Ubica iz naslova trebalo bi da nas sačeka negde u 2023. Reč je, naravno, o novom filmu „The Killer“ Davida Finchera. Samog ubicu igra Michael Fassbender. Koga igra Tilda Swinton, vesti ne kažu, ali će i ona pored Fassbendera biti u filmu. Iza filma je stao Netflix i omogućio Fincheru da konačno završi posao koji je započeo još 2007. Scenarista je Andrew Kevin Walker. On je s Fincherom 1995. napravio iz dobrih razloga čuveni „Seven“. Pa se sada očekuje da će se s „The Killerom“ Fincher vratiti onome što najbolje zna da radi – napetim, mračnim krimi filmovima.
Film se tako i najavljuje – kao neo-noir akcioni triler. Što bi sve bilo u redu i zanimljivo, samo da kao predložak za film nije uzet francuski strip „Ubica“ scenariste Matza (pravo ime Alexis Nolent) i crtača Luca Jacamona.1 Ovaj crtani roman jeste triler, ali nije baš noir.
Bez želje da se upuštamo u definicije i njihovu održivu primenu, vratićemo se kasnije sasvim kratko na (izostanak) mračnog aspekta u ovom stripu. Ovde recimo samo još to da, za razliku od većine noir priča, u stripu glavni junak nije ni policajac ni privatni detektiv, nego upravo plaćeni ubica (iz naslova).
Nije nemoguće da će Fincher predložak saviti ka žanru noira, ali dok ne vidimo njegov film, o tome možemo samo nagađati. Zato više nećemo o filmu; nadalje ćemo o stripu. Matz i Jacamon prve priče o ubici objavili su krajem prošlog veka, da bi seriju završili 2017.
Fincher se za strip zainteresovao, kako smo videli, 2007, kada je izašao prvi tom serijala na engleskom jeziku. Što nam može sugerisati i na kom delu priče će biti fokus filma. Od uvodnih strana, Matz se potrudio da svog junaka, plaćenog ubicu – neobično je to napisati – opravda. U stvari, opravdanje je stavio u glavu/usta samog ubice i onda ga razvio sve do kraja priče.
Iskusni čitalac krimi romana ili gledalac takvih filmova odavno zna da je moguće zavoleti negativnog junaka. Zna i kakvim se postupcima autori služe da bi naveli čitaoce/gledaoce da se identifikuju s takvim junacima. Možda će se poneki čitalac kao kroz maglu prisetiti i dugačkog eseja Nikole Miloševića o negativnom junaka. Na primeru Shakespeareovog Richarda III, Milošević je odavno pokazao kako narativni sklop s negativnim junakom u središtu uglavnom vodi ka tome da publika počne da – recimo to tako – navija za njega, uprkos tome što se jasno vidi da je sve što taj junak radi moralno neprihvatljivo.
Matz, međutim, pravi još jedan korak. Ne samo što je ubica kao glavni junak u središtu njegove priče, pa je već tako privilegovan i podignut iznad podele na dobro i zlo. Povrh toga, ubica demonstrira izvanredno poznavanje literature – o zlu. I to ne o bilo kom zlu, nego baš o nepočinstvima koja čine obični ljudi. Na prvim stranama crtanog romana tako imamo eksplicitne reference na Milgramov eksperiment, kao i na knjigu Christophera Browninga „Obični ljudi“. Čitalac zna, i sam Browning posegnuo je za Milgramovim uvidima da bi objasnio kako su zaista obični ljudi postali masovne ubice.
Jeste, to je priča iz 2. svetskog rata, o nemačkom rezervnom policijskom bataljonu u okupiranoj Poljskoj. Njih par stotina pobilo je više hiljada Jevreja i još više njih oteralo u logore. A da su svi prethodno odbili da nose oružje, pa zato nisu otišli na front, nego su poslati da održavaju red u pozadini fronta. Što će Matzovom plaćenom ubici biti dovoljno da pita – zašto bi on bio gori od njih? Svoje pitanje potkrepiće i bolnom poentom: ko god je od vojnika u rezervnom bataljonu odbio da ubija Jevreje, ne samo da nije bio kažnjen, nego nije za to snosio nikakve posledice.
Na tom temelju, ubica će svoj „posao“ predstaviti kao i svaki drugi posao koji se radi za pare, s tim što on eto ima sreću, pa je ono što baš on radi bolje plaćeno od većine drugih poslova. Jeste, strip „Ubica“ od početka do kraja je provokacija. Istina, provokacija s dobrim zapletom, fino izgrađenim sporednim likovima, ali ipak i samo provokacija. Da nije to, bilo bi nejasno zašto je veliki deo kadrova u stripu zagušen razmišljanjima ubice o „poslu“ koji sam radi i poređenjima njegovog posla s onime što drugi rade za novac. Provokacija će ići tako daleko da će nas Matz praktično navesti da zavolimo njegovog junaka.
Jacamon crtežom prati Matzovu zamisao u stopu. Umesto da njime dominiraju mračne slike, u „Ubici“ ima neočekivano mnogo dnevnog svetla, što stvara utisak da je sve lagano i prozračno, a likovi su uglavnom mladi, zgodni i lepi. Kada ne „filozofira“ o svom poslu, ubica je duhovit i sa „prijateljima“ vodi uglavnom srdačne razgovore. Što je zapravo druga ravan u kojoj Matz čini svog junaka privlačnim. Naime, potrudio se da mu pridoda nekoliko naizgled pravih odanih prijatelja te ženu i dete, a i ženinu porodicu kao zamenu za porodicu koju nema (to jest koje se odrekao). Prema njima će ubica pokazati sasvim „običnu“ ljudskost (u punom najpozitivnijem smislu te reči).2
Međutim, ubica je ubica i u toj drugoj ravni, on ostaje uvek ista osoba. Ali, umesto da naglasi taj moralni mrak koji se širi oko ubice, u svakom okruženju u kome se nađe, Jacamon radi suprotno: zlo je osvetljeno i jasno prikazano, a ipak prema glavnom junaku razvijamo osećanja kao da smo slepi za njegova zlodela. U središnjem delu priče, taj efekat će se dodatno pojačati jer će se zaplet razvijati duž okosnice zločina koje čine suparničke države zarad puke materijalne koristi. U tom kontekstu, ubica već počinje da zadobija crte moralno ispravnog (super)junaka.
Šta će reditelj mračnog „Seven“ uraditi od te priče, nije baš najjasnije. Mrak iz „Sevena“ ne odgovara onome što su Matz i Jacamon postavili u svojoj priči. Da ne bude zabune, njih dvojica daleko su od toga da opravdaju zlo i da izvuku svog junaka izvan dosega barem moralne osude.
Ali, svojom postavkom, oni nas bez milosti prisiljavaju da gledamo same sebe i oko sebe. Podižu pred nama ogledalo i pitaju: je l negde grešimo ili svet zaista izgleda ovako kako ga mi predstavljamo? U tom svetu svi sve jasno vide i ništa u vezi s tim nisu spremni da urade, u toj meri da jedan ubica postaje moralniji i principijelniji od ostalih, barem utoliko što je svestan šta radi i neprekidno o tome razmišlja.
No, ostavimo ubicu njegovim (auto)refleksijama. Matz i Jacamon svoju priču grade i kao svojevrsnu studiju (kao da su čitali Nikolu Miloševića, a jasno je da nisu) o tome kako negativci, pa i oni najgori, vešto sklopljenom pričom mogu da nas zadobiju i privole da se identifikujemo s njima. Stoga „Ubicu“ treba čitati tako što će čitalac, kao i glavni junak uostalom, neprekidno sebe preispitivati i pokušavati da utvrdi kako ga, kojim elementima priče, ovaj crtani roman navodi da pređe na mračnu stranu i da pri tom još oseća i zadovoljstvo.
Ako se sad iz poslovičnog belog sveta vratimo kući, mogli bismo pomisliti kako smo već čitavu deceniju u situaciji u kojoj se nalaze čitaoci Matzove i Jacamonove priče (evo, ne mora da bude Vučić, uzmimo Putina). Sve jasno vidimo i umesto da osećamo barem nelagodu, naprotiv, kao da u tome (kolektivno) uživamo.
Tekstovi o stripu na portalu P.U.L.S.E
Ubica added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →