne ukinuti je. Drastičan primer za to je ukidanje trgovine u Sovjetskom Savezu nakon revolucije. Ako neko ne razume da je privreda bez trgovine nemoguća i da ce osiromašiti, zatim drastičan primer za to je ukidanje privatnih poseda (u SSSR) kolhozi i solhozi sa nadom da ćemo mi time mobilisati ljude da oni sa svojom klasnom svešću proizvode još bolje nego u sopstvenom interesu. I ono što kao Amerikanac mogu samo da se smejem – to je da neko ukine berzu. Pa ko onda vrši promet? Kako vrednosni papiri imaju vrednost ako nemate berzu? Koji papiri imaju tu vrednost? I onda isto kao što u Islamskim državama  nema kamate pošto im islam zabranjuje interes, e onda oni kad posluju prema Zapadu onda oni imaju razne mehanizme kako se to nadoknađuje i kompenzira a kad posluju među sobom onda to nemaju. E sad tako smo i mi poslovali u (SEV-u) tom sistemu to je taj istočni blok ekonomske zajednice sa kojom je SFRJ imala partnerske odnose ali nije bila član. Tu je postojala jedna razmena znači nije sa drugima ne trgujemo  nego pet televizora za 1 automobil, 20 cipela za 100 kila hleba I tako. I te liste se utvrđuju godinu dana unapred  i onda (u skladu dobijete gros plan) da država odluči šta se proizvodi  to ne može da se menja i onda dodjete u situaciju  sa takvim odnosom prema ekonomiji … Poznato je da su ruski automobili bili neobično teški, uvek su bili neprirodno teški za ono što vam oni mogu od performansi da ti ponude. A onda se proizvodnja obračunavala  prema utrošku materijala i onda su oni davali po pola milimetra deblji lim samo da ga utroše. Dolazite u situacije da…-

Mladen Kalpić: -Kod sudara…

Lazar Stojanović: – Ako neko pravi lonce  onda vi možete pošto se to malo i krade u samom tom mestu da kupite lonac u pola cene 10 kilometara u krugu od te fabrike po toj ceni a dalje od toga ga nema. Cena je utisnuta na loncu. Ja sam imao filmsku kameru na kojoj je bila utisnuta cena u rubljama i kopjekama i sad to neko mora da donese. Kad sam se peo na Triglav u svoje vreme mi smo takođe imali socijalističku privredu ali je kisela voda na Triglavu bila četiri puta skuplja nego dole ispod jer je neko morao to da donese. Boljka Sovjetskog Saveza a i Kine, mnogo godina i Jugoslavije posle rata bila je u tome što je: Cena ista – trgovine nema. I onda zašto bi ja ovo odneo 100 kilometara dalje i imao trošak i znači i gubitak ako to prodam. E sad je sve bila jedna užasna digresija ali to su neke stvari zbog kojih ja kao liberter nisam za rušenje takvih ustanova i zbog toga što mislim da je berza prirodan oblik razmene vrednosti, naravno to treba da nadziru svi zainteresovani društveni faktori ali to je odnos razmene vrednosti. Onda nisam ni antikapitalista ni revolucionar u smislu rušenja ustava. Tako da ako gledate moje filmske, književne i pozorišne proizvode onda možete da vidite da nema zalaganja za rušenje.

Mladen Kalpić: – A kako su Vas oni osudili? Baš kao takvog rušitelja.

Lazar Stojanović: – Ali rušilački u odnosu na vlast radničke klase sa kojom ja nemam apsolutno ništa.

Mladen Kalpić: – Jel to bilo direktno za to presuda il je bilo (za) nešto drugo?

Lazar Stojanović: – Nije presuda je za delo koje ne postoji u krivičnom zakonu a tada je bilo najpopularnije delo. To je krivično delo neprijateljske propagande. Ona u svom prvom članu po kom sam ja suđen, drugi član je vi ono nešto antidržavne letke šta ja znam, ali taj prvi član je zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političke stvarnosti. Sad prvo šta je društveno-politička stvarnost? Pa tako daleko i filosofski niko nije ni ozbiljno prilazio. Polazilo se od toga da se to zna.

Mladen Kalpić: -Znanje je opravdano istinito verovanje.

Lazar Stojanović: -Tad počinje ono što je najdelikatnije i što je ne samo meni nego mnogim koji su suđeni po tom članu nije postojala mogucnost odbrane to je “zlonamerno” i “neistinito”. Zla namera oni smatraju da je imam ja nalazim da je nemam. Ja sam tad tvrdio da ja nemam tu nikakvu zlu nameru. Ja imam tu neke stvari za koje hoću da otkrijem da su defektne, pa to je dobra a ne zla namera. E sada dolazi ono najdelikatnije što je njima bilo delikatnije to je “neistinito” prikazivanje društveno-političkih prilika. Kad neko napiše članak u novinama, esej, uopšte kad nešto prikazuje pa onda možemo da raspravljamo o tome šta je istina a šta nije istina u toj stvari mada je to najčešće ekspertsko pitanje koje takođe podleže raznim semantičkim ocenama. Međutim oni su sebi uvek kao država uzimali pravo arbitra dakle on određuje šta je istina. A kad imamo posla sa nečim što nije novinski jezik onda oni da bi udovoljili tome imaju smešne formulacije kao što je: “I onda se Gotovac smeje govoru Josipa Broza što je do krajnjih granica zlonamerno i neistinito.” I ja na to:”Pa da moj glumac se verovatno smeje zlonamerno što ne znači da sam ja zlonameran mi ovde ne dokazujemo zlonamernost njegovu nego moju. Drugo doista sa svim svojim studijem psihologije ne bi znao šta je to neistinito smejanje. Vi hocete da kažete da se on neiskreno smeje? Ja mislim da se on iskreno smeje. I sve vreme su imali taj jedan..

Mladen Kalpić: – A recimo na (pesmu u filmu)  “Lili Marlen”? Jel su to pominjali?

Lazar Stojanović: -Ne. Oni su gledali, uzeli ali to sam ja već imao u jednoj presudi kao urednik Vidika dve godine pre.

Mladen Kalpić: – Ali Kusturica isto to koristi u “Undergroundu” i istu pesmu (i verziju)  i to ne Marlene Ditrih i to ne na engleskom. Znači neke stvari postaju mejn strim vrlo brzo (ovde).

Lazar Stojanović: -To je Zara Leander. I to je bio Zender Belgrad. Zender Belgrad je bio nemačka radio stanica u sadašnjem Radio Beogradu. I ta pesma je stalno puštana na toj Zender Belgrad a to znači Odašiljač Beograd.

Mladen Kalpic: -Da, da…

Lazar Stojanović: – I onda je to bilo vrlo popularno medju američkim i britanskim pilotima kad su dolazili da bombarduju. i u stvari prema jačini tog signala su se orijentisali i onda je bilo uvek ono idemo na Lili Marlen. Međutim generalno oni (na sudu) jesu poistovećivanje socijalizma i nacizma uzeli kao kao element krivičnog dela, s tim što nisu mogli da kažu da je to poistovećivanje nego su rekli da je to pravljeno tako da ne može da se vidi razlika.-….

Mladen Kalpic: – Jel’ su se bunili za seks u filmu recimo?-….

Lazar Stojanovic: -Ne.-….

Mladen Kalpic: -Navodno je to kod Makavejeva bio najveci problem.-….

Lazar Stojanovic: -Zato što on drugi nije imao.- ….

Mladen Kalpic: (kroz smeh) –Dobro.-….

Lazar Stojanovic: (kroz smeh) –Ovaaj…Ideja je bila oni su za uvredu lika i dela oni mene nisu hteli da sude zato što im je to nekako neprimereno i neprilično. U stvari je to ideološka stvar i to mora ozbiljnije da se tretira i nije to vezano samo za tu ličnost ali su insistirali na tome da je film napad na tekovine revolucije od kojih je najveća tekovina Drug Tito.-….

Mladen Kalpic: -Aha.-….

Lazar Stojanovic: -Pa sam ja isto morao u žalbama s tim da kažem “On nije tekovina revolucije (smeh) mislim on je ovako…” Ali oni su pošli od onoga:….

Šta je nama naša borba dala….

Dala nam je Tita za maršala…..

On je valjda tekovina revolucije.-….

Mladen Kalpic: -Demijurg.-….

Lazar Stojanovic: -Tako da je bilo tu komičnih obrta i nikad nisam znao kolka mi je robija jer ja sam se žalio a oni su podizali.-….

Mladen Kalpic: -Ja sam čuo dve.-….

Lazar Stojanovic: -Tri godine.-….

Mladen Kalpic: -Produžili su?-….

Lazar Stojanovic: -Na žalbu, žalili smo se i tužilac i ja. Njegova je uvažena moja nije i… Tako da je to na kraju bilo tri godine ali to ćemo detaljnije kad dodjemo. Vi imate pitanje u vezi sa vojskom i sa incidentom tamo.-….

Mladen Kalpic: -Da.-….(to je bilo sedmo pitanje:)  7. D. Zupanc mi je u nedavnom intervjuu izjavio:” L.Stojanovićev film ne bi nikad izašao na videlo da ovaj nije napravio sranje za vreme služenja JNA. ” Da li je to istina i ako da o kakvom je to “sranju” u JNA bila reč? 🙂 -Da zato što Zupanc kaže da ste to isprovocirali tamo, da ne bi bilo nešto da nije bilo sa vojskom tamo.-

Lazar Stojanovic: -Jeste. U stvari… Pa tačno je. Ali tačno je znate da ja imam listu od 50 takvih stvari tako da mislim da je to isprovociralo  Titovo pismo a ne moje ponašanje.-

Mladen Kalpic: – Ne nego gledam sama presuda. Jel to presuda na film? Ili presuda na Vas kao ličnost (sveukupno i van filma)?-

Lazar Stojanovic: – Prva presuda je u vojsci za delo neprijateljske propagande koje je obuhvatalo i film. Pa su ga onda izbacili. Ma jedna pravna mahinacija koju ću Vam kasnije objasniti nego ipak da vidimo da prođemo kroz pitanja.- Dakle ovo je bila regulativa. (Čita moje pitanje:)”Da li mislite da su Srbi u socijalnoetničkom smislu skloni autocenzuri?” Ne postoji takav narod. –

Mladen Kalpic: – Ne nego sam se iznenadio to kad sam našao kod Savkovića da su oni sami… Nacisti su im rekli da popuste!-

Lazar Stojanovic: – A to da. Ali ovaj postoji, postoje sredine koje su iz raznih razloga manje ili više konzervativne i koje se lakše upravljaju prema direktivama ili se manje upravljaju prema direktivama, buntovniji su ili… A to ne mislim da je to u karakteru vec u kulturi.-

Mladen Kalpic: -Da, da, da.-

Lazar Stojanovic: – I postoje neke kulture koje su borbenije od drugih i neke koje su u suštini  u najvećoj meri sa njihovom istorijom. I ko god da odraste u takvoj kulturi bez obzira koje je boje kože, koje je krvi on će odrastati na taj način… Znači ako čovek odraste u Holandiji i verovatno neće biti sklon da se tuče na ulici a ako odraste u Johanesburgu onda bogami hoće bez obzira ko je – znači Holandjanin će se tući na ulici a recimo Bur koji odraste u Holandiji neće se tući na ulici.-

Mladen Kalpic: -Da, tad je ministarstvo vera iskoristilo priliku pa je još rigoroznije cenzurisalo te filmove, a Nemci su očekivali da vrše propagandu kroz te filmove i onda su ih ovi blokirali.-

Lazar Stojanovic: – To je tačno ali tu postoji i jedan interes koji može da se pretpostavi kod tog ministarstva vera a to je da oni u tome vide odličnu priliku za promociju nekih svojih konzervativnih vrednosti. I nešto slično recimo u ovim poslednjim ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije – mnogi ulogu verskih faktora gledaju jednostavno kao zločinačku ulogu i kao nešto u šta  su se oni upleli a nije trebalo. Slično smo imali kod konfesija za vreme Drugog Svetskog rata… A ja sam skloniji tome da mislim bez obzira što nema nikakve sumnje o njihovom saučestvovanju u zločinima te vrste, da je njihov motiv bio pametniji od tog. Naime da su tu oni videli šansu za nekakvu promociju svoje organizacije i za stvarnu propagandu onoga za šta se stalno zalažu a to su konzervativne ideje. Uopšte postoji, ovaj, u umetničkoj kritici ali i političkoj kritici jedan običaj da se da bi se što bolje obračunali s protivnikom ili pojavom koju hoćemo da kritikujemo da ga uzimamo u njenoj najglupljoj, najružnijoj, najslabijoj varijanti. A to je metodološki neispravno jer ako vi jednu stvar možete da pobijate u njenim glavnim argumentima onda ostalima ne treba ni da se bavite.-

Mladen Kalpic: -Da.-

Lazar Stojanovic: – A to je tako kod nas. (Čita moje pitanje parafrazirajuci ga:) ”Uredbom od 13. 44-te počinje cenzura” dobro to smo rekli da postoji komisija za pregled filmova. Ali znate kad neko upravlja vašim mozgom. Kada nešto ne smete ni da sanjate, kad nešto ni pijan ne smete da kažete jer vas uhapse kad to kažete pijan, e onda pazite šta radite kao član komisije za pregled filmova. Još nešto… Komisija za pregled filmova ustrojena je potpuno kao takozvani saveti u raznim preduzećima na primer izdavačkim kućama, ima istu funkciju. Na Radio Beogradu, na televiziji i tu  imate predstavnike raznoraznih struktura i to funkcioniše jednako tako da cenzura… Mi smo je zvali cenzura jer je to cenzura samo tako niste…(Gleda sedmo pitanje )”Zupanc mi je govorio o JNA”….-

Mladen Kalpic: -Da.-

Lazar Stojanovic: – Vidite, ovaj… Ja sam u JNA došao kao potpuno obeležen čovek. Naime…-

Mladen Kalpic: -Zbog filmova?-

Lazar Stojanovic: – Ne, raznih stvari. Ja sam bio jedan od lidera studentskog pokreta ’68. Vodio sam fakultet, jedno vreme čitavu umetničku akademiju. Zatim bio sam urednik u listu “Student”.-

Mladen Kalpic: – Ja sam bio u redakciji “Studenta” posle 5. oktobra.-

Lazar Stojanovic: – Super. E pa tada sam napravio prvi incident koji me je doveo u tet-a-tet sukob s vlašću koji onako zamalo nije završio hapšenjem. Posle je bilo više ostalih. Ja sam -’48. je bio taj I.B. u jesena a ja sam u jesen ’68. godine napisao pošto sam se dosta bavio tom satirom, voleo sam humor i tako, napisao sam jedan kratak tekst koji se zove “Pismo mladim goranima – Napred u pošumljavanje otoka”! I onda je to bilo “razni otoci koje imamo su…-

Mladen Kalpic: – Goli.-

Lazar Stojanovic: -Mi ne možemo da dozvolimo takvo i tako i to pošto mi nismo slali nikom tekstove da gleda to u štampariji nego su oni imali te svoje kerbere koji imaju svoje doušnike u štampariji…-

Mladen Kalpic: -Uvek pola redakcije radi za policiju. To je uvek bilo i kad sam ja bio (tekstovi su čak potpisivani pseudomimom D.B.) a kamo li…-

Lazar Stojanovic: -Samo što sam ja urednik, ja to odnesem u štampariju i to izađe. I to pukne kao bomba. Oni ne uspeju da zabrane novinu to plane  za 2-3 sata jer ljudi kažu jedni drugima:”Jel’ si video ono” i sada rehabilitacija Golog Otoka ’68. godine to vam je jedan od tih najcrnjih zločina. To se nije pominjalo. I onda policijsko saslušanje (šapatom) partijsko saslušanje, upadanje u redakciju “ko je ovde znao” “šta se time htelo” da li ja imam nekog I-Beovca, ko me nagovorio, šta je bilo, levo-desno i tako da neko ko je bio pametniji, u prvom momentu, tako da iza mene još stoji studentski pokret, ne bi bilo zgodno da me ‘apse, a sa druge strane stvar je izašla, pročitana je “mi možemo samo sami sebi gore da učinimo ako budemo bilo kakav komentar davali na to”… I to prosto pukne i ostane kao skandal i podigne “Student” u dupli tiraž vec sledeći broj. Dobro onda sam ja radio razne stvari tu imao sam druge razne probleme tu al onda sam kao glavni urednik “Vidika” objavio jedan broj i tu počinje nešto što sam ja zapazio i što sam posle sistematski u raznim oblicima rada i u “Plastičnom Isusu” provukao (i tako) To je ta strukturna sličnost na koju sam ja želeo da ukažem izmedju nacional-socijalizma i komunističkog socijalizma. I ona nije samo u metodima, tehnikama ili rezultatima… Nego ona dovodi do niskih slojeva do propagandnog diskursa istih poteza kulturno-političkih, pravnih pa političkih i međunarodnih. I da bih to dokazao govorim Vam o zemlji u kojoj “Mein Kampf” nije smeo da izadje. To je bilo cenzurisano. To ne može.-

Mladen Kalpic:-Čak i sad u gradskoj biblioteci jedini primerak Mein Kampfa koji imaju je na nemačkom goticom pisan.-

Lazar Stojanovic: -Pa to je smešno.-

Mladen Kalpic:-Pa eto.-

Lazar Stojanovic: -To je stvarno, da, da te idiosinkrazije kojima ljudi vole da neguju svoj skotom pre no što saznaju nešto o nekoj stvari. I onda znate nacional-socijalistička partija oni su u svojim tekstovima sebe zvali Partija sa velikim “P” tako i mi svoju. Onda je Tito bio poznat po jednoj floskuli kada je nešto kritikovao pravosuđe rekao “Pa oni se drže zakona…-

Mladen Kalpic:-Ne treba da se drže zakona ko pijan plota.-

Lazar Stojanovic: -…ko pijan plota”. A znate Gebels je imao tu istu rečenicu. Naše sudije moraju da vode računa o nacionalnom interesu nego o tome što piše u zakonu.-

Mladen Kalpic:-Free style jazz.-

Lazar Stojanovic: -Pa da, onda recimo njihova pravila o radu njihovih dopisnika iz Španskog gradjanskog rata. Opet Gebelsov dopis kaže:”Tamo odlaze naši najbolji ljudi da izveštavaju i mi ni na koji način ne dovodimo u sumnju njihova mišljenja ili način njihovog izveštavanja, nego oni su suviše u toj stvari, oni su zaslepljeni, oni ne mogu da vide kontekst u koji to pripada tako da mi dobijemo to što oni napišu pa ga mi stavimo u takav kontekst” što se radilo i u našim novinama. To bi vam svaki urednik državnog, javnog glasila, sada dobro tu postoji gomila tog jednog materijala koji se tiče kulturne politike, pravosuđa i (ovaj) propagande i socijalne politike ali tada postoji jedna stvar koja se vidi odmah. Čitava prva stranica je poštanska marka sa Hitlerovim likom u profilu u vreme kad postoji identična poštanska marka sa likom (Josipa Broza) za koju smo se mi studenti zezali da svako ko hoće da pošalje pismo mora Titu da liže pozadinu. Morala je da se zalepi na pismo. Tu sličnost niste mogli izbeci. Hitlerovu marku niko nije video 40 godina , a ovde odjednom tras profil sve isto kao Tito a unutra friz od 78 sličica proizvoda Gebelsove propagande koje takodje niko nije nigde pokazivao gde on otvara mostove, miluje decu po glavi, ima svoga psa, pa je zagledan u budućnost, obilazi radnike, fabrike (pa mu aplaudiraju) i ja sam birao pošto je i dizajn bio moj slike koje su bile ono što se može u listu “Politika” ili “Borba” videti uvek sa Titom. I to naravno oni zabrane odma’ konfiskuju tras tu odlučuju o zabrani i ja kao glavni urednik…-

Mladen Kalpic:-To sad pričate za “Vidike” (ne za “Student”) da, da…-

Lazar Stojanovic: -I tužilac traži da se protiv mene pokrene postupak a Srđa Popovic koji me je branio kaže “Molim Vas otac ovoga mladoga čoveka bio je u koncentracionom logoru jer vi mislite da bi on doista podržavao nacizam…” Jer tužilac je otprilike to “ovo je propaganda nacizma – I oni su ljudi” i na kraju je ostalo na zabrani mada je meni to uvek ostalo zabeleženo crvenim (slovima) zabranjeno je zbog toga što nije napravljena jasna razlika izmedju nacizma i socijalizma.-

Mladen Kalpic:-Znači napravili ste kolaž kao značenjsku strukturu u kojoj se ta diferencijalna granica (u aksiološkom goblenu) gubi.-

Lazar Stojanovic: -Da, onda smo napravili taj film “Zdrav podmladak” koji je takodje pokazan na FEST-u pa je posle toga odmah sklonjen, a posle pri pretresu (otet) oduzet i nikad mu više nismo ušli u trag, mada ga je lako rekonstruisati – to je kolaž iz domaćih igranih filmova. Dolazi nama ’69. godine delegacija gradskog komiteta i univerzitetskog komiteta na pomirenje jer mi smo pobunjeni studenti pa kao da vidimo šta se tu može uraditi i tako. I oni kažu “pa dobro vi tu radite razne stvari umesto da se malo manje bavite tim negativnim stvarima u našem društvu mi bi smo mogli na nečem i da sarađujemo evo sad je 50-godina Partije i 40 godina SKOJ-a mi bi smo mogli da to obeležimo možda vi imate neke talentovane mlade ljude mi bi imali neka sredstva” i tako. I završe oni to i svi na Akademiji – fuj. Čekaj nije “fuj” ako tu ima para ajde mi da se dogovorimo. Jel bi bio neko zainteresovan? Neće niko. Ja kažem”ja mislim da mogu da se snađem s tim” i predložim im scenario. I film je 100 posto po scenariju. To je(st) da mi izaberemo iz raznih starih domaćih igranih filmova scene koje slave ilegalan rad partije i SKOJ-a, radne akcije, raščišćavanje sa neprijateljem za vreme rata i odmah posle rata i to je put kojim otprilike kako sam ja rekao. I oni kažu “DA”. To, ovo je dobro. Jedino što oni zaborave da je to posle 40 godina užasno smešno i da se vidi da je propaganda. Čak i neki balet “Živjela mladost” iz ’43.-

Mladen Kalpic:-To ko u “Slavici” (Vjekoslava Africa) “Rusi sleteli na VIS!” Neke potpuno istorijski neplauzibilne stvari.-

Lazar Stojanovic: -I sad krenemo Tom Gotovac i ja izvadimo to, upakujemo i oni kao sve ono “Hmm malo to čudno izgleda” al dobro mi ne bi smo to prikazivali na svojoj proslavi” pa mi kažemo “jel’ možemo mi to da prikazujemo na specijalnom programu na FEST-u?” “Pa to može – to je za filmofile.” I to onda bude sa dosta uspeha – jedina stvar koja je prikazana na 2 FEST-a. Na prvom i na drugom. U tom specijalnom programu. Ali to je isto bila priča o nacizmu i socijalizmu. To izgleda isto kao Leni Riefenstahl. Takve scene su izabrane. Sad ja dolazim u vojsku s tim. I naša ljubav traje 15 dana u vr’ glave 20. U tih 15 dana desi se Karađorđevo. Znači ja dolazim nekog možda 15-tog novembra a Karađorđevo je nekog 21 ili 25. novembra, smenjivanje ovih hrvatskih liberalnih nacionalista, i mi tu bog zna kako ono materijali sve se to radi ja još uvek super ono intelektualac, sve me tapšu po ramenu “koristiceš ti nama ti si pismen čovek” i tako dalje kad odjednom jedno mesec dana posle toga potpuno se promeni i ja vidim da su stigli papiri iz Beograda i vidim da su oko mene doušnici i da se daju zadaci koji su nezgodni, da… Mislim ono to vidite a osim toga je garda zato su me i poslali tamo u gardu nego su papiri stigli… Pokojni Ljubišin otac koji je bio komandant tih auto jedinica te pozadine i on mi je rekao ako hoću da budem šofer staviće me u neko Valjevo da završim to i onda se vratim u Beograd da vozim nekog, njega kao vojni… I ja odem u vojni odsek moj otac pokojni je bio vojni lekar i dođem tamo i kažem eto ja bih tu auto-jedinicu u Valjevu…”Ne možete”. “Znate ja mislim da Vas je zvao general Ristić i rekao…” “Pa ne, šta će Vam to pa to su krševi, pa to su neki grozni kamioni, pa ne nemojte to da radite, evo imamo jako lepo mesto za Vas”, ne govori ni šta je “Pa tamo ćete Vi da radite u klubu to je jedan lep centar to je moderno tu cete imati mnogo bolje društvo…” Ja kažem “pa dobro meni je 27 godina ja bi radije da vozim.” “Ne, ne pa to ne može.” Dobro. Odem ja kući, obuče se moj otac tada već penzioner obuče uniformu ode on u vojni odsek pošto je on bio pukovnik i kaže, još je i poznavao te ljude tamo, i nešto tamo je kad je bila regrutacija, i kaže “ja bi ako bi mogao nešto da vidim on znate jako želi tu auto jedinicu pa…” Oni kažu:”Ne, znate rečeno je sa višeg mesta da ne može.” E kad sam stigao u Požarevac video sam da je to ono što se zove proleterska pešadija – to je ustvari garda jeli. 2. gardijski puk, 3. gardijski puk i to je to. I jednom kada je ta ljubav prestala i kad smo mi počeli da… Kad sam ja video da je đavo odneo šalu i da sam pod prismotrom onda sam ja nastojao to da budem dobar vojnik, ništa se naročito nije događalo i tako se to vuče, vuče (ovaj) gotovo čitav vojni rok i onda jedno mesec dana pred izlazak, tačno je to bilo oko godinu dana posle ovog Karađorđeva izadje Titovo pismo i pošto su mene dosta maltretirali, zvali me u neku berbu kukuruza u neka čuda onda nisam dobio prekomandu, ostao sam u tom centru za obuku.-

Mladen Kalpic:-Jel’ Vas je trebalo još obučiti.-

Lazar Stojanovic: – I onda u to vreme je naš MVP ili komesar i u stvari zadužen za moralno političko vaspitanje i takve stvari bio sad već pokojni Vuk Obradovic. I on pozove, taj čovek je isto umro, tog Sekulu i mene, Sekula je bio magistar metalurgije, a ja sam tako bio reditelj intelektualac da mi vidimo kako će jedinica da se predstavi u vezi sa Titovim pismom pošto će da bude jedan veliki zbor pa ce da se dogovore sa nama šta bi smo mogli da pričamo a ja onda krenem, kažem to je – ja sam pročitao pismo jeli to je protiv negativnih pojava, ima dosta tih negativnih pojava , pa kao “kako pa šta”, pa ja pođem nešto pa on viče “nije tako”, “pa jeste tako”, pa mu ja kažem da je meni poznato pošto znam ljude koji su služili u tom puku da su ’68. kad su bile demonstracije izvodili Valjevski puk tj. Drugi puk, prvi je Beogradski, drugi Valjevski, treci Požarevački, to su te divizije gardijske, da je izvodjen pod Avalu da interveniše protiv studenata pa je to u poslednjem momentu zaustavljeno i kažem ako hoćete o nečemu da razgovaramo pa ja bih razgovarao o tome da nije posao vojske da pacifikuje stanovništvo. On kaže “Pa kad se naredi to bi moralo da se uradi”. “Ne bi ja to radio ni mrtav pa šta god mi narede” i tako se otprilike odigra taj razgovor, koji je bio oštar i u prisustvu svedoka ali tu po oceni bilo koje strane nije došlo ni do kakvih incidenata. E onda nekoliko mojih drugova u Beogradu bude uhapšeno. Aluj Šimširovic, pa Milan Nikolic, pa Udovički opet nekoliko dana posle mene i Damjanovic, mislim ono (2) 6 i sad treba nešto protiv mene da se pokrene. I sad oni ovaj kažu prvo” da se za špijunažu nešto pokrene da sam ja prikupljao podatke o stanju jedinice i u tom smislu prilazio oficirima da bi dobio od njih takve podatke i pronađu dva takva oficira: jednog kome smo ja i moja žena donosili neke da upiše sina na fakultet pa ono neke uslove za upis i šta ja znam, da sam kod njega ja išao kuci, “pa šta te pitao, pa šta je radio” pa tu ispadne nešto. A onaj drugi je bio moj jedan kapetan ovaj koji je takođe govorio da sam se ja tako raspitivo o tome odakle je koji vojnik došo i tako da sam… Nešto jako nebulozno ali to su dve izjave i tako to da ide i onda dođu kontraobaveštajci počne frka ovo-ono i počne: “Student”,”Vidici”, film…! I prebace me za Beograd tamo se to krčkalo, krčkalo ta špijunaža (ni)je stajala i oni meni neprijateljsku propaganda. Pošto su pretresli sve moje stanove… Delo neprijateljske propaganda je zlonamerno i neistinito prikazivanje prilika pred kapetanom Vukom Obradovićem uz ranije otežavajuće okolnosti i sudare sa vlašću a to su bili “Vidici”, film “Plastični Isus”, nekoliko emigrantskih listova koji su mi nađeni kod kuće, još sve i svašta, još par susreta sa nekim strancima. (Uzdah) Dobro…-

Mladen Kalpic:-Koje godine je to? ’71-2. Kad?_

Lazar Stojanovic: – ’72. A trebam da izađem u novembru i oni meni prave to suđenje odmah. Ja izlazim međutim suđenje je tajno. Samo moja majka i tadašnja žena su bile tu. I ti svedoci jeli taj oficir, vojnik koji je to slušao i tako. I tu ja dobijem godinu dana pošto je minimum za to delo godinu dana i kao još uvek nije pravosnažno. Mi se žalimo, tu se tužilac nije ni žalio, oni su smatrali da je taj process prljav da se to ne drži al hajde sad pokaži kako. Dakle onda se to napravi. Onda objavi cela Zapadna štampa da je reditelj Lazar Stojanovic uhapšen i osuđen zbog “Plastičnog Isusa”. (Šapatom) A čekaj kako ovo je bilo tajno suđenje a ovi sad zbog filma…?-

Mladen Kalpic:-Američki špijun!-

Lazar Stojanovic:-Pa ne ja sam imao dosta prijatelja napolju moj brat je tada bio u Kembridžu to se naravno znalo i to su objavile novine i onda je ceo Zapad tad uhvatio da je osuđen reditelj za film.- …

Mladen Kalpic:-’72. koji mesec?-

Lazar Stojanovic: – ’72. novembar.-

Mladen Kalpic:– Novembar.-

Lazar Stojanovic: -Ne čekajte ja sam uhapšen 6. novembra a sudjenje je moglo biti 10-og. E ovaj onda dodje kod mene ciljano istražni sudija u zatvor i kaže da se protiv mene otvara istraga za film “Plastični Isus”. Ja kažem  – “bojim se da necemo imati o čemu da razgovaramo stvarno, ja sam za to vec osuđen.” “A ne, ne (šapat nerazgovetno o nepravosnažnosti osude (a film “Plastični Isus” (sve glasnije) neprijateljske sadržine se uzima kao otežavajuća okolnost za ovu presudu.” “Ne postoji pravo u kome ja mogu biti suđen dvaput za istu stvar.” “Ne, ne ali to nije pravosnažno.”

Mladen Kalpic:-To je kao predlog.-

Lazar Stojanovic: -Prodje jedno 3 meseca i ja dobijem pravosnažnu presudu u kojoj više nema tog, sve ostalo ostaje samo to ispalo, opet pravno ne može na šta sam se ja žalio i moji advokati jer vi možete da kažete za nešto da je ili je krivično delo ili je otežavajuca okolnost pa ga odbacujete ili jeste pa ga potvrdjuje ili da niste nadležni pa izdvajate to al ne možete negaciju da ne kažete ništa. Imate ga na prvom stepenu na drugom ga nemate. No dobro onda su se oni odlučili da ipak urade nešto spektakularno što bi uticalo na naše kulturne prilike pošto je Zapad vec objavio pa dobro mlad čovek, student, ovako i onda spoje ovo iz vojske sa tim civilnim i daju mi 2 godine.-

Mladen Kalpic:-“Public Enemy”-

Lazar Stojanovic: -Jeste, e onda se ja žalim i tužilac se žali i na kraju dobijem 3 godine i to Vam je otprilike to o vojsci i civilnom sudjenju.-

Mladen Kalpic:-A (kako i) kad je film prošao? U prvoj turi? Pre toga?-

Lazar Stojanovic: – Vidite ja sam ga završio i predao ga producentu i otišao u vojsku. Diplomirao i otišao u vojsku.-

Mladen Kalpic:– Znači nije bila gotova priča?-

Lazar Stojanovic:-Oni su ostali da rade i uradili su ono – tonska obrada…-

Mladen Kalpic:– Znači Vi niste bili tamo.-

Lazar Stojanovic:– Ja sam bio u vojsci a trebalo je da film, pošto tad imamo iste, ako je to novembar da ga vec šaljemo na neke strane festivale u februaru,  martu,  maju za koje sam bio pozvan, konkretno za Kroazetu u Kanu, za London za Montreal, znam da je bio još jedan festival sad sam zaboravio… Ono ljudi došli videli film… Onda izadje to Karadjordjevo, onda se shati da se situacija zamrzla u zemlji. Onda mene zove producent da se dogovorimo da film ne izlazi i da stavimo film na policu da kažemo ovo nije završeno. E sada pošto su tada na vlasti bili liberali oni su imali jednu politiku još dok sam ja snimao taj film, mada ja nisam prvo mnogo ni talasao, nisam znao šta se tu radi da se to ne goni.-

Mladen Kalpic:-Aha.-

Lazar Stojanovic:– Nego kad bude izašlo, kad bude podneto cenzuri pa cemo da vidimo šta mi radimo s tim. Pre toga Marko Nikezic, Latinka Perovic…-

Mladen Kalpic:-Oni su vas ustvari jurili za nezavršen film – jel tako?-

Lazar Stojanovic:– Jeste a ovi ljudi su tu stvar tretirali tako. Mi necemo ništa učiniti jer film nije završen. E onda Titovim pismom oni budu smenjeni a tužilaštvo udje u centar filmskih radnih zajednica, zapleni film i počne proces.-

Mladen Kalpic:– I tako je film završen.-

Lazar Stojanovic:-…..i to je bio Zupanc.-

Mladen Kalpic:-Kako komentarišete obrazloženje cenzure filma “Majstor i Margarita” koje je glasilo da ovaj film nije društveno koristan? Pošto je on prikazan prvo na 3 festivala, vidim svašta je dobio od nagrada pa je tek posle (zabranjen), a verovatno je (bila) sporna  ona rečenica “To ne može da se objasni preko dijalektičkog materijalizma” ono kad Bata Živojinovic vadi hiljadarke.-

Lazar Stojanovic: -U to vreme Saša je vec imao ogromne probleme. Njega su bili jako pritisli zbog mog filma i on je ovaj… Vec je taj crni talas bio proskribovan i oni su te filmove sklanjali sa repertoara na primer njegov film pre “Majstora i Margarite”  – “Bice skoro propast sveta” sklonjen je tako što je igr’o 4-5 dana kod “Kozare” a onda je bio partijski kongres i onda je njima bilo vrlo nezgodno da u gradu bude partijski kongres a da stoji veliki pano na kome piše:”Bice skoro propast sveta.”-

Mladen Kalpic:-To ko Flaš Gordon (prvi kadar prve table).-

Lazar Stojanovic: -To je tako. To je vreme kada se glavna politička represija sprovodila sub specie moralno-političke podobnosti – tako vas zapošljavaju, tako vas otpuštaju, tako napredujete u službi, tako nazadujete u službi… I dovoljno je to da ide na neku, neki komitet, imaju oni nekog – čovek je podoban da bude profesor ili nije, e pa tako I filmovi I ovacije da ovaj film ustvari nije podoban za prikazivanje u našem socijalizmu.-

Mladen Kalpic:-Kvari omladinu.-

Lazar Stojanovic: – Pa Saša je imao u nekim filmovima i više od toga, pa je (dubok uzdah) mislim da su oni najviše reagovali što je to Bulgakov a za Bulgakova se zna, ja mislim da su… Tada je više migova davala Ruska Ambasada nego Američka. Oni su to da ne ide Solženjicin 60-ih godina  i drugo: Simic kaže kako se Američka ambasada zalagala za crni film. Makavejev i Žilnik mogu mnogo da Vam kažu u vezi s tim kolko se Ruska ambasada zalagala protiv da se (ti) filmovi ne snimaju.. I vrlo oštro je napadala. (Pričamo o eventualnom kontaktiranju Makavejeva za intervju i tome kako ovaj nema mobilni telefon) Eto to je znači za to. (Čita pitanje o “W.R. Misterije organizma”:) “Da li bi film prošao cenzuru da je na kraju Jugoslovenka odsekla sličugom glavu Rusu tokom seksa a ne obratno?” Vaša ideja je vrlo dobra ali ne bi prošao cenzuru zbog toga što je to jedan… U tom filmu Makavejev sa jedne strane najoštrije suprotstavlja ideološku represiju u seksualnim slobodama a sa druge strane on čini nešto što je trebalo 50 godina da se ta rana nekako zaleči, pre Drugog Svetskog rata Beograd je imao vrlo kvalitetnu školu psihoanalize u kojoj je bilo samo nekoliko ljudi a to je bio tu Hugo Klajn koji je preveo Frojdovu psihoanalizu i psihopatologiju, bavio se psihijatrijskom praksom ali i pozorišnom režijom, pri tome je čovek bio Jevrejin i progonjen je i posle je dobio poso na akademiji i bio je veoma, veoma liberalan a pri tome je on imao jedan format koji niko nije mogao da DOVODI U PITANJE. On je čovek bio i komunista i sve što treba kad je bio mlad(j)i… Zbog njega – ja sam i upisao psihologiju – tek negde početkom 60-ih zbog njega je opstala psihoanaliza i knjiga je preštampavana i čitala se, znači osim Frojda još Jung i Adler a posle toga je ustanovljena i grupa za psihologiju i zato sam se ja na nju i upisao gde se to sve lepo studiralo, ne samo to nego uopšte eksperimentalna psihologija a ne Pavlovljev metod. E nije bilo studija psihologije u socijalističkom lageru u to vreme I smatralo se da su marksizam i psihoanaliza nepomirljivi zbog toga. Na Eriha Froma niko nije obracao pažnju nego da su pomirljivi zbog toga što je u središtu Marxističkog učenja svest i to klasna svest a u središtu psihoanalize…-

Mladen Kalpic:– Nesvest.-

Lazar Stojanovic: – Nesvesno i to individualno nesvesno. To je nama strano e sad kad je tu film kod Maka, Mak nije propustio da ukaže na progone koje je Rajh trpeo u Americi al to nije bilo dovoljno ovima ovde da ipak to ne shvate propagandom jednog potpuno stranog učenja od pravog načina razumevanja. A ovo što ste rekli jeste krupna stvar.-

Mladen Kalpic:– I izgleda na prvi pogled.-

Lazar Stojanovic:– Ja sam imao kad sam radio “Plastičnog Isusa” u nekoliko navrata savete uključujuci i od Saše Petrovica koji je govorio “Tita – napolje!”, i sad dobro ja zamišljam kad ja izbacim kadrove s Titovim govorom u svakom drugom kadru je njegova bista, slika, skulptura il se pominje njegovo ime.-

Mladen Kalpic:-Da ali ovo je isto kroz ekran televizora nije direktan kadar znači ipak ima neka distanca.-

Lazar Stojanovic:-Pa ima ekran ali ne kad se on priprema za govor – to je smešnije, pre no što izadje na ekran mi njega vidimo zbunjenog kao malog čoveka i ide: “… tebe voli, tebe voli omladina cela” , e to nisu mogli da progutaju. Ali ništa se ne bi desilo da sam ja to izbacio, jednostavno ne pomaže kao ni ova stvar – da je odseko ovo  onda bi se videlo 50 drugih stvari, prosto nije. Ovaj… (Gleda dalje pitanja) “Da li mislite da bi i liberalniji mediji (drugih zemalja) zabranili medijsko dovodjenje svog predsednika u vezu sa naci kontekstom…” pa bi ali po principu uvrede predsednika.-

Mladen Kalpic:-Možda ne kao presudu ali kao film…-

Lazar Stojanovic:– Možete da pravite karikaturu svog predsednika, to je okej možete da ga stavljate na šolje za čaj ali ne možete da ga slikate golog da pravite neke lascivne… Predsednike… Opet kraljice i kraljeve ne možete.-

Mladen Kalpic:– Da aktuelne, možda da je bio bivši…-

Lazar Stojanovic:-Možete vi raditi sa premijerom Engleske šta hocete, sa Nikolom Sarkozijem šta hocete, sa Barakom Obamom a ne sa Kraljicom. To sve – ko naš patrijarh. Pobunili bi se… Britanija ima zakon koji ju štiti e sad kod nas zakon o zaštiti imena i dela (se) stvarno protezao na Tita. Tako da.-

Mladen Kalpic:-Kraljevski tretman.-

Lazar Stojanovic:– Pa jeste. E sad pazite kolko su to paralele. Taj “Plastični Isus” vam je konstruisan tako da spaja prošlost i sadašnjost preko tog čoveka kome su Hristove godine i koji je mladost imao u Drugom Svetskom ratu a sadašnjost sada i kroz koga su prošli svi ti Pavelici jer na kraju Rusi i Amerikanci i na kraju Tito jer sad tu je jedan nacistički materijal u kom se kaže “Hrvatska vojska umarširava u Hrvatsku” I masa oduševljeno to pozdravlja  što nije nešto što govori o Hrvatskom narodu nego nešto što govori o Gebelsovoj propagandi, nešto što denuncira svaku današnju propagandu, naša prvomajska parada nije slika onoga što narod oseca prema svom režimu.-

Mladen Kalpic:– Ali možda da ste više filovali sa četnicima i drugima a manje s tim pošto je bila stresna godina što se tiče MAS-POK-a.-

Lazar Stojanovic:– I oni tu (uz naci pozdrave u saboru) “Ljepa naša” i oni su doista u toj sali to proglasili e onda pošto sam ja kinoteku znao, pošto sam u njoj radio, moje kolege to nisu znale nego su iz mo(je)g filma vadili to parče da bi zezali Hrvate.-

Mladen Kalpic:– Aha.-

Lazar Stojanovic:– I to je takav film na kojem su kad je prikazivan u Hrvatskoj onda njima na te scene malo zastane kost u grlu a kad prikazujem u Srbiji onda je to na “Marširala, marširala Kralja Petra garda” uz porno film iz Drugog svetskog, iz ratnog vremena film, jer to su sad naše svetinje (koje ne treba dirati).-

Mladen Kalpic:– U stvari film je pušten posle ‘87-me jel tako? Jel to ta godina?-

Lazar Stojanovic:– ’90-te.-

Mladen Kalpic:-’90-ta vec?-

Lazar Stojanovic:– On je nekih 19 godina bio u bunkeru.-

Mladen Kalpic:– Ja sam našao 17 negde je pisalo (na filmu).-

Lazar Stojanovic:– 17, 17. Ja sam uzeo znate kako on je izaš’o u decembru 90-te medjutim on je oslobodjen na primer krajem oktobra 90-te a praktično je oduzet 6. movembra (19)72, znači 18 godina. I onda sam ja uzeo datum oslobadjanja filma pa sam napisao 17 godina. Medjutim to je bilo već…-

Mladen Kalpic:– Onda se film dovodi u sasvim novi kontekst (raspirivanja medjunacionalnih mržnji) 90-ih, sad kako manipulišu s njim, zašto je sad baš zgodan da se pusti?-

Lazar Stojanovic:– I znate šta i to kad čovek napravi film zna svaki kadar, znam ja šta je unutra ali nisam video 19 godina i onda nisam ni sad verovao da to može da se gleda ko film, ja sam mislio da ce to prvenstveno biti dokument o vremenu kad je zabranjen. Mada je on ispalo da je radio bolje od toga – ja mislim da se “Prohujalo s vihorom” samo držalo više na repertoaru. On se držao nešto više od 3 i po meseca ovde u Beogradu.-

Mladen Kalpic:– Inače u Americi za vreme rata sve 4 godine se prikazivao.-

Lazar Stojanovic:– Da, da, ja mislim kod nas.-

Mladen Kalpic:-Da, da razumem.-

Lazar Stojanovic:– E sad dobro bilo mi je drago da ljudi na to reaguju mislio sam da je to zato što oni imaju jake predstave o tom ko su ustaše, četnici , ko je Tito i da je sve to njima još sveže, ali da to stranac ne može razumeti i da je uzalud ljubavni trud, al onda me oni pozovu na neke festivale prvo na jedan seminar vrlo ugledan o upotrebi dokumentarnih materijala u igranom filmu u Americi i to  odjednom bude sjajno primljeno i onda ljudi reaguju na montažu i generalno na ideje bez prethodnog znanja o ovim stvarima. Oni ne reaguju na Hrvatski sabor ili na četničko kolo. E ja sam imao ambicije upravo u vezi sa tim drugim tako da mi je to bilo značajno, e onda je posle toga dobio tu međunarodnu nagradu kritike u Montrealu i ispalo je da je to ostao film koji se i dan danas vrti i gleda na moje veliko čudo jer ja sam… Nisam to očekivao od njega ali eto radi. Doduše moja knjižica “Biće bolje” koju su iseckali u štampariji i nikad nije izašla jer su je zabranili i rasturili, onda je to posle objavljeno mnogo, mnogo godina kasnije neke hmm ja mislim ’89. ili 90-te takođe išlo je odlično.

Mladen Kalpić:– I još da Vas pitam što se tiče paralele s ovim drugim (cenzurisanim crnotalasnim) filmovima: Kraj Vašeg filma i Makavejevljevog, (naročito Žilnikovih) “Ranih Radova” je dosta sličan. Ovde ubijaju njega – ovde nju. Jel tako? Jel ste imali neke kontakte  (u vezi toga) il’ je to slučajno tako ispalo? Jel to nešto omaž nečemu ili…?-

Lazar Stojanović:– Nije to je prvenstveno omaž westernima i voz ja sam upotrebio jedan stari voz i njega ubije ljubomorna žena i ovaj on koji je živeo od žena nekako mi se učinilo pravda prirodno na taj način što je on sam, znači ne zato što je on Hrvat (u Srbiji) već zato što je on čovek koji je repa bez korena, koji je završio tu u Beogradu i o tome često (pričam)… Ali taj film ima strukturne sličnosti s Makovim “W.R”-om a ne sa njegovim ranijim radovima. On je “W.R” radio paralelno, nit sam ja video dok je on radio nit je on video dok sam ja radio ovo…-

Mladen Kalpić:– Da a baš kad sam ih sve zajedno gledao ovih dana nekako se utapaju u jedan, čak možete da ih pomešate, čak glumica iz “Mlad i zdrav kao ruža” kod Vas se pojavljuje u malte ne istoj funkciji.-

Lazar Stojanović:– Jeste.-

Mladen Kalpić:– Tako da tu nešto sve…-

Lazar Stojanović: (ustaje od stola) –Ja Vama predlažem da napravimo još jednu seansu jer ja više nemam vremena.-

Mladen Kalpić:– Pa može, ja ću ovo da prepišem pa ću da vam pošaljem šta imamo i onda još šta je ostalo možda to možete I-mejlom.-

Lazar Stojanovic: – Ili da to uradimo kod “Moskve”, ne moramo ovde jer ja evo sad moram da radim…- (pri izlasku iz kancelarije pričamo o fašizaciji FDU)… Ali ako imate to što Vam treba to je isto okej.-

Mladen Kalpic:– Ono najbitnije svakako, možda još koji detalj.-

Lazar Stojanović: – Meni je jedino važno i to sam Vam rekao na početku (da naše reči) ne završavaju u glasilima koja smatram neprijateljskim i štetočinskim.-

Mladen Kalpić:– Ma sad je internet mnogo bitnija stvar – ko ukuca, zanima ga tema – nađe ceo tekst, šta će Vam da dajete “Politici” ili “Vremenu” i još Vam ni ne plate.-

Lazar Stojanović: – Ali ja to recimo nisam dao Milomiru Mariću za “Profil”.-

Mladen Kalpić:– Ma meni je bitno za net da je dostupno svima, jer ja recimo objavim tekst za “Vreme” a oni na sajtu nameste da mogu da čitaju samo pretplatnici i onda nemam ništa od toga znate. To za internet Vam je okej?-

Lazar Stojanović: – Apsolutno, apsolutno.-

Intervju sa Fetijem Dautovićem 

Da li ste pre početka produkcije imali neki strani uzor tipa ovo ce biti nešto kao “…”?

– Ja sam tada bio student druge god. ftv produkcije. Na filmu Plastični Isus, radio sam kao drugi asistent direktora filma. Moj zadatak je bio da pratim i realizujem plan snimanja i da konkretan ritam produkcije filma bude usklađen i funkcionišu bez grešaka. U to vreme, Kurosava, Godar i Bergman su po mom osećaju pravili filmove koje sam ja doživljavao kao vredna i pametna dela. Ostali filmovi, naravno sa izuzetcima, su bili vešto ili zabavno poređane slike… čak ni Hičkoka nisam doživljavao kao ozbiljnog autora. Godara sam posebno voleo i mislio sam da će Plastićni Isus biti… još oštriji godarovski film i to me je radovalo, ali mi nismo tada u fazi predprodukcije diskutovali sa sektorom režije o žanru i estetskom i idejnom pravcu filma koji smo pripremali… kao da smo svi podrazumevali da znamo kakav će to film biti.

Koliki je bio budžet i sa kakvim ste se problemima najčešce pri produkciji susretali?

– Bio je minimalan i za to vreme. To je bio studentski film… diplomski film iz režije studenta Lazara Stojanovića. Skoro polovinu filma cinili su dokumentarni materijali koji uglavnom nisu bili plaćani jer su davani našoj – Akademiji Umetnosti. Sektori režije sa glumcima, sektor produkcije, kostima i scene je radio bez honorara i bilo kakvih planiranih troškova.  Jedini koji su imali honorare u ovom filmu su bili profesionalci sa svojim asistentima, snimatelj Branko Perak, tonski snimatelj Marko Rodić i još nekolicina ljudi. Koproducent je bio Centar Film koji je pokrivao dnevne troškove prevoza i rekvizite… i to je bila cena koštanja ovog filma.

Probleme nismo imali jer su ljudi tada voleli nas ljude sa filma i dobrodušno ( kao nevini urođenici ) nam pomagali u svemu gde god se našli. 

 Da li ste računali unapred s tim da ce ovaj film biti cenzurisan?

– Ne. Jer to je bio autorski film, diplomca režije, koji je trebalo da bude ocenjen od profesora i sklonjen u filmoteku naše akademije ili distribuiran i nakon toga predat u državnu kinoteku. Mentor filma je bio prof. Saša Petrović. Mislim da je on verovao da će ovaj film, biti film o smrti prljavih pacova ( o smrti revolucionarnih reditelja i autorskog filma, a da će seksualno i trajno opterećene dokone žene biti te… koje će ubiti umetnost ). Ovaj film je po priloženoj ideji trebalo da govori o gadosti Ega i Novom beznađu ka kome idemo. Međutim prof. Petrović nije mogao ni da sanja da to neće više biti samo, film nego… Užasavajuća realnost. Lazar Stojanović je bio hrabriji, vidovitiji… i luđi od svih njegovih istomišljenika pa je njegov diplomski rad zaledio krv u telu onih koji su prisustvovali projekciji. Takvo bogohuljenje nije bilo zabeležene čak ni u sanatorijumima…

Kako se cenzura ovoga filma odrazila posledično na Vas kao producenta i lično potom u smislu socijalo-bezbednosnih reperkusija ako ih je bilo?

– Ni najmanjih naznaka nije bilo. Čak ni u mom vojnom kartonu nije postojala beleška o tome. Mislim da je politička policija tada imala potpuno i tačan psihološki uvid u stepen – krivice –  svakog od nas… i da se sve završilo sastankom na vrhu na kome su samo  glavni krivci oštro opomenuti a ostali učesnici nisu ni pomenuti.

Da li je postojao nekakav opšte poznati pravilnik za filmske delatnike u SFRJ kojeg se trebalo pridrzhavati ili je to više bilo neko precutno neizgovoreno pravilo u šta najbolje ne dirati?

– Taj pravilnik kao moralni i etički i estetski kodeks postoji u celom svetu čak i danas, uglavnom i u pisanom obliku. On uređuje pravila struke i poštovanja onih koji je stvaraju. U to vreme naša država je stvarala tu – kinematografiju i zahtevala je od stvaralaca da poštuju novu i zvanićnu istoriju Jugoslavije, uživajući kao veliku nagradu, slobodu umetničkog izraza za svoje priznate autore. Filmovi autora koji su u toj slobodi prešli granicu poštovanja dogovora, bili su osuđivani na zatvorsku kaznu u čelijama kinoteke do daljega… do nove revizije ili obnove procesa.

Da li su i koje scene filma “Plastic Jesus” konkretno dovele do njegove zabrane ili je ustvari sama tema filma bila više problem nego neki konkretan njegov deo?

– Najmanji problem je što je taj film bio zabranjen 17. godina. To je bio mali autorski film sačinjen samo od nekoliko desetina snimljenih kadar sekvenci koje su naizmenično montirane sa dokumentarnim materijalima. Film se rugao u principu ljudskoj gluposti opsenjenoj – sopstvenom licnoscu prenesenoj na Kult ličnosti. Musolini, Hitler, Staljin, Pavelić i Tito su bili samo lica te gluposti u ovom filmu… ali kako god, autor filma je proveo sledeće 2. godina u zatvoru… i ako postoji istorija mučenika za filmsku istinu onda bi Lazar Stojanović bio nesumnjivo jedan od velikih… glava Jovana Krstitelja koja više nikada nije progovorila novim filmom. 

Da li su se između 1945-1991 cenzurisali i sami scenariji filmova u nukleusu ili tek gotovi sineastički proizvodi?

– I jedno i drugo… to je bila vrlo ozbiljno postavljena kinematografija. Vrhunski producent je bio i vrhunski policajac… sto nije losa kombinacija u svakom pogledu.

 Koje bi ste još primere cenzure iz tog doba naveli kao reprezentativne? (Može i na TV)

– Bilo ih je prilično jer ti cenzori su bili i veoma ozbiljni sveštenici koji su pazili da se u naivne duše vernika ne uvuce crv sumnje i alternativno razmišljanje. U Tita na čelu Partije i put kojim nas vodi nije smelo da bude sumnje… i to je bilo sve! Umetnici su kao bezbrižna deca mogli da se igraju pored tog puta i podržavaju viziju najmudrijeg vođe… ali kritika tog puta je već bila… bezobrazluk. … Mislim da to nije bilo previše jer se pokazalo da je taj put imao svog Merlina, vizionara i materijalizatora… A, njegovi naslednici su bili nesrecni ljudi bez razumevanja znanja koje im je ostavio… ali možda ja grešim, jer njih će istorija tek da proceni.

 Čime mislite da su najviše provocirali i da li s pravom drugi stigmatizovani filmovi tog vremena kao “Misterije Organizma” “Maškarada”, “Mlad i zdrav kao ruzha” ili pak Žilnikova ostvarenja?

–  Posle Lazara niko nije više lajao kao on… Žilnik, Makavejev i Ačin su bili divni autori… ali pravili su hrabre i pametne, nekada i prostačke filmove samo za uzani krug fimskih zaljubljenika… Ostali obični ljudi su gledali amerikanske filmove u boji kao jedine prave i nije ih interesovao film ovih revolucionarnih umetnika… u to vreme u Jugoslviji se živelo… ljudski dobro i srećno. Ovo govorim kao iskustvo moje porodice i porodice mojih porodica i mojih prijatelja i poznanika.

Da li zaista onaj sistem smatrate represivnim u smislu ograničenja gradjansko umetničkih sloboda ili mozhda sad iz ove perspektive vidite i neke opravdane razloge za takavu vrstu kontrole?

– Ne mislim tako. U svakom vremenu i na svakom mestu postoje ta oganičenja ali su tehnike izolacije i kažnjavanja buntovnika mutirale. Neki do skoro neprikosnoveni tabui su uklonjeni priznavanjem seksualnih manjina i revidiranjem nekih istorijskih događaja itd, ali i dalje na globalnom planu postoje verski, rasni, nacionalni, seksualni i mnogi drugi tabui… koje niko ne bi trebalo da dira… ipak. Ono što znam je da uvek postoje carevi i umetnici. Danas je interesantno to što Car može da postane umetnik i umetnik Car.   Umetnik je postao slobodan i može da bira. Međutim uvek je među umetnicima postojalo i onih koji su težili da postanu veliki mučenici… Sudbina ili slobodni izbor… ne znam ali znam da je od te njihove težnje za većnošću najvažnije njihovo delo… ipak.

 Da li je stvaraocima možda inspirativnije i zahvalnije u nekom smislu da deluju u okviru zadatih ograničenja gde se tad mogu dovijati putem dvostrukog kodiranja? (kao što npr. najsubverzivniji filmovi Mice Miloševica i Stanka Crnobrnje nikad nisu bili cenzurisani jer nije bilo eksplicitno u prvom sloju da se bave bilo čim konkretno u političkom smislu pod krinkom vulgarno populističkih kvazi pro-SFRJ komedija i mjuzikala?)

– Ne mislim da su oni… stvaraoci. Oni su bili spretni ugostitelji. Poslužili su ogroman broj svojih gostiju upravo onim za cim su ti gosti i žudeli… Istina je da su crno i belo suprotnosti koje ne postoje jedna bez druge.

za P.U.L.S.E: Dr Mladen Kalpić

 

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.